Posle svega što su posleratne srpske političke i državne elite, zaključno sa ovom poslednjom, “učinile” za taj nesrećni narod, mislim da je krajnje vreme da Srbi, ne samo u Hrvatskoj nego svugde u regionu, počnu sami da se brinu o svojoj sudbini…

“Sit gladnom ne veruje.”

Ovako bi otprilike glasio radni naslov diskusije lidera hrvatskih Srba Milorada Pupovca i ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića, od pre neko veče, na RTS.

Veče posle stresnog dana, u kome je jedan drugi hrvatski Srbin, Boris Milošević, u crnini stajao na Kninskoj tvrđavi rame uz rame sa Antom Gotovinom, dok je Hrvatska slavila vojnu akciju kojom je zauzela veći deo AVNOJ-evske teritorije i ujedno očistila zemlju od Srba, čije je preostale pripadnike sistematski nastavila da proganja i ubija narednih 25 godina.

Njegoševski rečeno, Miloševiću nije bilo lako “na strašnom mestu postojati”, jer je tom sistematskom zatiranju svega srpskog sopstvenom glavom posvedočila i njegova rođena baka, koju je na kućnom pragu u selu Bribirske Mostine, pokraj Skradina, nekoliko dana nakon što je “Oluja” završena, zverski ubio Veselko Bilić, pripadnik 15. domobranskog puka. Nije je spasilo ni to što joj je sin, Borisov otac, za vreme rata nosio hrvatsku uniformu.

Pravda za Srbe i pse

Ubica verovatno nikada ne bi bio pronađen, kao uostalom i mnoge druge ubice srpskih civila tokom i nakon “Oluje”, da se danima posle zločina nije time hvalio i bahatio po kafanama.

Pravda je bila “surova”. Bilić je osuđen na 7,5 godina, da bi ukazom oca nacije Franje Tuđmana bio pomilovan posle 3,5 godine izdržane kazne. Tri i po godine za svirepo ubistvo nejake starice koja mu ništa nažao nije učinila (?!) U pristojnim zemljama toliko se dobija za ubistvo psa.

Dobro, reći će neko, to se dešavalo u doba Tuđmana. Hrvatska je u međuvremenu ušla u EU, obavezala se na neka pravila i konvencije… I sada, 25 godina kasnije, postavlja se pitanje: Mogu li preživeli Srbi nečemu boljem da se nadaju posle, neki preteruju pa kažu – “istorijskog govora” premijera Andreja Plenkovića u Kninu?

Reči ko reči, bez dela odzvanjaju pusto, pogotovo kada se radi o obećanjima hrvatskih državnika Srbima…Ali zaista, mora se priznati da nikada pre ni jedan hrvatski zvaničnik na proslavi “Oluje”, a ni na drugim za to prigodnim mestima i prilikama, nije toliko puta pomenuo Srbe te tako jasno i otvoreno pozvao na pomirenje i praštanje, dočim Plenkoviću treba skinuti kapu.

Srbi su mu, istina, zamerili što je ostao pri klasičnom narativu kada je u pitanju kvalifikacija sukoba iz devedesetih (“velikosrpska agresija”) ali je smešno i iluzorno, ne danas, nego bilo kada u budućnosti, očekivati od nekog Hrvata da taj hepening nazove “građanskim ratom“, a kamoli “etničkim čišćenjem”. I svako ko, poput Dačića u pomenutoj emisiji na srpskom Javnom servisu, tobož ozbiljno izjavi tako nešto, klasičan je prodavac magle i manipulant.

Šta je Plenković obećao Srbima…

Plenković je u svom govoru izrekao i jednu golu laž – onu da je “mnogo urađeno na povratku izbeglih Srba”, osim ako nije mislio na to da je mnogo urađeno da se pomenuti Srbi nikada ne vrate svojim porušenim i otetim kućama, ali su u konačnom zbiru pozitivne poruke ipak nadjačale očekivane domoljubne fraze i izostanak nacionalnih pokliča na kakve su nas u prethodnim vremenima navikli hrvatski velikaši, podjednako sa desnog, HDZ-ovog i kvazi levog, SDP-ovog krila.

