Divna Pešić Grozdanov jedna je od onih svestranih umetnica koje na najbolji način predstavljaju balkanski mentalitet i senzibilitet u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i u celom svetu. Višestruka pobednica svetskog izbora za najbolju apstraktnu slikarku, koja u svakoj prilici ističe svoje srpsko i makedonsko poreklo, ovih dana će, nakon silnih prestižnih svetskih galerija, održati veliku samostalnu izložbu u Čikagu.

Iskoristili smo tu priliklu da malo porazgovaramo s njom…

-.Rođena sam u Kavadarcima, Makedonija. Moji roditelji su takođe rođeni u Makedoniji, a srpsko poreklo i prezime Pešić dolazi od moje bake Krunislave i dede Stojana, koji su iz Srbije preselili u Kavadarce posle rata.

Šta vam je bila inspiracija kada ste počinjali?

-Počela sam da slikam ulje na platnu sa mojih 13 godina i od tada sam naslikala preko 700 originalnih slika, imala sam više od 20 samostalnih izložbi (Skoplje, New York, Washington DC, Miami, Paris, Istanbul, Dizeldorf, Ljubljana…), osvojila sam nekoliko puta prvo mesto na svetskim takmičenjima u oblasti likovne umetnosti, u kategoriji abstraktni expresionizam, a moje slike možete pogledati na www.divnapesic.com.

Imate li slikarskih gena u porodici ili ste, što bi rekli, samonikli?

-Talenat za slikanje nasledila sam od oca koji se nikada nije bavio umetnošću, ali crta veoma dobro, tako da mislim da ta ljubav prema slikanju, kao i prema streljaštvu (moj tata je bio profesionalni strelac i najbolji trener sa puškom u Makedoniji više od 30 godina i moj lični trener) je preneo moj tata Blagoje Pešić. Ja sam imala sreću da su moji roditelji ozbiljno shvatili moju želju da se bavim umetnošću. Tata mi je ručno izradio moj prvi drveni štafelaj, naručio uljane boje i nabavio knjige kako bi naučila tehniku neophodnu da počnem da slikam s uljem. Moja prva inspiracija je bio veliki Salvador Dali. Kada sam videla njegove slike u meni se rodila želja da počnem da slikam ulje na platnu, jer pre toga sam samo crtala i slikala temperom. Kasnije je moja inspiracija bio moj život, ono što se dogodilo meni, ono što sam htela da se dogodi, sve ono što se događa u svetu. Moji prvi radovi su sa dečjim motivima, čežnjama, naivnih snovima, pa onda sazrevaju u teme poput borbe između dobra i zla, kako sačuvati ljubav, put do uspeha…

Svaka moja slika nosi poruku koju ne može svako razumeti, jer je abstraktna, ali je moj cilj da inspiriđem ljude da stvaraju i rade najbolje što mogu kako bi bili pozitivni primer svog opstanka i da bi se svrstali na dobru stranu ovog sveta.

Jeste li završili likovnu akademiju ili ste samouk slikar?

-Ja sam samouk slikar. Nisu me primili na likovnu akademiju u Skoplje, dobila sam 0 poena na prijemnom ispitu (smeh) Bila sam razočarana, jer to mi je bila prva kočnica i upoznavanje u praksi sa nepravdom i surovošću ovoga sveta. Ali tako sam izgradila karakter da nikad ne odustajem od onoga što želim. Posle sam zavrsila filologiju i magistrirala ekonomske nauke, ali nisam odustala od slikanja.

Moji Makedonci sa Likovne akademije su odlučili da sam antitalenat i da zaslužujem 0 poena na prijemnom ispitu, ali je zato 25 najboljih muzeja i galerija u Americi odlučilo da nagrade moje slike prvim mestom u svetu nekoliko godina zaredom na svetskom takmičenju (www.americanartawards.com) i da me proglase za najboljeg abstraktnog expresionistu u svetu.

Jedna od Vaših slika “Protecting my Pride” nalazi se i u Bakingemskoj palati i bila je vlasništvo kraljice Elizabete, a danas je u vlasništvu kraljevske porodice. Kako je došlo do toga da kraljica dobije Vašu sliku?

-Bila sam pozvana na rođendan kraljice Elizabete i odnela kao poklon sliku “Protecting my Pride” jer sam htela da odnesem unikatan poklon. Kasnije mi je kraljica poslala pismo da se zahvali za prelepu sliku, tako da sam izgleda pogodila poklon (smeh).

Kako i zašto ste odlučili da napustite Makedoniju i preselite za USA?

-Napustila sam Makedoniju zbog mog muža Blaže. On je iz Kavadaraca, ali je živeo u Americi pre nego što smo se sreli u Njujorku 2012, kada sam imala izložbu na Menhetnu. Okolnosti su bile takve da sam morala da ostanem u Americi, a onda su se rodila naša deca, Stefan, pa Viktor…

Koliko se razlikuje pristup koji ljudi imaju prema umetnosti u USA i Evropi?

-Pa mislim da postoji jedna grupa ljudi koji uživaju u umetnosti u svim oblicima i onda kad se nešto desi oni sretni potrče da vide nešto novo i kulturno se nahrane. Takva grupa ljudi postoji i u Evropi i u USA, samo sta u USA ne dolaze do izražaja jer je više nekih grupa sa drugim interesovanjima.

Šta možemo da očekujemo na Vašoj velikoj izložbi u Čikagu 12,novembra u Compass Areni? 

-Možete da očekujete 35 umetniških slika, ulje na platnu, od toga nekoliko nagrađenih, za koje se nadam da će probuditi sve čula uživanja i inspiracije. Organizatori ove izložbe su Roka Bakehouse, gde jedva čekam da pojedem najbolji burek u Americi i šire (smeh), a izložba će biti postavljena u predivnom ambijentu Compass Arene u subotu, 12 Novembra od 19 h.

U mladosti ste se bavili sportom, streljaštvom, učestvovali ste i na Olimpijskim igrama…?

-Sa streljaštvom sam počela kad sam imala 6 godina. Ja i moja godinu dana starija sestra Katerina nismo se igrali sa lutkama kao ostale devojčice jer smo bili zauzeti na streljani, gde nas je naš otac, trener, naučio sve veštine ovog sporta. U prvo vreme moja seka je bila državni šampion, ja sam uvek bila samo druga. Onda je ona odustala, pa sam ja preduzela vodeću poziciju. I sve tako, oborila sam 37 državnih rekorda u ženskoj i muškoj kategoriji, disciplina vazdušna puška 10 metara i malokalibarka trostav na 50 metara. Bila sam dva puta balkanski šampion, dva puta išla na Olimpijadu, osvojila 14 mesto u Evropi, 15 mesto u svetu.

Baveći se streljaštvom postali ste i velika prijateljica sa čuvenom srpskom olimpijkom Jasnom Šekarić…

-Jasna Šekarić je moja draga prijateljica, ona je bila pravi primer za mene kako treba da izgleda i ponaša se jedan vrhunski sportist. Prelepa, prepametna, stabilna, uspešna, moralna, skromna, prijatna, sjajna supruga i majka… Kad sam je prvi put srela imala sam 18 godina, bila sam mlađa od nje i uvek mi je davala savete. Imalo je puno šta da se nauči od nje. Bilo je lepo to druzenje sa Jasnom i ostalim članovima srpske reprezentacije na takmičenjima i zajedničkim pripremama.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva