Connect with us

Dijaspora

SRPSKI BEND IZ ČIKAGA OTKRIVA TAJNU USPEHA: Da bi preživeo ovde moraš da slušaš publiku, da znaš i Silvanu i Nirvanu!

Published

on

Život u Americi je brz, sve je uglavnom instant i kratko traje. Tako je i sa balkanskim muzičkim bendovima na ovim prostorima. Retko koji spoji par sezona a da se zbog nečije selidbe ili povratka u zavičaj ne promeni postava. Ili zauvek prestane sa radom. Zato je jubilej Play benda, punih pet godina koliko su Danka, Mile i Rajko zajedno na sceni – vredan poštovanja.

A počelo je skoro pa slučajno. Mile Vujnović, rođeni Subotičanin i prekaljeni klavijaturista koji je u Srbiji i širom Evrope svirao sa velikim estradnim imenima poput Lepe Brene, Dare Bubamare, Jelene Karleuše, Ane Nikolić, Dejana Matića…dobio je ponudu da za Srpsku Novu 2016.godine svira u jednom čikaškom restoranu.

Jedino što mu je falilo bio je bend…

– Slučaj je hteo da se Danka (Gajić), koja je moja dugogodišnja prijateljica i venčana kuma zatekla na kafi u trenutku dok sam ja očajnički pokušavao da nađem pevačicu i sastavim bend. U jednom trenutku sam je pitao zašto ona ne bi nastupila sa mnom, s obzirom na njeno dugogodišnje iskustvo, na šta je samo odmahnula rukom i dobacila: Da li si normalan, pa ja nisam pevala 10 godina!”. Međutim, uspeo sam da je ubedim. Prvu probu smo imali u sali Crkve Svetog vaskrsenja na Redwood drive-u u Čikagu.

PET GODINA ZAJEDNO: MIle Vujnović, Danka Gajić i Rajko Paunović, članovi Play benda

A onda im se priključio i treći član postave koju ne menjaju već pola decenije, Rajko Paunović, koga su Miletu preporučile kolege, čikaški muzičari Ljuba Zarić i Miloš Đorđević. I tako je sve počelo.

– Mile je smatrao da na sceni nedostaju bendovi koji imaju širinu i klubski način interpretacije jer su do tada svi uglavnom bili ili klasični narodnjaci ili zabavnjaci. I bio je u pravu. Da bi dostigli tu širinu prionuli smo na posao i počeli intenzivno da radimo na repertoaru i imidžu. Ja sam ispekla zanat 1990-tih, od svoje osamnaeste godine sam pevala uglavnom narodnjake, pesme Ane Bekute, Dragane Mirković, Lepe Brene, Cece a onda sam rodila dvoje dece i posvetila se porodičnom životu. Zajedno sa Miletom došla sam u Čikago i posle toliko godina ponovo stajem na scenu, ali ovaj put pevam i neki drugi repertoar, pesme Nine Badrić, Aleksandre Radović i nekih drugih koje ranije nikada nisam pevala, nastavlja priču Danka, koja je poreklom iz Zvornika, a karijeru je gradila u bendovima poput Nemoguće vruće, Srebrni voz i Banana bugi bend.

Rajkova priča se ujedno razlikuje i podseća na ovu Dankinu, s tim što je on sa rokenrol i zabavnjačkog repertoara prihvatio da se prešalta i na narodnjake.

-Pevam od svoje šeste godine, radio sam sa mnogim bendovima u Srbiji, učestvovao na brojnim takmičenjima, poput 3K-dur-a, gde sam dva puta bio polufinalista u sezoni koja je izbacila Jelenu Tomašević i Mariju Šerifović, na čijim koncertima sam kasnije bio i specijalni gost. U Americi aktivno pevam od 2006. godine u svim našim aktuelnim lokalima po Čikagu. Proširio sam svoj narodnjački repertoar vremenom tako da često pevam pesme od Ace Lukasa, Ace Pejovića, Tome Zdravkovića, Louisa, …  a onda u sledećem setu pevamo pesme od Riblje Čorbe, EKV ili Olivera Mandića, Dina Dvornika… Publika je to prihvatila, nama se dopalo kako zvuči i nastavili smo dalje. Od Silvane do Nirvane, što bi rekli. Ali na naš način, ističe Rajko Paunović, koji je poput ostalih iz benda porodičan čovek, otac tri deteta.

-Svako od nas je žrtvovao po nešto da bi stigli ovde gde smo danas. Sviramo ono što publika traži, trudimo se da se prilagodimo svačijem ukusu. Na svirke ne dolazimo sa “zakucanim” repertoarom, već ga prilagođavamo ljudima koji se zateknu na licu mesta, pratimo puls publike, ističe Mile, koji se muzikom zarazio rano, još sa pet godina. Dalje je sledio taj instinkt, prvo u rodnoj Subotici, gde je završio osnovnu i srednju Muzičku školu, a kasnije i na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu, na kojoj je diplomirao klavir i kompletirao muzičko obrazovanje kao etnomuzikolog.

MAESTRO: Mile je završio klavir i etnomuzikologiju na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu

-Da čovek mora stalno da se prilagođava u ovom poslu shvatio sam dosta rano. Iako sam voleo Stinga, grupu Polis i njihovog gitaristu Dominika Milera, svirao džez, klasičnu muziku, rokenrol, shvatio sam da se, narodski rečeno, “od toga neću najesti hleba”, pa sam počeo da nastupam sa folk bendovima. I tada otkrio jednu veliku istinu – svirati narodnjake nije nimalo lako, bez obzira šta ko mislio o toj muzici. Kad sam došao u Čikago video sam da nedostaju klupski bendovi i imao sreću sto sam se sa Dankom i Rajkom savršeno razumeo. Ostalo je legenda…

A toj legendi pripada i podatak da je Play Band vrlo brzo postao sinonim za dobar provod u Čikagu, takođe prvi balkanski bend koji je svirao u kultnim čikaškim klubovima, poput “Prizma” (PRYSM) i “Mida” (The MID).

Jedan drugi klub-restoran sa periferije Čikaga obeležio je dosadašnju karijeru benda…

-Baš nekako u vreme kada smo počinjali otvorena je Skadarliya i mi smo bili među prvima koji su imali prilike da u njoj sviraju. Saradnja traje skoro koliko i naš bend, to je naša baza i ne planiramo da je menjamo, kaže Mile Vujnović, koji se u međuvremenu i po drugom osnovu vezao za Skadarliyu – postao je njen menadžer.

RECEPT ZA DUGO TRAJANJE: Play Band osluškjuje publiku i prilagođava se njenom raspoloženju i željama

-Ovo je Amerika, i čovek ponekad mora da radi nekoliko poslova da bi svojoj porodici priuštio sve što im treba. Pored muzike, za koju su rezervisani vikendi, ja radim i dnevni posao u centru Čikaga. Danka ne radi nigde, ali ona ima dovoljno obaveza kao majka, što mu dođe na isto, realistički zavšava priču o Play bandu pevač Rajko Paunović, uz poziv publici da proveri zašto toliko dugo i uspešno traju na čikaškoj i američkoj sceni.

Piše: Antonije Kovačević  Foto&Video: Play band

Advertisement