Najinteresantnije teme čitaocima su one o kojima svi znamo po nešto a niko ne zna suštinski puno. Tako su sad popularne priče vezane za korona virus, vakcine, bitkoine, kriptovalute… Međutim, u moru tih informacija kojima smo svi okruženi i koje nam okupiraju pažnju, mi i dalje ne uspevamo da izvučemo prave zaključke i da istinski razumemo sve procese koji se odvijaju oko nas. Ja se nadam da ću uspeti da vam bar malo približim jos jednu temu o kojoj svi znamo po nešto a skoro niko ne zna dovoljno – industriju kamiona u Americi.
Transport kamionom je u Americi krenuo da se razvija 30-ih godina prošlog veka, ali je punu ekspanziju počeo da doživljava krajem 50-ih, izgradnjom mreže autoputeva kroz Sjedinjene Države. Kontinuelna usavršavanja i prilagođavanja tržišnim tendencijama su dovele do toga da ovaj vid transporta postane dominantan i da danas čini 75% celokupnog transporta robe u Americi.
Ukupni godišnji prihod koji ova grana industrije beleži je oko 800 milijardi dolara. Radi lakšeg razumevanja ove brojke, reći ću da je srpski GDP nekih 50 milijardi dolara dok Švajcarska ima GDP od oko 590 milijardi dolara. 150 od 193 države članice UN ima manji bruto društveni proizvod od američke industrije kamiona. Od svih poslova sa punim radnim vremenom u Americi, čak 6% je u industriji kamiona (oko 10 miliona ljudi), a broj vozača kamiona se procenjuje na 3.5 miliona.
Krajem 90-ih godina Srbi u Americi su intenzivnije krenuli da se bave ovim poslom. Kako će se kasnije ispostaviti, tajming nije mogao da bude bolji. Prvi vlasnici firmi su se rađali u to vreme, ljudi koji su ulazili u potpuno nov biznis, bez ikoga iza sebe s kim mogu da se posavetuju i bez interneta koji danas umnogome olakšava čitav ovaj proces.
Iako tu ima puno ljudi koji su i dan danas u biznisu, svakako treba izdvojiti gospodina Radovana Roja Dobrašinovića, vlasnika konglomerat kompanije Kompas holding, koji je bio jedan od pionira uspostavljanja tog, sada već čuvenog srpskog lobija u industriji kamiona, a koji je danas jedan od najbogatijih Srbina na svetu, sa ogromnim poslovnim poduhvatima iza sebe.
Ta generacija poslovnih lidera, na čelu sa gospodinom Dobrašinovićem je postavila fenomenalnu bazu za novu generaciju koja je krenula da stupa na scenu. Mladi ljudi odnosno Milenijalci, kako se u Americi popularno zovu, su veoma efikasno uspeli da se prilagode na nove okolnosti i da nađu načine za povećanje svog tržinog udela i rezultata. Srpski Milenijalci, kao i u mnogim drugim stvarima nisu ni malo kasnili za svojim vršnjacima u Americi.
Sve veće digitalizovanje kao i oslanjanje na internet za funkcionisanje biznisa dovelo je do naglog povećanja broja firmi gde su naši mladi ljudi vlasnici. Nije trebalo puno vremena ni do trenutka kad su naši mladi shvatili da je prvi sledeći korak uključivanje radnika iz Srbije u ovaj biznis, pre svega zbog nižih troškova, ali i zbog visoke profesionalnosti i kvaliteta rada koji naši radnici pružaju.
Prvi zaposleni iz Srbije su krenuli da se javljaju krajem prve decenije 21.veka, dok je procena da danas ima desetak hiljada zaposlenih u Srbiji koji servisiraju ovu industriju. Većina tih zaposlenih su takođe Milenijalci, uglavnom drugari iz školskih klupa ili rođaci naših preduzetnika u Americi. Svi oni primaju platu u Srbiji, rade na veoma odgovornim pozicijama u kompaniji i naravno preko sistema plaćanja poreza i doprinosa pune državnu kasu. Čikago, koji je po mnogim parametrima prestonica industrije kamiona u Americi, postao je grad koji neguje veliki broj Srba vlasnika transportnih kompanija.
Svi mi koji se bavimo ovim poslom znamo koliko znači kad bilo kog partnera pozovete prvi put i kažete da ste poreklom iz Srbije. Nije pretenciozno reći da samo spominjanje Novaka Đokovića i Nikole Tesle može da se meri sa reputacijom koju imaju Srbi kamiondžije u Americi. Nikola Jokić je blizu da i on postane takav brend.
Činjenica je da ljudi u Srbiji još uvek nedovoljno prepoznaju veličinu i snagu industrije kamiona u Americi, kao ni položaj koji Srbi imaju u tom biznisu. Ova vitalna grana američke privrede je žila kucavica najmoćnije zemlje i nešto što čini perjanicu američke države. Gledajući veličinu naše zemlje, sa sigurnošću se može tvrditi da su Srbi među najbolje pozicioniranim etničkim grupama u ovom biznisu, i uz prave poteze sigurno je da i naša matica da dobije ogromne benefite od toga.
Dijaspora iako veoma daleko od svoje rodne grude je zbog tehnološke revolucije i nastanka interneta skoro svakodnevno u kontaktu sa ljudima u Srbiji. Naravno da i to povećava njihovo interesovanje za zavičaj. Preko 70% dijaspore je izjavilo da su zainteresovani da investiraju u Srbiju i to predstavlja odličan signal za budućnost koji treba iskoristiti.
Ovakvo pozicioniranje srpske dijaspore u industriji kamiona je došlo potpuno nenadano i donekle je i razumljivo nepostojanje strategije i plana da se iskoristi na što bolji način. Da bi se tako nešto realizovalo neophodno je sadejstvo nekoliko važnih faktora – političkog, patriotskog, ekonomskog, postojanja konkretnog plana i programa delovanja ali i jedinstva svih Srba kako u matici tako i u rasejanju. Srpski radnici koji opslužuju ovu industriju su već pokazali i dokazali da mogu da budu veoma uspešni u tome, srpski preduzetnici i vlasnici firmi takođe.
Formiranjem tima koji bi se bavio olakšavanjem administrativnih uslova za investiranje u Srbiji iz dijaspore, odobravanjem poreskih olakšica i benefita za poslodavce iz dijaspore, kao i formiranjem strategije što boljeg iskorišćavanja pozicije srpskog lobija pre svega u industriji kamiona ali i u drugim biznisima mi bismo napravili prvi mali korak ka boljem pozicioniranju Srbije i srpske ekonomije. Naravno za sve to nam je potreban i onaj čuveni sastojak koji stalno spominjemo ali nam nekako prečesto nedostaje – SLOGA.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Piše: Miloš Milivojević, predsednik humanitarne organizacije “Milenijalci za Srbiju”
Foto: Pexels
