Chicago
39°
Sunny
6:41 am7:10 pm CDT
Feels like: 32°F
Wind: 15mph N
Humidity: 74%
Pressure: 30.17"Hg
UV index: 4
TueWedThu
46/36°F
41/27°F
48/46°F

Published 2 months ago

By Antonije Kovačević

SRBIN SA SCENE “KARNEGI HOLA”: Dimitrije je u Ameriku došao kao siromašni student, a danas svira u najpoznatijim svetskim salama! (VIDEO)

Dimitrije Vasiljević je džez pijanista koji već dugo vremena gradi uspešnu muzičku, ali i profesorsku karijeru u Americi. Završio je prestižni Berkli, jedan od najboljih muzičkih koledža na svetu, koji je upisao kao siromašni student iz Beograda, a sa njega izašao sa zvanjem, ali što je najvažnije znanjem, koje mu je pomoglo da zablista na velikoj sceni najprestižnijih kocertnih sala sveta, poput Karnegi Hola, Kenedi Centra, Baršinger Centra, ali i na čuvenom Montreux Jazz Festivalu.

Dimitrije je čovek Da Vinčijevskog tipa, voli da piše ali bogami ima šta i da kaže, o čemu najbolje govori knjiga “Slučajni nomad”, koju je objavio pre dve godine.

Trenutno predaje na univerzitetu Ksavijer u Nju Orleansu, rodnom mestu džeza i bluza, a ovaj intervju započeli smo podsećanjem na same početke, dan kada je prvi put seo za klavir…

-Klavir sam počeo da sviram sa nepunih 6 godina, kada su me roditelji upisali u nižu muzičku školu “Josip Slavenski” u Beogradu. Pre toga sam već išao u “Dom Pionira”, muzičku školigricu za predškolce, pa je nekako bio prirodno da nastavim sa regularnom muzičkom školom nakon toga. Negde baš tih dana pred upis, mama je slučajno na ulici srela svoju bivšu profesorku klavira, Milanu Ulmanski, sa kojom je dogovorila da dođem na audiciju. To se i desilo, i tako sam krenuo da sviram klavir.

Jel ti muzika bila u genima ili si samonikao

-Ima tu dosta gena. Majka mi je završila nižu muzičku školu za kalvir i dva razreda srednje za solo pevanje, ali je posle otišla u ekonomske vode, i premda prelepo peva, nikada se muzikom nije bavila profesionalno, dok je pokojni otac bio operski pevač i član hora Beogradske opere u Narodnom pozorištu. Od malih nogu su mi roditelji svirali, pevali i puštali muziku, tako da je muzički poziv nekako od najranijih dana bio prirodan izbor koji me je čekao da ga prigrlim. Nakon završene niže muzičke škole, završio sam i srednju muzičku školu “Josip Slavenski”, a zatim i Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu.

Otkud džez kao muzički izbor?

-Otac mi je bio veliki ljubitelj džeza, a ta njegova pasija je u tim mojim tinejdžerskim buntovnim godinama prešla i na mene, i tada sam shvatio da mi je klasika koju sam učio u muzičkoj školi suviše uštogljena i ne pruža mi dovoljno mogućnosti za kreativni izraz. S druge strane, džez je bio veliki izazov, zvučao je magično, zavodljivo i delovao mi je kao muzički izraz koji je kao stvoren za mene i koji pruža vrstu muzičke ekspresije i improvizacione slobode kojima stremim. Tako sam sa 16 godina počeo da sviram u Beogradskom diksilend orkestru za beogradskim doajenima tradicionalnog džeza poput Ljube Matiace i Ivana Švagera, a nešto kasnije sam otkrio i bibap, fjužn i druge modernije struje džeza. Nakon završenog Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, dobio sam stipendiju za Berklee Collegee of Music u Bostonu, gde sam ponovo dobio fakultetsku diplomu. Nakon toga sam se preselio u Njujork gde sam završio master studije iz džez klavira na NYU Steinhardt, a posle toga sam i doktorirao džez kavir na University of Illinois at Urbana-Champaign.

