Connect with us

Dijaspora

EKSKLUZIVNI INTERVJU, BAJAGA: Kad dođemo u Ameriku, ljudi kažu: Ne moramo da idemo kući, kuća je došla kod nas!

Published

on

Baršunasti glas Momčila Bajagića Bajage preploviće ovih dana okean i obradovati mnoge rokenrol romantike u Americi i Kanadi, učiniće da im njegove nezboravne pesme bar na dva-tri sata zaleče nostalgiju za rodnim krajem, podsete na neka lepa prošla vremena…Bajaga i njegovi instruktori turneju će početi 11.novembra u San Francisku, dan kasnije sviraće u Torontu, da bi sledećeg vikenda, 18. i 19.novembra, obradovali ljude u Njujorku i Čikagu.

Bajaga kaže da su za ovaj daleki put spremili žestoku, rokersku varijantu koncerta, ali da će biti prilike da i one tanane dušice otplešu koji ples uz balade koje su obeležile život mnogih generacija na Balkanu, bez obzira na veru i naciju.

I zato…

Ovaj intervju ne znam da počnem drugačije nego jednim velikim HVALA, za sve one pesme, za mladost proživljenu uz njih, za sve one devojke koje smo smuvali uz njih, posebno “Tamaru”…u ime svih onih generacija koje su odrastale uz tvoje note i stihove ovih četrdeset i kusur godina… Koliko tačno?

-Bajaga i instruktori već sviraju 38 godina, a ja sam pre toga već svirao čest godina u Ribljoj čorbi, što mu dođe ukupno 44. Nije malo, ceo nečiji život. Osećam se odgovornim zbog toga što smo uticali na tolike ljude, na njihovo odrastanje. Mi imamo retku privilegiju da u publici imamo godišta od 7 do 77, i svugde je tako, u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Americi, Australiji…skoro se ništa u tom smislu nije promenilo od osamdesetih naovamo.

Verovatno često srećeš na tvojim koncertima roditelje sa decom…Jesi li video nekad dedu koji je doveo unuka?

-Nisam, ali sam zato video deku koji je doveo baku, i to često srećem.

Bajaga i instruktori stižu u Kanadu i Ameriku za koji dan. Kakva su očekivanja…?

-Znamo da će nam biti super i jedva čekamo da dođemo. U San Francisku smo do sada samo jednom svirali, a ove druge gradove maltene znamo kao svoj džep, tamo imam i mnogo prijatelja koje znam odranije, sa Balkana, i mnogo onih koje sam upoznao na tim svirkama. Tamo se osećamo kao da smo svoji među svojima. Ima ih toliko da ponekad, kad ne gledam okolo zgrade i natpise, imam osećaj kao da sam u Srbiji. Ove godine smo bili na turneji, održali 37 koncerata i svaki je bio rasprodat, tako da verujemo da će se taj trend nastaviti u Kanadi i Americi i da ćemo i publika i mi uživati. Posle korone ljudi su se uželeli muzike, mi smo se uželeli ljudi i to je divno.

Šta tebi lično znači to kada sviraš pred punom salom onih koji su otišli iz Srbije, a među njima i onih koji su rođeni ovde, ne govore srpski jezik, ali znaju napamet sve tvoje pesme?

-Oni se uvek obraduju kada nas vide i čuju. Kažu kako, eto, nisu morali da odlaze kući, nego da je kuća došla kod njih. Što se tiče te dece i omladine koja su tamo rođena, čoveku bude drago da vidi kako su tvoje pesme neka vrsta njihove veze sa domovinom koju nikada nisu videli. Tako da mu ja dođem kao neka nova, moderna vrsta Vuka Karadžića, koji širi srpski jezik po svetu.

Bajagin jezik…

-Imao sam susret sa jednom devojčicom u Australiji, koja je bila u prvim redovima i napamet znala sve pesme, a kada mi je posle koncerta prišla, na engleskom je upitala da li mogu da joj dam autogram. To me zainteresovalo, malo sam se raspitao i saznao da je to kod njih tamo način da ostanu u vezi sa zavičajem. Uz pesme se najlakše uči jezik, najbrže se pamte, pogotovo ako imaju neki dobar ritam, melodiju, ako su pevljive. Izgleda da su moje pesme takve da ih lako pamte i teško zaboravljaju.

I ne samo to, nego su ušle i u udžbenike…

-Pa jeste, ubacili su u školske knjige nekoliko mojih pesama, što me čini ponosnim. Znači da sam ostavio neki trag.

Da li si se ti možda nekada vodio mišlju da kreneš njihovim, tj.našim putem, da napustiš Srbiju?

– Jesam. Bilo je to devedesetih, ozbiljno sam se spremao da odem vani i odustao u poslednjem trenutku. Posle sam shvatio da nisam ništa izgubio jer sam svejedno proveo bar jedno tri-četiri godine po turnejama širom Evrope i sveta. Ja mu dođem kao neki polu-gastarbajter.

Šta te je zadržalo u Srbiji?

-Navika. Shvatio sam da mi je kasno palo na pamet. Mislim da je dobro da se ode dok si mlad, sa 18, 20 godina, a ja kad sam odlučio imao sam 38, 39. Razmišljao sam da ako hoću da se bavim muzikom trebaće mi bar deset godina da napravim neki, kakav takav posao, a tad bi već bio mator. Treba na vreme krenuti, a ja sam tu šansu ispustio, i nije mi žao.

Šta te i dalje inspiriše da stvaraš, pišeš pesme, praviš muziku…jedan si od retkih iz tzv. stare garde koji je i dalje veoma aktivan, koji ne živi od stare slave…Gde nalaziš inspiraciju?

-Ja to jednostavno volim. Da pišem tekstove, da pravim muziku, sve što je u vezi s tim. A onda kad se umorim od pisanja i komponovanja, onda spakujemo kofere i krećemo na turneju. Tako ću da radim dok god budem mogao da mrdam. Muzika je posao u kome ne postoji penzija. Ako danas mogu da pevam, moći ću i sutra.

Kako izgledaju tvoji koncerti u gradovima bivše Jugoslavije danas? Kome se javiš kada odlaziš u Sarajevo ili Zagreb?

-Javim se nekim dragim ljudima, a onda se ispostavi da na koncerte dođu još mnogi dragi ljudi koje sam zaboravio ili nisam stigao da pozovem. Skupi se ta generacija, rokerska, prisetimo se lepih dana.

Ta bivša Jugoslavija je bila svojevrstan fenomen kada je u pitanju rokenrol…Iako relativno mala zemlja, imala je treću po snazi rok scenu u svetu, iza britanske i američke. Šta ju je to činilo toliko posebnom?

-Autori, puno dobrih autora koji su pravili dobre pesme, u skladu sa vremenom, ali i prizvukom zemlje u kojoj smo svi živeli. Imamo tradiciju koja je počela još 1960-tih godina. I sad imamo dobre scene u svim zemljama bivše Juge, iako je vreme puno gore nego što je bilo nekada. Za razliku od rokenrol muzike u nekim drugim zemljama, kod nas je uvek bilo važno da se ima dobar tekst, stihovi su značili mnogo. Mislim da to potiče od nekih starih dana, još od predkosovskog, kosovskog ciklusa, kada smo se izražavali u desetercu i prenosili na pokolenja ono što se tada dešavalo, ali i emocije koje su vladale.

Kad smo već kod toga…U kom ste fazonu bili ti, Žika i Rajko Kojić kada ste kao klinci svom prvom bendu nadenuli ime Glogov kolac. Jesu li bili popularni horori u to vreme…?

-Jeste, u to vreme popularni su bili filmovi o vampirima, pa nam je to bila inspiracija. Mislim da to nije bila naročito inteligentna ideja i sva sreća da je kratko trajalo (smeh).

Ovde u Čikagu je nedavno gostovala Riblja Čorba. Jesi u kontaktu sa Borom (Đorđevićem), družite li se?

-U kontaktu smo, viđamo se na koncertima. Dva puta smo skoro bili i na istoj bini, na koncertu za Mišu Aleksića i na jubileju YU Grupe na Tašmajdanu, pa smo Imali vremena da malo u garderobi popričamo. Ok smo, nas se dvojica nikada nismo ozbiljno posvađali.

Nije ostalo neraščišćenih računa kada si otišao iz Riblje čorbe…

-Ne, mi smo se jednostavnio razišli, svako je otišao svojim putem, ali smo ostali ok.

Nisi ostavio trag samo sviranjem i pisanjem pesama, iza tebe su ostali i sin Marko i ćerka Anđela…da li su oni ikada pokazivali želju da krenu tvojim stopama?

-Moram da kažem da je moja ćerka dobila ćerku, Saru, i da sam postao i deka. Inače njih dvoje, Marko i Anđela od malena nisu voleli da ih porede sa mnom i insistirali su na tome da se ne bave muzikom, da imaju svoj izbor i slobodu. Ćerka mi je kostimograf, a sin se bavi raznim poslovima, legalnim(smeh).

Pomenuo si kako je danas mnogo gore vreme nego nekad…na šta si konkretno mislio?

-Nisam mislio na ideologije, onaj komunizam nekada i ovo danas, šta god da je. Danas se ne živi gore samo kod nas, nego u celom svetu. Od vremena “Kose” sve je krenulo nizbrdo i evo nastavlja se već decenijama. Istina, tada se trava nije duvala legalno…Ipak, svi normalni ljudi koje znam misle da je nekad bilo bolje, a ja im se priključujem. Ne zato što sam ja tada bio mlađi, nego iz objaktivnih razloga. A i nismo imali Svetsko prvenstvo u fudbalu usred zime. Deca ispred hotela “Moskva” ovih dana menjaju sličice fudbalera i hladno im je, što je glupo. A sve zbog novca.

Jel imaš neku neostvarenu želju?

-Nikada nismo svirali u Južnoj Americi i gledaćemo da u skorije vreme ostvarimo tu želju. Svirali smo svugde osim na Južnom i Severnom polu, i u Južnoj Americi. Mislim, ja mogu tamo da odem kao turista, ali bih voleo da odsviram neki koncert. Nedavno je dole bio Kusturica, pa ćemo se raspitati malo…Ima i jedno mesto, ostrvo, na koje bih voleo da odem kao turista, a zove se Bora Bora.

Posle 45 godina karijere, da li si zadovoljan onim što si postigao?

-Kada sam počinjao nikada nisam ni očekivao da ću nešto postići, tako da sam jako zadovoljan kako je ovo na kraju ispalo. Možda je i moglo bolje, ali meni je sasvim ok i ovako. Trinaaest, četrnaest albuma, jedno pet hiljada koncerata i ko zna koliko hiljada kilometara…nije loše.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto:

Advertisement