Generacije mlađih i obrazovanih ljudi koji odlaze iz Srbije — upuštajući se u „gastarbajterski život“ — verovatno (još uvek) malo znaju o osiguranjima u Nemačkoj. Zašto i koja osiguranja u Nemačkoj se ne preporučuju našim ljudima?
Primer za oprez: Kupovina akcija jedne veoma poznate fabrike brzih automobila. Pre oko 25 godina njihova akcija nominalne vrednosti od 100 DEM se kupovala na berzi po 900 do 1100 DEM. Danas, ako nije bila prodata na vreme, ta akcija vredi na berzi samo 38,3 evra.
Pošto istraživanja portala Sedma sila pokazuju da je naša čitanost u državi Germana poprilična, naš novinar, kroz ovaj poduži ekspoze, pokušaće da im bar ponešto pojasni na temu raznih osiguranja.
Prve generacije ondašnjih „gastarbajtera“, tek pristigli negde početkom šezdesetih godina prošlog veka u Nemačku, uglavnom mlađi i zdravi, malo su znali o životnim, kapitalnim i npr. o osiguranjima porodica da u slučaju smrti osiguranika dobiju nešto novca za sahranu. Bili su ubeđeni da im osiguranja za planirani kraći boravak do maksimalno 10 godina u toj državi, pa kada se zaradi i uštedi nešto novca vrate kućama — neće ni trebati. Na stranu što je bar 70% ondašnjih srpskih „gastarbajtera“ ipak ostalo decenijama — a mnogi i do smrti — da žive među Nemcima i drugim pridošlicama iz više siromašnih država Evrope, u novije vreme čak i sa drugih kontinenata.
U međuvremenu, postoji „gomila“ svakakvih osiguranja, pa i novije generacije mlađih i obrazovanih ljudi koji beže iz čeljusti — kako je Srbiju nazvao njen predsednik — „ekonomskog tigra“, koja to nikada nije ni bila a verovatno neće nikada ni biti, upuštajući se, bar ispočetka, u „gastarbajterski život“ — verovatno (još uvek) malo znaju o osiguranjima u Nemačkoj.
Svi se dobro sećamo daleke 1998. godine kada su se pojavile ozbiljne studije — posebno o isplativosti kapitalnih pa i tzv. samoosiguranja za slučaj smrti. Jedan — u to vreme veoma hrabar čovek, bez straha od pravnih posledica, predsednik „Saveza osiguranika Nemačke“ (naravno, u toj državi postoji i veoma je aktivan i takav savez) g. Hans-Dieter Majer (Hans-Dieter Meyer) — je u više intervjua medijima tvrdio da su: „Kapitalna životna osiguranja legalizovana prevara!“ Tužbe sudu nekih od osiguranja su sledile, ali su sudovi, predočenim činjenicama, morali tužbe da odbiju i da dozvole gospodinu Majeru pomenute konstatacije! One, zna se, važe većim delom i danas.
Savetnici iz „Centrale potrošača Nemačke“ (Verbraucher-Zentrale) pokazuju koje vrste osiguranja su u Nemačkoj zaista potrebne i obavezne, ali i koje nisu. Našim čitaocima prenosimo saznanje do koga smo došli.
OBAVEZNO PRIVATNO OSIGURANJE ZA NADOKNADU ŠTETE DRUGIMA bi trebalo da ima svako — za nadoknade nenamerno nanetih šteta drugima, po mogućnosti bez ograničenja visine sume koja se isplaćuje. To su tzv. Private Haftpflichtversicherungen.
SLEDEĆE TAKOĐE OBAVEZNO OSIGURANJE, koje silom zakona mora svako da ima ko je ili u radnom odnosu ili je prijavljen kod socijalnih ustanova kao korisnik njihovih usluga, jeste BOLESNIČKO OSIGURANJE — Krankenversicherung.
RELATIVNO VAŽNO je i obligatorno osiguranje protiv nastajanja radne nesposobnosti tzv. Berufsunfähigkeitsversicherung. I to, uglavnom strukovno osiguranje, jeste propisano. Kod zaključivanja privatnog, dodatnog osiguranja, treba obratiti pažnju da agenti često nude osiguranu sumu od npr. 50.000 €, ali uz navod dosta „skriven“ u sitno kucanom tekstu o uslovima osiguranja, da se pomenuta suma isplaćuje samo ako je neko postao 100 posto nesposoban za rad. Gubitak npr. prstiju ili samo dela ruke se isplaćuje procentualno daleko manje i može da iznosi i znatno manje od 10% osigurane sume. Pošto zakonsko osiguranje važi samo za posledice nastale od nesreća na radu ili nastalih na putu odlaska i vraćanja sa posla kući (npr. u saobraćajkama, povreda kod pada saplitanjem u hodu itd.), nije uvek naodmet pitanje ko to sebi može da priušti uz određeni rizik — to dodatno, privatno osiguranje.
Zakon propisuje i obavezno PENZIONO OSIGURANJE (Renten-Versicherung). Maksimalna bruto mesečna visina zarade od koje se plaćaju doprinosi za penziono osiguranje (u odnosu 50% plaća poslodavac, a 50% osiguranik) jeste 8.450 €. Od iznosa preko te sume više se ne odbijaju doprinosi. Svi koji samostalno rade, osim zanatlija sa sopstvenim firmama, NISU u obavezi da plaćaju državno penziono osiguranje. Da bi imali penziju kada završe radni vek, mogu da zaključe — ako ne zarađuju dovoljno da uštede kapital potreban za dobar život kao penzioner ili kroz druge vidove povećanja postojeće uštede — privatna penziona osiguranja koja su manje ili nimalo isplatljiva. Pošto je ovaj ekspoze dosta dugačak, o tim osiguranjima ćemo pisati drugom prilikom.
Zakon propisuje i obavezno OSIGURANJE MOTORNIH VOZILA (KFZ-Haftpflichtversicherung) — znači vozila koja su vlasništvo pojedinaca, firmi, pa i države.
VAŽNO, ALI ČESTO NIMALO ISPLATIVO JE I PRIVATNO TZV. KAPITALNO ŽIVOTNO OSIGURANJE (Risikolebensversicherung) kao osiguranje na određeni broj godina, npr. kao osiguranje kredita i drugih dugova koje preminuli pre smrti nije regulisao, zatim kao zaštita porodice, ali i drugih osoba koje je u polisi osiguranja naveo pokojnik kao naslednika/naslednike itd. Ali i tu je važno znati da su ta osiguranja zaista vredna samo kao rizik da ako npr. „glava porodice“ umre pre ugovorenog isteka te vrste osiguranja. Bez obzira na to koliko je osiguranik mesečnih premija već uplatio, osiguranje će u slučaju smrti isplatiti punu osiguranu sumu. Ako neko, kao npr. jedna poznanica autora ovog teksta, takvu vrstu osiguranja na 30 godina smatra „kapitalnom investicijom“ koja će se isplatiti kroz kamate na uloženi novac plaćajući osiguranje, grdno će se prevariti. Ta danas starija gospođa je mesečno uplaćivala po 200 € — ukupno je, znači, uplatila 72.000 €, a dobiće nazad samo malo manje od 80.000 €. Suma tog iznosa je legla na tekući račun pomenute gospođe samo zato što su ranijih decenija osiguranja plaćala kamate od 6%, kasnije od samo 3%, a poslednjih 5-6 godina zaključena osiguranja za „oplođenje“ uplaćene sume plaćaju (osim glavnice), prema navodima nekih javnih glasila, min. 0,25% do oko 1% i 1,5%. Ali, sigurnost onih koji ostaju posle smrti osiguranika je najvažnija stavka kod zaključenja ovakvih osiguranja. Nije čudo da je rentabilitet takvih osiguranja — ako osigurana osoba doživi dogovoreno trajanje osiguranja — zaista minimalan. Dobrim delom i zato što saradnici osiguranja koji ugovore „posao“, u prvih pet godina otkako su — tako pišu poneki zluradi novinari — „priveli osiguravajućoj kući nove žrtve“, godišnje na visinu osigurane sume dobijaju po najmanje 3% kao poseban bonus! Zato je isplata ostvarenih kamata i kamata na kamate, pored osigurane sume, zaista postala minimalna.
DA LI POSTOJE DRUGE MOGUĆNOSTI BOLJEG „OPLOĐIVANJA“ UPLAĆENIH PREMIJA OD POMENUTIH OSIGURANJA?
Špekulanti na berzama će vam tvrditi da postoje. Npr. kupovinom i eventualnom prodajom akcija (naravno na vreme kada je kurs visok!), zatim kupovinom i drugih vrednosnih papira, obligacija i zajmova države itd. Stručnjaci kažu da je neko minimalno životno osiguranje preporučljivo kao pomenuta najnužnija sigurnost npr. za suprugu i decu — na neko kraće prelazno vreme dovoljno. Razliku u visini premija za osiguranje manje ili veće osigurane sume kapitalnog životnog osiguranja moguće je plasirati na tržištu novca, gde neko ko je svestan rizika i ne plaši se istog, kupovinom akcija može možda više zaraditi od mogućeg oplođenja visine sume kroz dopisane kamate osiguranja. Ali i oni koji su „ziheraši“ mogli su, a i danas mogu, da pomenutom razlikom uplata premija naprave vezanu štednju kod banke — nekada ranije i sa do 9% godišnje kamate, danas samo sa 2,8-3,4%. Ipak imaće, posle 30 godina štednje, u svakom slučaju više novca, ali bez osiguranja života, nego od isplate osigurane sume. Stručnjaci kažu: dobro je imati, ako je neko zdrav i ne previše star, tu manju osiguranu sumu za slučaj smrti, a razliku uplaćivati na vezanu štednju u banci i posle istog roka trajanja štednje dobiti veću isplaćenu sumu nego samo od kapitalnog životnog osiguranja.
Ili — što je još povoljnije jer je bez rizika za pad vrednosti uplaćene sume — jeste plasiranje svog novca kao pozajmicu državi. Za to je moglo ranijih decenija da se dobije i do 10% kamate. Danas je i to daleko manje, ali je rendit ipak osetno veći nego skoro „nula koma ništa“ kod kapitalnih životnih osiguranja. Kupovina akcija može da bude veoma rizičan pokušaj „oplođivanja“ uloženog novca — posebno ako ih neko kupi pa „zaboravi“ da ih se, kada počne da im pada vrednost, reši! Uzmimo kao primer, a takvih je bezbroj, akcije jedne veoma poznate fabrike brzih automobila.
Pre oko 25 godina njihova akcija nominalne vrednosti od 100 DEM se kupovala na berzi po 900 do 1100 DEM. Danas, ako nije bila prodata na vreme, ta akcija vredi na berzi samo 38,3 evra! Momentalna dividenda za pomenutu akciju iznosi 6,07%, znači najviše se zarađivalo kupovanjem akcija kada su bile jeftine, a prodajom kada je vrednost dostizala vrhunac — ali ne od dividende, nego od razlike između kupovne i prodajne cene! Za one koji imaju dovoljno novca i rado reskiraju, akcije nude veću mogućnost zarade, ali i veću propast kada vrednost padne, nego kada su životna kapitalna osiguranja u pitanju.
AKO JE NEKO VLASNIK STANA ILI KUĆE, nezaobilazno je i osiguranje tih imobilija (Wohngebäudeversicherung).
Postoje i druga osiguranja koja se preporučuju, ali ne spadaju u rang najprioritetnijih — kao OSIGURANJE POKUĆSTVA (Hausrat-Versicherung), koje se preporučuje samo ako neko zaista ima posebno skup nameštaj, umetnine u stanu, dragocenosti itd. Odšteta se plaća uz npr. izveštaj policije o provali, meteorološke stanice o prirodnim nepogodama i sl. Znači, potrebno je apsolutno dokazivanje visine nastale štete (npr. kroz račune o kupovini oštećenih ili ukradenih predmeta, procene specijalizovanih veštaka itd.). (Pre)skupi osigurani predmeti se nadoknađuju i prema u osiguranju deponovanim listama sa opisima i fotografijama predmeta koji su ukradeni ili oštećeni. Kod zahteva da se osiguraju veoma skupe umetnine, nakit i dr., važno je i pitanje obezbeđenja stana ili kuće, pa npr. i nakita u jačim sefovima — protiv provala, požara i sl., po propisima osiguranja. Osiguranja, u zavisnosti od navoda u polisama, plaćaju i štete nastale od pucanja vodovodnih i cevi za centralno grejanje itd.
BOLESNIČKO OSIGURANJE ZA BORAVAK U INOSTRANSTVU (Auslandskrankenversicherung) važno je ako zemlje u koje idete nemaju sa Nemačkom, na nivoima država, ugovor o preuzimanju troškova na konto nemačkih bolesničkih osiguranja. Ta osiguranja uglavnom važe samo za akutna oboljenja u toku boravka u inostranstvu, za zbrinjavanje povreda nastalih kroz npr. saobraćajne i druge nesreće, boravak u bolnicama zbog pomenutih nesreća i sl.
Osiguranja koja se veoma malo ili nimalo ne preporučuju su: OSIGURANJE mobilnih telefona, naočara, elektronskih uređaja; osiguranje prtljaga — osim ako često putujete avionom i u koferima imate uvek veoma vredne stvari, jer avio-kompanije plaćaju izgubljeni prtljag samo delimično, a ne u stvarnoj, punoj vrednosti.
OSIGURANJA KOJA SE NE PREPORUČUJU SU: OSIGURANJE TROŠKOVA POTREBNIH ZA SAHRANU POKOJNIKA (Sterbegeld-Versicherung i tzv. Ausbildungsversicherungen) i osiguravanje obrazovanja npr. potomaka osiguranika — ali ne preporučuju se ni stoprocentna bolesnička osiguranja za one koji su pod određenim uslovima oslobođeni obaveznog tzv. „državnog“ bolesničkog osiguranja.
Zašto se pomenuta osiguranja ne preporučuju našim ljudima? Jednostavno zato — jer se ona vremenom ne isplate — postaju (pre)skupa astronomski velikim mesečnim premijama! Pomenimo zašto, na osnovu vašem novinaru dostupnih dokumenata o osiguranju troškova za sahranu pokojnika, treba izbegavati tu vrstu osiguranja. Osiguranik je 1. 2. 2015. g. sklopio osiguranje troškova sahrane na 10.000 evra. Premija je iznosila mesečno zaokruženo 80 € ili godišnje 960 €. Za 131 mesec do danas, osiguranik je uplatio 10.538 €. Kada se raspitivao da li pre svoje smrti može on da „otkupi“ svoje osiguranje i koliko će mu od uplaćenih 10.538 € biti vraćeno — doživeo je šok — SAMO 4.918 € ili manje od polovine plaćenih premija! Najveći deo uplaćenih premija su „pojele“ provizije agenata, zarada osiguranja, troškovi reosiguranja osiguravajuće kuće protiv prekomernog rizika itd. Ta osiguranja, jer se u međuvremenu kroz izveštaje medija saznalo da su preskupa, veoma se teško prodaju. Zato svojim agentima osiguranja nude skoro basnoslovne premije kako bi svakakvim trikovima nagovorili nekoga da potpiše to zaista skoro nepotrebno osiguranje.
„Upecaju“ uvek nove osiguranike u korist „svog“ osiguranja za koje rade! Napred u tekstu pomenute mesečne rate se plaćaju sve do smrti osiguranika. Naravno u korist osiguranja, uz skoro nikakvo povećanje ugovorene premije od 10.000 evra. Znači — može da se dogodi da osiguranik živi predugo i uplati i do 20.000 evra, a po polisi će njegovi naslednici dobiti samo 10.000 € plus neku minimalnu „doplatu“ na osiguranu sumu od možda samo 1% ili 1,5%!
ZA SVE LJUDE NORMALNIH PA ČAK I RELATIVNO VISOKIH PRIHODA NIJE PREPORUČLJIVO NI STOPOSTOTNO PRIVATNO BOLESNIČKO (ZDRAVSTVENO) OSIGURANJE.
(Krankenversicherung) Pomenimo da pod određenim uslovima, zavisno od visine stalnih mesečnih primanja, na sopstveni zahtev neko može da otkaže tzv. „državno“ bolesničko osiguranje i da se osigura privatno. Ko u starosti očekuje visoku tzv. „državnu penziju“ od najmanje 3.500 do 4.000 evra neto, možda može da se upusti u avanturu zvanu „privatno bolesničko osiguranje“. Doduše, danas u Nemačkoj samo oko 17.000 osiguranika prima te visoke penzije, ne računajući državne činovnike (njih je u Nemačkoj preko 2 miliona), čije penzije koje plaća država — bez da su činovnici uplaćivali bar 1 evro mesečno u penzioni fond — iznose prosečno bruto 3.820 evra za muškarce, a 3.150 evra za žene. Od tog novca, odbitkom nekih drugih vanrednih izdataka (npr. i za neke vrste osiguranja), dakle od neto preostale sume, plaćaju dodatni godišnji porez na dohodak. I činovnici imaju beneficiju da za neke minimalne premije imaju i tzv. „privatno bolesničko osiguranje“. No, pošto naši zemljaci, osim ako nemaju posebne kvalifikacije, nemačko državljanstvo i nisu stariji od 40 godina, ne mogu da postanu činovnici, zato i dalje moraju da budu „državno bolesničko osigurani stanovnici“.
Privatno osiguranje zaista nudi prednosti: brže dobijanje termina kod poznatih medicinskih stručnjaka, mogućnost da lično bira lekara kod koga želi da se leči — bez da, kao tzv. „državni“ pacijent, mora za odlazak kod specijaliste prvo da dobije uput svog lekara opšte prakse — i da na termin kod specijaliste ne čeka i do 3 meseca, pa i duže. (!) Bolnički smeštaj je navodno samo u jednokrevetnim sobama, doduše još uvek veoma retko jer nemaju baš sve bolnice jednokrevetne sobe, privatnog pacijenta leče šefovi lekara — uglavnom profesori medicine, itd. itd.
Ali, zna se, sve te prednosti u lečenju koštaju. „Naš“ osiguranik, u ovom ekspozeu naveden kao primer, kao mlađi čovek sa tada dovoljno velikom mesečnom platom da je mogao da otkaže „državno“ bolesničko osiguranje, osigurao se „privatno“, pa je plaćao mesečne premije privatnom stoprocentnom bolesničkom osiguranju u iznosu od samo 200 DEM. Više nije trebalo da mu se od bruto mesečne plate odbija deo koji „državnom osiguranju“ plaća zaposleni od oko 100 DM, a poslodavac je dobrovoljno prihvatio da mu uz neto platu isplaćuje i oko 100 DEM svog dela uplate kao za zaposlenog u državnom osiguranju. Tako je praktično privatno bolesničko osiguranje bilo zaista jeftino! Ali godinama, kroz starost i bolesti koje su nastajale, mesečna premija za privatno osiguranje je stalno rasla. Danas, kao penzioner star nešto više od 80 godina, njegova mesečna rata — ili kako je neki zovu premija — porasla je 13 puta, pa iznosi neverovatnih 1300 € ili polovinu njegove penzije! Da je pomenuti ostao u „državnom“ bolesničkom osiguranju, moglo bi se reći da ima zaista dobru penziju. Ovako — sve do smrti, kroz stalno povećanje visina mesečnih premija, koje je često veće nego uobičajena povećanja penzija od oko 3-3,5% godišnje, naš sagovornik se pita za koliko procenata će se još povećavati mesečne premije i da li će, ako doživi 90 godina, verovatno dve trećine penzije „gutati“ njegovo privatno bolesničko osiguranje?
Povratak u „državno“ bolesničko osiguranje je, nažalost, u tim godinama — bez dokaza da je neko pao u totalnu bedu — skoro nemoguć. Zato je ovo opomena mladim ljudima da ne nasedaju na obećanja agenata osiguravajućih kuća. Ako neko želi nešto bolji tretman kod lečenja, isplatljiviji je ostanak u „državnom osiguranju“ i zaključivanje — na vreme, pre nego što neko postane prestar da ga osiguranje ne primi — tzv. „dodatnog zdravstvenog osiguranja“ (Zusätzliche private Krankenversicherung), koje je daleko jeftinije od punog, stoprocentnog privatnog bolesničkog osiguranja, a ipak nudi dosta prednosti za razumne mesečne premije!
