Connect with us

Amerika

TAJNA VIJETNAMSKO-JUGOSLOVENSKOG RESTORANA U ČIKAGU: Filmska priča o Želimiru koji je prešao pola sveta da bi isprosio mladu sa pečenim prasetom i flašom rakije!

Published

on

Kada je pre izvesnog vremena neki zemljak na Fejsbuku okačio fotografiju restorana iznad čijih je vrata velikim slovima pisalo “VIJETNAMSKO-JUGOSLOVENSKA KUHINJA” mnogi su pomislili da se radi o šali, fotomontaži ili možda fotografiji snimljenoj u davna vremena, pa se nekom učinila kao zgodna prilika da izmami osmeh i poneki lajk na društvenim mrežama. Međutim, ispostavilo se da restoran zaista postoji i da se nalazi u Čikagu, nedaleko od jezera Mičigen, u delu grada koji se East Lakeview.

Raspitali smo se malo i otkrili da iza pomalo nadrealnog naziva u kome su jedan kraj drugog dva naizgled nespojiva pojma (vijetnamsko-jugoslovenski), stoji filmska životna priča, koju smo odlučili da istražimo. Na kraju smo završili za stolom gde nam je, uz tradicionalnu vijetnamsku supu Pho (Fo) poslužena prava domaća “borovnjača”, koju je svojeručno napravio Želimir Štakić, vlasnik restorana čije je pravo ime zapravo “Sunset Pho Caffe”, baš po ovoj supi koju pomenusmo. Ovo “sunset” je zbog zalazaka sunca, koji su podjednako lepi u Vijetnamu, odakle dolazi njegova supruga, i u Rijeci, odakle je on došao u Ameriku.

A Želimir se u Čikago doselio davnih šezdesetih. Sa očeve strane poreklom iz jednog sela pokraj Plitvičkih jezera, najdraža leta je ipak proveo kod majčine familije u Prijedoru, gde pamti leta provedena sa dedom Stipom, sa kojim je pekao rakiju, okretao prasiće i janjiće, u kući koja nije imala telefon ali je bila puna ljubavi. Svoje detinjstvo je proveo živeći tamo i ovamo, na više mesta istovremeno, pa mu ni prekookeanska selidba, kaže, nije teško pala.

NAJDRAŽA SEĆANJA: Sa dedom pored kazana za pečenje rakije (Prijedor, BiH)

-Bio sam klinac od sedam godina, kada sam došao nisam znao engleski. Strpali su me u školu i odmah prebacili u Drugi razred, pošto sam na testiranju odlično odradio test iz matematike. S druge strane, nisam znao da beknem engleski. Kad su to shvatili vratili su me nazad u Prvi. A onda sam propričao, s drugom decom, kao što to obično biva…

OD ISTRE DO AMERIKE i NA KRAJU – VIJETNAMA: Životna priča Želimira Štakića

Tih prvih godina seća se po lepim stvarima, one ružne i teške se trudi da zaboravi.

-Moj otac je u Ameriku došao preko jedne crkve, ne naše, pravoslavne, već jedne druge. I onda su jednog dana, kao protivuslugu, došli i rekli da hoće da ga krste, zapravo prekrste, jer je on već bio kršten. Njega je to strašno uvredilo. Odbio je. Sećam se da je rekao: Šaljite me nazad u Jugoslaviju ako hoćete, ali ja da se ponovo krstim – neću! Na kraju su odustali, kad su videli da je tvrdoglav i da ne odustaje.

ŽENU SVOG ŽIVOTA NAŠAO NA DALEKOM ISTOKU: Želimir sa suprugom Ngok i njenom majkom ispred restoroana “Sunset Pho”

Godine su prolazile, a Želimir se ubrzo privikao na život u Americi. Iako se školovao za mašinca, inžinjera, godinama se bavio nekretninama, kao agent prodavao stanove i kuće. A onda mu je iskrsla jedna, činilo se savršena poslovna prilika, daleko, na drugom kraju sveta.

-Sa par drugara sam otišao u Vijetnam gde smo trebali da gradimo veliki stambeno-poslovni kompleks. Međutim, sve se zakomplikovalo i ništa od toga se na kraju nije ostvarilo. Ali ja nisam bio nesrećan jer sam tamo, u Sajgonu, upoznao Ngok, ženu svog života, priseća se Želimir tih dana.

Posao je propao, ali je on zbog ljubavi narednih godina nastavio da odlazi u Vijetnam.

-Zabavljali smo se dve godine pre nego što smo odlučili da se uzmemo. Zaprosio sam je za vijetnamsku Novu godinu 2005. Nisam znao da kod njih Nove godine slave puno više nego na Zapadu i u ostatku sveta. Sve pozatvaraju osim restorana i hotela, nekih 10-15 dana niko ne radi, pa ni matične službe, svi odu negde da se vesele. Tamo inače slave lunarnu Novu godinu, koja zavisi od mesečevih mena i stalno se menja datum. Ove godine, recimo, pala je devet dana posle Srpske, 23.januara.

Kad je došlo vreme ženidbe, Želimir je imao prilike da upozna vijetnamske običaje o kojima je do tada samo slušao…

-Kad prosiš mladu, u roditeljsku kuću treba da doneseš 9 poklona. Jedan od njih je pečeno prase. Po tome se vidi da li je mladoženja ozbiljan ili ne. Onda moraš da skuvaš rižu po tradicionalnom receptu, poneseš neku salatu – što šareniju, to bolju. I, naravno, obavezno jednu posudu domaće rakije, njihove, od pirinča. Ja sam na prosidbu doveo moju majku, jer i to nalaže običaj. A običaj se mora ispoštovati, bez obzira da li ti majka živi u Vijetnamu ili Americi, što je bio moj slučaj. Doveo sam i kuma iz Amerike, mog Vranjanca, Jovicu Đorđevića. U srpsko-američkoj delegaciji su bila još tri prijatelja.

POSTAO UGOSTITELJ SLUČAJNO: Želimir u akciji

Međutim, dan prosidbe se umalo završio kobno po mladu. Za sve je kriva, naravno, rakija…

-Kad smo završili sve oko prosidbe vratili smo se nazad u hotel. Bilo je toliko vruće da je moja buduća žena, čim smo ušli u sobu, uzela flašu koju je našla na stolu, misleći da je u njoj voda, i potegla, da se osveži. Nije znala da je u flaši zapravo ona rakija koju smo doneli za našu prosidbu. Pozlilo joj je, počela je da menja boje lica i tada sam saznao da mi je žena alergična na alkohol. Morali smo hitno u bolnicu, jedva je živa ostala, tako da smo i po tome zapamtili dan kada sam dobio njenu ruku, dok nam priča kao da ponovo preživljava te dramatične trenutke naš domaćin.

O svojoj tazbini i uopšte Vijetnamcima Želimir ima samo reči hvale.

– Ima dosta budista, hrišćana, ali nisu fanatični po pitanju vere. Mirni su i poštuju ljude koji nemaju iste običaje ili verovanja. Porodica moje supruge je baptistička i vrlo su pitomi, zapravo onakvi hrišćani kakvi valjda i treba da budu.

PRODAVAO RESTORAN DRUGOME I POSTAO – VLASNIK! Želimir sa suprugom i prijateljima

Na ideju da otvore restoran u kome će spojiti istočnjačke sa balkanskim ukusima došli su skroz slučajno…

-Pošto sam radio kao real estate agent, javio mi se jedan naš zemljak, Bosanac, Senad, i zamolio da prodam njegov restoran. Bilo je to pre 5 godina. Stavili smo oglas na internet i jednog dana se javio neki čovek, pa smo se dogovorili da odemo do restorana i zajedno ga pogledamo. Moja žena je sedela pored mene kad sam to dogovarao, neki joj đavo nije dao mira i pitala me je da i ona krene. Ok, krenuli smo, stigli. Dok smo Senad i ja pokazivali čoveku restoran, ona se muvala okolo, zagledala. I kad je čovek otišao, dok smo mi pričali o tome na koliko da spustimo cenu, da bi ga lakše prodali, jer se vlasniku žurilo, prišla nam je Ngok i rekla:

-Ako hoćete njemu da ponudite restoran za te pare, ja bih htela da ga kupim!, rekla je i značajno me pogledala. Bio sam iznenađen, nikada pre toga nismo pričali o tome. Ali, kad sam video koliko je odlučna nisam imao kud. Pristao sam, a mi smo postali vlasnici restorana. Senad je sutra došao i ostavio mi ključ. I tako smo nas dvoje postali ugostitelji, a moja žena je bila toliko oduševljena da je odmah sela i napisala meni. Za mene je ostavila jednu praznu stranicu i rekla: “Ovde ti stavi tvoje omiljene specijalitete”.

NJEGOV MENI: Žali što mu supruga nije ostavila više od jedne strane

I tako danas u meniju restorana “Sunset Pho Cafe” postoji stranica koja se zove “Njegov meni” (His Menu) na kojoj su probrani specijaliteti sa Balkana po Želimirovom izboru – ćevapčići, burek i nama svima već poznate stvari.

– Ajde kad je tako, rekao sam. Ali daj onda da napravimo neke ćevapčiće koji će biti mešavina dva sveta, rekao sam. Napravio sam najbolju kombinaciju recepata za bosanske i leskovačke ćevape, a onda ih uvio u salatu, dodao povrće i napravio “spring rolls ćevapčiće”, takve da ih čak i vegani gutaju očima (smeh). Hteo sam tako da napravim i neki specijalitet sa slaninom, onako po naški, a onda mi je žena pokazala njihov recept i ja sam morao da priznam da je bolji. Veliki komad slanine, posle nekog posebnog tretmana, pacovanja, ubacila je u rernu, i kad ga je izvadila napolje ja sam joj priznao da nikad nisam probao bolju slaninu. Hrskavo spolja, mekano iznutra, da prste poližeš. Isto tako sa prasićima i janjićima. Ja sam ih ispekao na hiljade, ali opet mi nikad ne ispadne tako dobro kao što to radi moja žena i generalno vijetnamci. Sad sam malo ušao u fazon, pa pečem prasiće i jagnjad tako što u njih stavim prepelice, nekad kobasice, da ne poveruješ kako je to dobro (oblizuje se).

I tako su njih dvoje kuvali, kombinovali, oduzimali i dodavali, da bi na kraju napravili neverovatnu fuziju vijetnamske i jugoslovenske kuhinje koja se gostima dopada, jer je, kako Želimir kaže, “neobična, takve stvari se ne viđaju svaki dan”. A priča o neobičnom restoranu se se pročula, pa su se za nju zainteresovali i američki novinari. Skreće nam pažnju na još jedan specijalitet, po kome je restoran i dobio ime, tradicionalnu vijetnamsku supu Pho (Fo), koja se pravi u vegetarijanskoj i “mrsnoj” varijanti, sa teletinom i piletinom.

ĆEVAPČIĆI KAKVE NISTE PROBALI: Spring rolls verzija

-Mušterije najviše komentarišu ćevapčiće, kojima su svi oduševljeni. I Balkanci i Amerikanci. Ovi naši nikada nisu jeli ćevape urolovane u salatice, a Amerikanci su navikli na prolećne trolnice (spring rolls) u kojima se nalazi nešto drugo, ali svakako ne mleveno meso sa roštilja. Pečemo i domaće lepinje, pa to bude prava fešta. Ihaaa, šta bi bilo da mi je žena dala više od jedne strane u meniju, uz osmeh i poljubac u obraz, zagrljeni, završavaju ovaj razgovor Želimir i njegova supruga.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Sunset Pho Cafe/Ivana Milano

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement