Malo ljudi zna da su srpski i jugoslovenski piloti tokom drugog svetskog rata leteli pod američkom zastavom. I ne samo leteli nego pokazali i izuzetnu hrabrost i veštine u mnogim bitkama u kojima su učestvovali pod njihovim kodnim imenom – YU Detašman. A na kraju rata priznanje im je odala i američka vazduhoplobna komanda…
Sve je počelo dogovorom kralja Petra II Karađorđevića i američkog predsednika Trumana sredinom 1942. godine, kada je odlučeno da se jugoslovenske pilotske posade obučavaju i lete u bombarderima B-24 u sastavu američkog vazduhoplovstva.
Obuku je u narednom periodu prošlo 40 vazduhoplovaca. Počev od 10. novembra 1943. godine, Detašman je narednih godinu dana leteo u sastavu 376. bombarderske grupe sa aerodroma San Pankracio u blizini Fođe, Italija. Gađali su ciljeve u Srednjoj i Južnoj Evropi, na Balkanu i u Italiji.
Tokom borbenih letova, Detašman je izgubio 3 od 4 aviona, čak polovina članova posade je izgubila živote, dok je jedna posada provela deset meseci u zarobljeništvu u Bugarskoj.
POSADE UNIŠTILE AVIONE DA NE PADNU U NEMAČKE RUKE
Kraljevsko jugoslovensko vazduhoplovstvo je na početku rata imalo preko 460 aviona i 2.000 pilota. Sve to, ljudi i tehnika, ubrzo je postalo ništavno jer je vazduhoplovstvo prestalo da postoji nakon invazije Osovine na Jugoslaviju, koja je počela 6. aprila 1941. i završila se predajom Kraljevine Jugoslavije 18. aprila 1941. godine.
Uprkos hrabroj borbi, naročito u odbrani Beograda, Kraljevsko jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo bilo je brojčano nadjačano, a mnogi avioni su uništeni ili zarobljeni. Zarobljeni avioni za koje se smatralo da su korisni distribuirani su zemljama Osovine, uključujući novoformirano vazduhoplovstvo Nezavisne Države Hrvatske. Ali ne i avioni iz zemunske fabrike “Ikarus”, modeli IK-3, jer su ih sve uništile njihove posade i zaposleni u fabrici, kako bi izbegli da padnu u nemačke ruke.
Jedan broj aviona Kraljevskog vazduhoplovstva pobegao je na savezničke teritorije, uključujući mali broj bombardera Dornier DO-17K koji su stigli u Grčku sa onoliko zlatnih rezervi zemlje koje su mogli da ponesu, mladim kraljem Petrom i članovima vlade. Veliki broj aviona koji su stigli u Grčku u aprilu 1941. kasnije je uništen na zemlji nakon napada nemačkih i italijanskih aviona.
FORMIRANJE POSADA U IZBEGLIŠTVU
Jugoslovenski odred 376. američke bombarderske grupe bio je stacioniran u Italiji i formiran je od grupe pripadnika Kraljevskog jugoslovenskog vazduhoplovstva u izbeglištvu. Nakon kapitulacije Jugoslavije 1941. ovi ljudi su rizikovali svoje živote, i umesto da se predaju Nemcima, odlučili su da napuste svoju okupiranu zemlju, nadajući se da će naći drugu priliku da se bore protiv Hitlerovih snaga.
Piloti su doneli svoje odluke na osnovu tipa aviona kojim su leteli i njihove lokacije kada im je stigao poziv na predaju. Avioni na kojima su bili obučeni da lete bili su “Blenhajmi” britanske proizvodnje; Tromotorni bombarderi italijanske proizvodnje (Savoia-Marchetti); i Lockheed Model 10s američke proizvodnje, koji se koristi u komercijalnoj avijaciji. Potonji tip je korišćen za evakuaciju kralja i članova kraljevske vlade u Kairo, Egipat. Četiri druga, potpuno napunjena aviona (SavoiaMarchettis) uspela su da stignu do Sovjetskog Saveza. Sleteli su odvojeno na različite tačke u Ukrajini i blizu Crnog mora. Iznenađeni ovim bekstvom, Rusi su doveli posade u Moskvu gde su proveli četiri meseca čekajući da im se dozvoli da se pridruže jugoslovenskim vojnim snagama u egzilu. U avgustu 1941. godine, zbog intervencije britanskog ambasadora u Sovjetskom Savezu ser Staforda Kripsa, ova grupa od dvadeset troje muškaraca napustila je Sovjetski Savez. Bilo je potrebno sedam dugih dana da se stigne do turske granice kod Leninakana.
Do tada je oko 300 pripadnika jugoslovenskog vazduhoplovstva živelo u izbeglištvu širom Bliskog istoka. Većina pilota počela je da leti za britansko kraljevsko vazduhoplovstvo.
U leto 1942. godine, jugoslovenski kralj Petar II došao je u Sjedinjene Države da traži vojnu i humanitarnu pomoć za svoju okupiranu zemlju. Bio je veoma toplo primljen u Vašingtonu i pozvan na večeru u Belu kuću. Predsednik Ruzvelt je obećao da će jugoslovenskoj vladi u egzilu dati četiri B-24 za pomoć borcima otpora u Jugoslaviji.