Kako si odlučio da dođeš u Ameriku, sticaj okolnosti ili davnašnja želja? 

-U Ameriku sam došao isključivo zbog pohađanja Berklija. Nikada nisam bio nešto očaran Amerikom i američkom kulturom, ni tada kao klinac, pa ni sada, ali me je velika želja da studiram džez i modernu muziku baš na Berkliju dovela u Ameriku. Vremenom sam shvatio da je i dobro i korisno da završim sve instance školovanja kako bih pokupio i što više znanja i stekao što više kontakata, ali i dobio šansu da jednog dana postanem univerzitetski profesor što bi mi omogućilo udoban život i mogućnost da se bavim samo onom muzikom koju volim i da ne moram da tezgarim da bih preživeo. Tako sam i ostao u Americi.

Iz Srbije si došao pravo na Berkli, jedan od najprestižnijih muzičkih koledža na svetu… Koliko je bilo teško upisati ga i šta si sve prošao na tom putu?

-Berkli sam upisao 2007. godine. U to vreme nije bilo mnogo naših ljudi na Berkliju i za nekoga poput mene, prosečnog klinca sa beogradskog asfalta, zaista je zvučalo kao mislena imenica studirati na toj prestižnoj školi. Međutim, zahvaljujući i mojoj velikoj želji i upornosti, ali i mojim roditeljima i familiji koji su zaista maestralno izveli pregršt manevara da skupe dovoljno finansija za moje školovanje i život tamo, uspeo sam da odem. Imao sam i stipendiju na početku, koju sam kasnije značajno podigao, pa je i to pomoglo, ali svakako bez podrške roditelja i porodice nikada ne bih uspeo da se finansijski izborim da završim Berkli.

Audiciju sam polagao u Dablinu zajedno sa drugom, bubnjarem iz Srbije. Obojica smo položili i kasnije smo bili i saputnici, cimeri i sapatnici u dugom i mučnom školovanju i prežiivljavanju studentskim životom u Bostonu. Vežbao sam klavir 6-8 sati dnevno svaki dan, kad nisam vežbao onda sam učio džez teoriju, harmoniju, analizirao transkripcije sola, kad to nisam radio onda sam bio na časovima ili svirao džem sešne i svirke. Berkli sam shvatao kao jedan iscrplljujući trening za vreme kojeg moram da naučim sve što se može naučiti i napredujem koliko god mogu.

Po čemu se Berkli razlikuje od drugih muzičkih akademija? Ispričaj mi neku zanimljivu situaciju kao ilustraciju… Koga si sve sreo, upoznao, od koga si učio tamo?

-Berkli je jedna ogromna marketinška mašinerija koja melje, kako velike talente iz celog sveta, tako i mnoge druge prosečne klince koji imaju da plate to zadovoljstvo da mogu da studiraju tamo. O Berkliju vladaju bajke i mitovi, s jedne strane kako je to fenomenalna škola za genijalce, a s druge kako je to šarena laža za uzimanje para. Istina je naravno višeslojna. Berkli je zaista jedna fantastična obrazovna ustanova sa neizmernim kapacitetima za učenje, kaljenje i sticanje znanja i iskustva, ali te tamo niko neće terati na to. Moraš sam da budeš svestan koliko moraš da naučiš i sam da pronađeš one najbolje profesore, one najtalentovanije kolege studente i sa njima da radiš.

Ako upadneš u to dobro, kvalitetno društvo, napredovaćeš mnogo. Ukoliko pak dozvoliš da te ponese komercijala, prosečni američki koledž klinci koji su tu došli zbog Berkli etikete i blejanje po žurkama, proći ćeš kroz Berkli i nećeš uzeti ništa korisno odatle, biće kao da ga nisi ni završio. Najveći kvalitet Berklija je u atmosferi simulacije prave scene koja se tamo stvara na svim časovima, u svim učionicama, vežbaonicama i studijima, tako da se, kada jednom diplomiraš i izađeš na tu pravu muzičku scenu, osećaš veoma sigurno i potkovano. Na Berkliju sam učio od mnogih sjajnih profesora sa velikim imenima kao što su: Ray Santisi, Laszlo Gardony, JoAnne Bracken, Joe Lovano, Dave Santoro, Ed Tomassi i mnogi drugi. Kasnije u Njujorku sam upoznao mnogo više zanimljivih i poznatih muzičara, i rečju doživeo u muzičkom smislu mnogo više. Berkli je ipak bio samo jedan početak priče i sticanje baze znanja koje sam kasnije u Njujorku i na drugim mestima eksploatisao i razvijao kao umetnik.

Koliko je teško jednom mladom čoveku koji dolazi iz sasvim drugačije muzičke, ali i kulture života, prilagoditi se onome što se tamo traži, u svakom smislu?

-Iz mog iskustva – izuzetno teško. Kao neko ko po svom mentalitetu i prirodi nije previše naklonjen zapadnjačkim komformističkim vrednostima života kojima vlada mister dolar, ood samog početka sam se osećao dosta neprijatno u Americi. Proživeo sam svojevrsni kulturni šok prilikom preseljenja iz Srbije i imao sam veliki otpor prema Americi i svemu američkom prviih nekoliko godina. Kasnije sam bio primoran da se naviknem na tu novu estetiku življenja, ali sam se do današnjeg dana trudio da usvojim što manje amerikanizama i da mi vrednosti živlljenja ostanu nepromenjene u odnosu na ono što sam poneo od kuće sam sobom. Nikada se nisam u potpunosti prilagodio američkom načinu, štaviše, što sam duže ovde, Amerika mi sve više smeta i Evropa me sve više mami, ali takav mi je posao da sam vezan za američki kontinent i trenutno sam još uvek ovde.

Šta ti je najteže padalo u tom prilagođavanju?  

-Apsolutno sve. Od života u lošem kraju u Bostonu, u neuslovnom stanu u kom je bilo jako hladno, sa miševima, sa uvek premalo para, do činjenice da je svuda oko mene plastična američka kultura, miris Mekdonaldsa i Koka Kole, lažni ljubazni osmesi, američka demagogija, preglumlljivanje, dramljenje, površno shvatanje života, komformistički stavovi, materijalizam, površni međuljudski odnosi, druženje iz interesa, gledanje svega kroz zaradu…Mogao bih do sutra da nabrajam. Zapravo ništa mi se u Americi nije bilo svidelo, sem samog Berklija i činjenice da sam konačno na pravom mestu na kom mogu da sakupim neophodno znanje iz džeza.

Dalje te je put vodio preko Njujorka, Ilinoisa, na kraju do Nju Orleansa, gde si se skrasio kao profesor na Xavier univerzitetu…. Šta te vodilo na tom putu i koliko si bio u situaciji da upravljaš svojom karijerom, odnosno koliko je to bio jedan road-movie gde stvari idu svojim tokom?

-Uvek me je vodila želja da uspem u muzici, šta god to značilo. Želeo sam da stvorim svoju koricu hleba, da uspem da živim od onoga što volim, a to je džez, da steknem nekakvu zadovoljavajuću muzičku karijeru, kao i slobodu da jednog dana mogu nesmetano i često da dolazim u Srbiju za koju sam ostao uvek vezan. Selio sam po saveznim državama zbog školovanja ili posla. Toliko mnogo dogodovština sam doživeo da sam pre desetak godina počeo redovno da ih zapisujem u vidu Fejsbuk statusa, kako ih ne bih zaboravio, ali i da bih ih podelio sa drugima. Vremenom je iz tih priča nastala i knjiga “Slučajni nomad”. Bilo je i izuzetno teških i neverovatno lepih momenata tokom tog puta koji još uvek traje. Gde će me put dalje odvesti, teško je reći. Srce mi govori da bi to trebala biti Evropa, ali po svemu sudeći, moraću još neko vreme da provedem u Americi pre nego što mi se ukaže prilika da se vratim na stari kontinent.

