Goran Nastić, rođeni Beograđanin, već pune 23 godine radi kao profesionalni trener ženskog fudbala u San Dijegu. Prvo je trenirao i dečake i devojčice, ali je ubrzo shvatio da su devojčice poslušnije…

U trenucima dok su fudbalerke SAD-a grabile ka novoj tituli svetskih šampionki (u finalu dobile Holanđanke sa 2:0) naš sagovornik bio je Goran Nastić. Naš čovek koji se preko dve decenije, u San Dijegu, bavi trenerskim pozivom i upravo devojke uči ženskom fudbalu koji je u ekspanziji u Americi.

Gogi je rođen u Beogradu, osnovno obrazovanje stekao je u Trsteniku, srednje u Čačku, a Fakultet za fizičko vaspitanje završio je u srpskoj prestonici. Po završetku DIF-a – a život je nastavio u San Dijegu, sad već pune 23 godine, koliko i radi kao profesionalni trener ženskog fudbala. U prvom momentu trenirao je dečake i devojčice, ali je ubrzo shvatio da su devojčice poslušnije.

U tim godinama fudbal nije bio popularan sport u Americi, tek je oformljena MLS liga sa samo osam timova, ali dolaskom imigranata iz Meksika, Južne Amerike i Evrope počeo je da se razvija i raste interesovanje.

Goran je do sada promenio četiri kluba koji funkcionišu kao neprofitabilne organizacije. Trenira devojčice od 5-6 godina do završetka srednja škole kad im je fudbal odskočna daska za fakultete. Osnovni zadatak je da što više fudbalerki dobiju stipendiju na fakultetu

Ženski fudbal je doživeo eksploziju nakon 1999. godine kad su Amerikanke postale Svetske šampionke pred 120.000 gledalaca, jučerašnja titula je ukupno četvrta. Potom se desila veoma bitna stvar, nakon prve titule najveći broj školarina za studiranje na koledžu dobijaju devojke koje se bave ženskim fudbalom. Roditelji su počeli da ulažu u žensku decu da se bave fudbalom da bi kasnije dobile stipendiju na pestižnim koledžima gde godišnje školarine koštaju po 60.000, 00 dolara.

Goran je do sada promenio četiri kluba koji funkcionišu kao neprofitabilne organizacije. Trenira devojčice od 5-6 godina do završetka srednja škole kad im je fudbal odskočna daska za fakultete. Osnovni zadatak je da što više fudbalerki po završetku srednje škole dobiju stipendiju na fakultetu. To je odlična referenca za sam klub.

Prelazimo na naših pet pitanja…

1. Da li ste svojevremeno trenirali još neki sport osim fudbala i koji?
“Pa pre svega trenirao sam fudbal i nastupao za čačanski Borac, Goč, Rad, Zvezdaru, OFK Beograd…Trnirali su me Marić, Ostojić, Brzić, Ilija Petković… Ipak, to je bio period preživljavanja tako da sam odustao od profesionalnog bavljenja fudbalom i posvetio se fakultetu. Ali bavio sam se i gimnastikom, plivanjem, skijanjem…Bio sam pobednik prvog Ski-festa Srbije na Brezovici”.

2. Ko vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?
“Nisu to bili klasični idoli, ali voleo sam Dragoslava Šekularca i Dragana Džajića. Svi smo ih voleli, divili se, jer su bili istinski majstori”.

3. Klub koji nosite u navijačkom srcu ? Iz prethodnog pitanja maksimalno se nazire naredni odgovor.
“Pa da, navijam za Crvenu zvezdu”.

4. Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?
“Pošto se sportski događaji menjaju kao na traci izdvojio bih utakmicu Liverpul – Borusija. Dortmund je na poluvremenu vodio sa 2:0, potom i 3:1 na sred Enfilda, ali su crveni slavili sa 4:3 i prošli dalje. Nek bude taj meč, naravno uz Zvezda – Bajern koju sam gledao uživo”.

5. Životni i sportski moto?
“Veruj u sebe, nema predaje, samo napred. Poraz nije neuspeh već se iz njega uvek može nešto naučiti”.

Izvor: Mozzart sport Foto: Privatna arhiva