Treba biti pošten pa priznati da hrvatskom premijeru nije bilo lako. Jer, dalose očekivati da ga, posle svega, zbog “snishodljivosti prema Srbima” i pomena njihovih žrtava, rastuća i sve koncentrovanija ekstremna desnica, oličena u Domovinskom pokretu Miroslava Škora, razvlači po medijima, što se uostalom i desilo. Škoro, koji je zbog Miloševićevog prisustva (a navodno i zato što je unapred doznao detalje Plenkovićevog govora) odbio da učestvuje u zvaničnom protokolu proslave u Kninu, izjavio je da “nema razloga ni za kakvo pomirenje” i da “nikada neće pristati na izjednačavanje žrtve i agresora” te tako Srbima stavio do znanja šta ih čeka ukoliko njegova stranka ikada dođe na vlast.

Ali, na stranu sad Škoro…Važnije od toga jeste da li je Plenkovićev govor bio iskren i odlučan iskorak iz politike zla ili tek politički igrokaz kojim se dodvorava briselskim ćatama, šahovski rečeno “žrtvuje pešaka da bi uzeo kraljicu”.

A najvažnije od svega fakat je to da li će hrvatski Srbi, oni ubijeni, zlostavljani, proterani, pokradeni…dočekati pravdu i vajdu od ovog Plenkovićevog, za sada samo verbalnog zaokreta. Koji bi trebalo da se pretvori u opipljive stvari: vraćenu imovinu, procesuirane zločine, isplaćene penzije, naplaćenu odštetu…

…i šta je toliko naljutilo Dačića

Plenković je, to je sada već očigledno, obećao neke stvari predstavnicima srpske manjine u Hrvatskoj, što je prilikom gostovanja na RTS nagovestio i Milorad Pupovac. Šta je to još uvek znaju samo oni koji su razgovorima prisustvovali, ali je sada definitivno jasno da zvanični Beograd, možda prvi put od devedesetih naovamo, nema pojma šta je dogovoreno između čelnika Srpskog narodnog veća i hrvatske vlade.

To je u Beogradu izazvalo priličnu nervozu, što se videlo po višednevnom medijskom razapinjanju Borisa Miloševića u režimskim beogradskim tabloidima, a dobilo je i zvaničnu potvrdu u reakciji srpskog šefa diplomatije u živom programu na nacionalnoj televiziji.

Dačić je, naime, optužio Pupovca da je na svoju ruku, bez konsultacija sa Beogradom, “rušeći srpsko jedinstvo”, poslao Miloševića u Knin, time “dajući legitimitet etniškom čišćenju”. Svaka izgovorena optužba izašla iz Dačićevih usta manje je govorila o Pupovcu, a više o tome koliko žarko srpska vlast želi kontrolu nad svim onim što rade srpske manjine u regionu, uključujući i onu u Hrvatskoj.

Što bi, naravno, bilo pohvalno i razumljivo da dolazi od ljudi koji se državnički i majčinski brinu o svojim saplemenicima koji su silom neprilika ostali van granica matice, gde uzgred imaju stanovitih problema da prežive i izbore se za osnovna ljudska prava…

Ali kad se zna da isti ti u proteklih osam godina, osim uličarskih parola i prepucavanja po medijima, ništa konkretno nisu učinili da poprave položaj srpske manjine u Hrvatskoj, e, onda se takvoj kritici, mora dooobro “zagledati u zube”.

Moralno pravo i istorijska iskustva

Ako pritom kritike dolaze od strane pojedinaca i stranaka koje su svojom politikom nahuškale krajiške, dalmatinske, banijske, kordunaške, ličke, slavonske i sremske Srbe da se pobune, da bi ih na kraju puta ostavili na cedilu i onako iznemogle, u koloni očaja, sačekali na prilazima Beogradu sa kordonima i upaljenim rotacijama, ne dozvoljavajući im da sa svojim traktorima prljaju grad, onda je svaka zamerka na temu “rušenja srpskog jedinstva” podjednako i licemerna i bezobrazna.

