Milivoje Pantić Panta (68) iz Prokuplja ruši sve predrasude o penzionerima u Srbiji. Sa pedeset pet godina odlučio je da završi Mašinski fakultet i u tome je uspeo, a u šezdeset osmoj godini i dalje dubi na glavi i pravi lotoso pozu u jogi. Od svoje kuće napravio je biblioteku sa hiljadama naslova, a kaže da je srećan što je spojio zadovoljstvo i posao, pošto je čitav radni vek proveo radeći sa knjigama.
Milivoje kaže da voli knjige otkad zna za sebe i da nikad nije kasno da se čovek obrazuje.
„Čovek se obrazuje dok čita knjige. Ni sam ne znam koliko imam korica, sigurno nekih 4.000-5.000 komada. A ako ćete da me pitate koja mi je omiljena, nemojte jer nemam omiljenu knjigu. Svaka je omiljena na svoj način. Radio sam dugo u prokupačkoj biblioteci, pa su mi na raspolaganju bile sve knjige“, kaže Milivoje, dodajući:
„Kant u svojoj biblioteci nije imao nijednu knjigu, a Eko je uzeo stan u Milanu i ispunio ga knjigama. Dakle, to je bibliofilija. A imao sam sreće da mi je biblioteka i hobi i profesija. To je ustvari i Borhesova ideja da je biblioteka jedna od formi sreće i da je ta lična biblioteka ne samo vrt nego i lavirint koji je paradigma univerzuma“.
Ovaj nasmejani i energični Prokupčanin ističe da mu energije nikada ne manjka zato što već četiri decenije vežba bar dvadeset minuta dnevno. Voli jogu jer ga ona opušta i čini odmornim i smirenim, iako njegovo praktikovanje joge nema uporište u istočnjačkoj religiji.
„To je počelo sa mojim vegeterijanstvom i to nije imalo nikakve veze sa takozvanim pokretima na globalnom nivou. Doduše, globalizam nije bio interesantan, voleo sam svoju srpsku poetiku i patetiku da još više učvrstim svojim doprinosom. Ja sam vežbao to što se zove joga. Ne volim naziv joga, zato kažem da su to srpske vežbe na moj način, da učvrstim svoj jači odgovor na našu potrebu da budemo zajedno“, ističe Milivoje.
Na ćilimu koji je kao devojka tkala njegova majka, pokazao je bez problema šta može da uradi.
„Radim lotos u radničkim cipelama. Za lotos kažu da je simbol joge zato što se navodno uravnotežavaju energije. Više i ne znam te termine, znao sam ih kad sam bio mlađi. Više volim da kažem da sam srpski vežbač, nešto poput Novaka Đokovića zato što radim prave, srpske vežbe“.
PROČITAJTE VIŠE:
Milivoje živi sam, ali se ne oseća usamljeno zato što često igra šah sa svojim prijateljima. Za sebe kaže da je najbolji šahista u regionu.
„Volim šah, knjige i jogu. Eto, to su tri stvari bez koje ne može i ne sme da mi prođe dan“.
U Nišu je studirao mašinstvo. Sa 23 godine odlučio je da napusti studije, ali se posle trideset dve godine vratio na fakultet i stekao diplomu inženjera.
„Završio sam fakultet zato što mi je trebala diploma visokoobrazovne ustanove zbog mog posla u biblioteci. Inače, upisao sam fakultet na vreme, ali je počeo rat. Uspeo sam da dam tri cele godine. Međutim, bilo je teško zaposliti se, pa sam pronašao mesto u prokupačkoj biblioteci. Tu sam i ostao do same penzije. Volim da kažem da sam poštovao zajednicu, pa sam završio fakultet ne da bih sebe opravdao nego da bih rekao da sam isti sa ostalima, znači u zajednici sa drugima. Poštovao sam njihove kriterijume“, kaže Panta za kraj razgovora.
POVEZANE TEME:
Izvor: Nova.rs
Foto: Privatna arhiva / Nova.rs