Gde si sve svirao i koji je to prostor i prilika na tebe ostavio najveći utisak i zbog čega? Gde si imao najveću tremu pred nastup…?

-Svirao sam u mnogim koncertnim salama i džez klubovima. Neke od najvažniijih su Karnegi Hol, Kenedi Centar, Baršinger Centar, Kranert Centar, Montreux Jazz Festival, itd… Što se treme tiče, nemam nekiih posebnih problema sa time jer volim da nastupam i jedva čekam sledeći koncert. Poslednjih godina ne nastupam često, ali biram da tamo gde nastupim bude nešto posebno, mom srcu blisko i muzički smisleno. Trenutno gledam da se okrećem ka nastupanju po Evropi.

Isto pitanje, ali počinje sa “S kim” i odnosi se na muzičare sa kojima si nastupao…?

-Svirao sam sa raznim muzičarima od manje poznatih javnosti do onih zvučnih imena poput Joe Lovano, Chris Potter, Victor Garcia, Chip McNeill, Brad Shepik… Ipak, najviše volim da nastupam sa svojim kvartetom (u kome trenutno sviraju Ricardo Grilli, Ben Tiberio i Raphael Pannier) ili kao solo klavirski izvođač.

Jedno vreme si studirao i predavao na istom Univerzitetu (Urbana-Champaign) gde je porofesor bio i Stefan Milenković. Jeste li imali prilike da se družite, sarađujete? 

-Nažalost, nisam imao prilike da se sretnem ili upoznam sa Stefanom Milenkovićem dok sam živeo u Urbana-Champaignu. Nekako nam se putevi izgleda nisu ukrstili tih godina.

Šta je ono što si naučio, stekao, izgradio u Srbiji, a najviše ti je koristilo u Americi?

-Upravo ono što nosim od kuće, a to je da budem svoj u svakoj situaciji. Da se u dobru ne ponesem, a u zlu ne ponizim. Želim da me verujem da me američki vetrovi za sve ove godine nisu uzdrmali iz korena koje nosim iz Srbije. Da, naučio sam neke dobre stvari iz američke kulture, mahom vezane za radnu etiku i profesionalizam, ali sve ostalo, pooput životnih vrednosti, kućnog vaspitanja, društvenih stavova i ličnih uverenja, nosim iz Srbije. Sigurno je da me je snalaženje, kaljenje i stasavanje u svakakvim uslovima u Americi oznažilo i dalo mi jednu novu perspektivu gledanja kako na sebe, tako i na svet oko sebe, ali miislim da su one krucijalne vrednosti koje definišu svakog čoveka, negde duboko u meni ostale netaknute i iste onakve kao i pre nego što sam se doselio u Ameriku. I time se ponosim više nego bilo kojim svojim profesionalnim uspehom.

Šta je za tebe američki san?

-Iskreno, zaista ne znam. Nikada nisam razumeo tu floskulu zvanu američki san. To vidim kao nekakvu materijalističku, komformističku ideju za naivne, one koji misle da “se jede sve što leti”, koji padaju na “svetlucavi objekat” i belu drvenu ogradu sa uredno pošišanim travanjakom. Mislim da je američki san ili pojam iz nekakve romantizovane prošlosti 60-ih godina prošlog veka, ili ako danas još uvek postoji – ludom radovanje.

Da li još uvek sanjaš neki (američki ili srpski) san, da li postoji nešto što nisi, a što bi žarko želeo da ostvariš?

-Trenutno sanjam evropski san. Da se jednog dana preselim u neku evropsku zemllju sa dobrom džez scenom, relativno blizu Srbije, da tamo nađem univerzitetski profesorki posao i sviram po festivalima i koncertima povremeno. To je ono što mi je sledeće u planu.

Nju Orleans je poznat kao porodilište džeza, bluza i drugih muzičkih pravaca, u tom gradu se svaki dan desi po jedna ulična Guča… Ti u njemu živiš i radiš. Opiši nam NOLA u nekoliko rečenica, tvoj doživljaj…i da li te podseća na Srbiju po nečemu?

-Tačno je da u Nju Orleansu radim i živim, a sviram vrlo, vrlo retko. Ne prija mi muzička scena Nju Orleansa, niti sam Nju Orleans kao takav. Ovde sam trenutno zbog posla koji radim, a i kad sviram to je uglavnom u Njujorku ili u Evropi. Nju Orleans je jedan svojevrsni cirkus, da ne kažem svadbarska šatra, a muzička scena je mahom podređena površnim ukusima razmaženih turista, a daleko manje umetničkom ukusu pravih ljubitelja muzike. Stoga izbegavam muzičku aktivnost u Nju Orleansu. Pored toga Nju Orleans je veoma prljav, nesređen, stopa kriminala je ogromna, klima je vrlo teška. Da, podseća me na one najtamnije delove Srbije, ali na svu sreću ničim drugim me ne podseća na kuću kojoj se uvek i vraćam, vrlo često, čak 4 meseca godišnje, upravo da bih malo napunio baterije od napornog, vašarskog i sumornog Nju Orleansa.

Redovno deliš svoja razmišljanja i stavove na Fejsbuku, mnogo te ljudi prati i podržava, a pre dve godine si sve to pretočio i u jednu knjigu. Šta za tebe predstavlja pisanje?

-Knjiga se zove “Slučajni nomad” (kao i moj istoimeni album autorske muzike) i izašla je u izdanju izdavačke kuće “Srednja zemlja” u Beogradu. Može se kupiti u svim većim knjižarama u Srbiji i predstavlja izbor iz najuspešnijih priča koje sam pisao tokom godina na Fejsbuku. I dalje se bavim javnim pisanjem, mada smanjenim intenzitetom u odnosu na ranije, a i sa manje deljenja sopstvene privatnosti i ličnih stavova, naročito na škaklljive društvene teme, jer više nije vreme za te stvari.

Kad se okreneš unazad, šta smatraš svojim najvećim uspehom?

-Svojim najvećim uspehom smatram to što nikada nisam odustao od svojih profesionalnih ciljeva, ali istovremeno, ostvarujući ih, nisam pravio kompromise sa svojim ličnim uverenjima i životnim vrednostima. Smatram da sam ostao svoj i pri svom, bez obzira na sve vetrove koji su duvali i još uvek duvaju sa svih strana.

Tekst: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

YOU MAY LIKE

SRBIN KAMIONDŽIJA PREŽIVEO STRAŠNU NESREĆU U AMERICI: Aleksandru davali samo 10% šansi da preživi, ali on je uspeo, tri ćerke ga čekaju da se vrati kući!
"NE UŽIVAM VIŠE U KOŠARCI, IMAM PUNO PROBLEMA": Luka Dončić neprepoznatljiv, otvorio dušu i iskreno priznao! (VIDEO)
UŽIČANKA SLAVICA POSTALA SVETSKA PUTNICA: Obišla 43 zemlje, a zbog jedne stvari joj je Tajland najveće razaočaranje!
SRPKINJA ODUŠEVILA VAŠINGTON: Biljana je otpevala "Ovo je Srbija" tokom NBA meča i opčinila publiku! (VIDEO)
SRPSKO KOLO VODILO JOKIĆA DO POBEDE: Na tribinama u Vašingtonu srpske zastave, na terenu deca u nošnjama (VIDEO)
USTAŠAMA U INAT: Hrvatska poslanica pocepala „srpsko stablo“ i postala heroj dana!
SVI SE PLAŠE SRPSKE "DANCING LADY": Misteriozna Beograđanka koja igra u narodnoj nošnji postala svetski fenomen!(VIDEO)
GUDELJ JE 5 MINUTA BIO KLINIČKI MRTAV: Lekari spasili život srpskom fudbaleru, evo u kakvom je sada stanju!