Da stvar bude gora, Ivica Dačić je te večeri pred kamerama priznao ono što se godinama nagađalo – da je tadašnji režim, predvođen predsednikom partije koju danas vodi a čiji je portparol u ono vreme bio, planirao da pristigle Srbe iz Krajina preusmeri put Vojvodine i Kosmeta, gde su trebali da uvećaju brojno stanje srpske populacije i budu topovsko meso za neke buduće konflikte koje tadašnji režim Slobodana Miloševića niti je znao da vodi niti da izbegne.

Ideja o prisilnom raseljavanju krajiških Srba avgusta 1995. nije realizovana, ali je zato još uvek živa i aktuelna ona po kojoj Beograd i dalje ima pravo da odlučuje o sudbini Srba u Hrvatskoj, jednako kao i onih u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, tzv. Kosovu…Da im govori šta da rade i kuda da idu, sa kim da ulaze u političke koalicije i vlade, kada da se žale i kada da ćute o svojim problemima, sa kim da se slikaju na proslavama i komemoracijama…

Rezultate te politike gledamo već godinama, a najbolje se očituju u broju Srba koji su nekad živeli i onih koji danas žive na prostorima na kojima je brigu o njima preuzela srpska država, predvođena glupim, bahatim, pohlepnim i istorijski nedoraslim liderima koje bi svaki narod poželeo svojim neprijateljima a Srbija je, na žalost, morala da živi pod njima.

Izvinite, braćo, ali ko će ovo da plati?

Odgovarajući na Dačićeve optužbe, Pupovac je u jednom trenutku zavapio:

“Ako je napravljena greška, mi znamo da ćemo je platiti. A šta ako nismo napravili grešku, hoće li nam neko reći – izvinite braćo?“

Neće, naravno. I Pupovac to vrlo dobro zna. Zato je, čini se, prvi put odlučno, posle silnih izgubljenih godina u kojima je i sam lutao i dozvoljavao da bude izigran i nasamaren, skakućući kao marioneta na žicama koje su vukli sa Pantovčaka i Dedinja, rešio da sudbinu naroda čiji je lider preuzme u svoje ruke. Što svakako i svim silama treba podržati.

Posle svega što su posleratne srpske političke i državne elite, zaključno sa ovom poslednjom, “učinile” za taj nesrećni narod, mislim da je krajnje vreme da Srbi, ne samo u Hrvatskoj nego svugde u regionu, počnu sami da se brinu o svojoj sudbini.

Ne sumnjam da će se tako, bez obzira koliko ih bilo i koliko dobro bili organizovani, pre i bolje izboriti za svoja prava i potrebe nego što će to u njihovo ime uraditi politički strvinari iz Beograda, kojima su, što se u praksi pokazalo za ove tri duge decenije, služili isključivo kao moneta za potkusurivanje i bildanje političkog rejtinga u dnevnopolitičkim obračunima i predizbornim kampanjama.

Pupovac se izgleda dozvao pameti, a iskreno se nadam da će njegovim putem krenuti i ostali. Od pravedno pobunjenih pravoslavnih Srba iz Crne Gore, kojima će podrška Vučića u obračunu sa dojučerašnjim pajtosom i poslovnim partnerom Đukanovićem sigurno doneti više štete nego koristi, pa do onih iz Republike Srpske koji bi, ubeđen sam, bolje živeli i lakše rešavali probleme sa Bošnjacima i Hrvatima da im nad gavom ne lebde tutori iz Beograda.

Srpski je narod van Srbije, uključujući tu i dijasporu, prepušten sam sebi. I što pre to shvati, biće bolje za njega. Od matice, osim packi i ucena, nema čemu dobrom da se nada. I dok se situacija drastično ne promeni, svako dalje gledanje u retrovizor i čekanje na zeleno svetlo iz Beograda samo ga može koštati vremena kojeg više nema.

I života, koga su mu drugi već prilično potrošili.

Piše: Antonije Kovačević Naslovna Foto: Tanjug/Vladimir Dimitri

Foto: Youtube, Instagram