OBUKA U MAJAMIJU I ODRŽANO OBEĆANJE PREDSEDNIKA RUZVELTA
U Egiptu u septembru 1942. godine, dvadeset šest kraljevskih jugoslovenskih oficira i četrnaest vojnih vojnika izabrano je da odu u Sjedinjene Države na obuku. Bili su to aktivni i rezervni vojni piloti, navigatori, osoblje za veze i mehaničari.
Ova grupa se okupila u Majami Biču na časovima engleskog u novembru, a zatim je otišla u streljačku školu u Ft. Majers, a u decembru i februaru ’43 napustili Ft. Majers i otišli u razne škole na obuku. Do juna su se ponovo okupili u bazi Salinas AAF u Kaliforniji, a zatim u Blithe AAF bazi u avgustu ’43. gde su završili obuku i dobili svoje nove oznake – čuvena “Krila” američkog vazduhoplovstva.
Nakon savezničke konferencije u Kvebeku, Pentagon je odlučio da se ovaj specijalni odred vrati na Bliski istok kao jugoslovenska jedinica koja deluje u sastavu američkih vazduhoplovnih snaga.
Predsednik Ruzvelt je održao obećanje. Na svečanosti održanoj u Boling Fildu u Vašingtonu, 6. oktobra 1943, predsednik Ruzvelt je okupljenim jugoslovenskim letačima predstavio četiri nova bombardera B-24J.
U svom govoru predsednik Ruzvelt je rekao: „…Neka ovi avioni ispune svoju misiju pod vašim rukovodstvom. Napravljeni su za dve svrhe: jednu da bombarduju našeg zajedničkog neprijatelja, drugu da stave na raspolaganje vašim sunarodnicima neophodan materijal na koji su i oni čekali dugo: hrana, sanitet, oružje i municija. Siguran sam da ćete biti uspešni u ovom zadatku koji ste prihvatili. Ne zaboravite da ćemo uvek biti prijatelji.”
PRVA AKCIJA, PRVI USPESI I PRVE ŽRTVE
Sledećeg dana, četiri B-24 i njihove posade napustile su SAD. Međutim, ovim avionima i njihovim posadama nije bilo suđeno da u potpunosti ispune svoju misiju koju je izneo predsednik Ruzvelt. Svetska politička atmosfera u jesen 1943. bila je znatno drugačija od one 1942. godine: Jugoslavija je bila u stanju političkih i vojnih preokreta. Kraljevska jugoslovenska vlada u egzilu složila se da četiri B-24 i njihove posade treba da se pridruže savezničkim snagama u Africi. Jugoslovensko letačko osoblje je 8. novembra 1943. pripojeno 376. bombarderskoj grupi, stacioniranoj u Enfidavilu u Tunisu.
Posle nedelju dana obuke, Jugosloveni su 15. novembra izvršili svoj prvi borbeni zadatak da udare na aerodrom Eleuzina u Atini. Zatim, 24. novembra, u svom prvom borbenom zadatku iz San Pankrazija, neprijateljski lovci su oborili jugoslovensku posadu na putu da bombarduje metu u Sofiji, Bugarska. Posada se spasla iz zapaljenog B-24, iznad dela Jugoslavije koji je okupirala Bugarska. U roku od dva dana sve su ih uhvatili, uglavnom nemački vojnici, i kasnije predali Bugarima. Prošlo je nekoliko nedelja pre nego što su odvedeni u logor za ratne zarobljenike u Šumenu, u Bugarskoj, gde su sreli američke vazduhoplovce preživele u prvom napadu na naftna polja u rumunskom Ploeštiju.
Ovo su članovi posade B-24 (42-73137 #22) koja je oborena 24. novembra 1943. iznad Sofije, Bugarska:
Stanisavljević, Dragiša M. Pilot I-43
Lelich, Miloš M. I-49 kopilot
Milojković, Živko T. I-56 Navigator
Večerina, Dinko N. I-33 Bombardier
Timotijević, Miodrag M. I-276 Inženjer
Halapa, Ivan M. Radio I-164
Benderaš, Vaso B. Tobdžija I-229
Lakić, Ognjen I. I-541 Gunner
Koroša, Ivan V. Tobdžija I-314
AMERIKANCI ODALI PRIZNANJE NAŠIM PILOTIMA
Naši piloti su nastavili da borbeno dejstvuju na neprijateljske položaje u sastavu američkog vazduhoplovstva, a sve češće su stizale i pohvale američkih oficira za njihovu hrabrost i borbene veštine.
Dana 27. avgusta 1944. godine potpukovnik Ričard Felouz, tadašnji komandant 376. grupe za teške bombardere, odao je počast pripadnicima Odreda jugoslovenskog vazduhoplovstva. Počast, koju je pukovnik odao u vidu pohvale, glasi:
“Poželjno je odati priznanje Odredu Ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u sastavu 512. eskadrile 376. bombaške grupe za izvanredno izvršenje dužnosti u akciji u strateškoj podršci savezničkih snaga na Mediteranskom ratištu.
Tekst: Serbian Times Foto: Ratna arhiva