Pitanje je glasilo: da li su kapitalna životna, ali i neka druga osiguranja — LEGALIZOVANA PREVARA? Odgovor na to pitanje pokušao je da nađe član Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) — partije legendarnog Vilija Branta, čoveka koji je cenio i Istok i Zapad, a posebno svetski mir — izvesni Martin Biri (Martin Bury). Kao savezni poslanik u nemačkom parlamentu (Bundestag), Biri je obećavao svakom osiguraniku keš na ruku od po 15.000 DEM iz njihovih tekućih kapitalnih životnih osiguranja — ako se Socijaldemokratska partija probije svojim zahtevom da se enormne deponovane sume kod nemačkih osiguranja, od oko tadašnjih 300 milijardi DEM, podele kao deo zarade od osiguranja njihovim osiguranicima! Govorio je da „sve te, po bilansima osiguravajućih kuća, odlično ‘skrivene’ milijarde maraka treba — prema pisanju nedeljnika Špigel od 1. marta 1998. g. — ‘isisati’ iz skrivenih fondova i džepova akcionara pojedinih osiguranja i podeliti onima koji su te enormne sume (godinama i decenijama većim uplatama premija od ikada isplaćenih obeštećenja, obogaćenih realnim prihodima od kamata i zarade osiguranja) itekako gomilali!“
Tu se valjda po ko zna koji put postavilo pitanje — kome pripadaju te ogromne zarade, posebno od ogromnog suficita kod kapitalnih životnih osiguranja? Osiguranicima od ostvarene ničim opravdane zarade ili akcionarima, kojih je stotinama, desetinama hiljada pa čak i stotinama hiljada puta manje od osiguranika? Biri je ustvrdio da su akcije drugih industrija, koncerna, kupljene nebrojene imobilije, čitave ulice sa kućama i lokalima u najotmenijim i najposlovnijim delovima nemačkih gradova, pa i finansijski angažmani i kupovine akcija i obligacija osiguravajućih kuća po svetu, finansirani od suficita ostvarenog od kapitalnih osiguranja! Ustvrdio je hrabri socijalista Biri da je u to vreme Alijanc — jedno od najvećih nemačkih i evropskih osiguranja — kao tzv. „tihe rezerve“ knjigovodstveno „sklonio“, tačnije sakrio u stranu, tadašnjih 24,5 milijardi DEM. „Veći deo tog novca pripada osiguranicima jer nikada nisu dobijali dovoljno visoke kamate i bar deo profita na drugim poljima poslovanja, ostvarenih i od decenijama plaćanih premija osiguranika“ — tvrdio je Biri!
Naravno, osiguravajući koncerni su to videli drugačije: te često i od poreznika možda „skrivene rezerve“, čije oplođavanje (jer su i one verovatno bile uložene i u neke druge isplative poslove) nisu dobijali naslednici osiguranika nego vlasnici akcija, služe isključivo, kažu menadžeri osiguravajućih kuća, „kao rezerve baš u korist — osiguranika“! Kojih? Onih koji su već pomrli? Pa oni za osiguranje više nisu nikakav dodatni rizik — naslednici polisa su dobili samo ono što im, po mišljenju osiguranja, a ne neutralnih stručnjaka, pripada; znači, dobili su minimalne svote i ništa previše. Novi osiguranici će tek svojim novim premijama takođe uvećavati, bez nekog većeg poslovnog finansijskog rizika za osiguranje, bogaćenje osiguravajućih kuća, dok suficit ostvaren, kao što pomenusmo, od premija za već regulisana, znači već isplaćena kapitalna životna osiguranja, ostaje valjda kao bogatstvo zauvek — možda za neke nove investicije na tržištima kapitala, bez da od novih, tim novcem nastalih dobitaka zaista profitiraju novi, tek prispeli osiguranici! Taj novac i te materijalne rezerve su im potrebne, tvrde šefovi osiguravajućih kuća, ako berze akcija i obligacija jednoga dana „puknu“ ili tržište imobilija presahne, da mogu da zadovolje potražnju svojih novih osiguranika! Opet isto pitanje — kojih? Onih već preminulih kojima su plaćane nekakve mini-kamate na osigurane sume već odavno isplaćene — a zarade od tih osiguranja su ostale „skrivene“ u knjigovodstvima osiguravajućih kuća? Novi osiguranici, ako se „upecaju“ na obećanja agenata, stvaraće na isti način i uz slične izgovore nove enormne zalihe — po mišljenju nekih stručnjaka, nepravedno zgrnutog novca!
Naravno, ni g. Biri ni drugi socijaldemokrati, koji su tih godina zaista bili „socijalno nastrojeni“ — za razliku od današnjih političara koji možda već „vise“ i na redovnim „novčanim transfuzijama“ doniranim sa tržišta kapitala, iz industrije itd. — nisu uspeli bez pristanka koalicionih partnera (npr. iz konzervativne stranke desničara, Hrišćanskih demokrata), ili nisu hteli da se možda ne zamere „davaocima novčanih transfuzija“, da u Bundestagu svoj predlog pretoče u zakon. Ranije su socijalisti bili birani sa skoro i do 45% glasova biračkog tela, da bi danas pali na samo oko 10%. Ali, očigledno, i među Nemcima važi stara srpska izreka „da novac buši gde burgija ne može“. Gospodinu Biriju je svojevremeno preostala jedino borba za njegovu — prema tadašnjem mišljenju oko 70% ispitanika, pravednu — borbu u vidu nastupa u javnosti.
Ali, kao i kod svih „crnih oblaka“ koji se ponekad nadviju nad nekom industrijskom granom, nad poslovanjem banaka, osiguranja, raznih industrijskih koncerna itd., eventualno nastale probleme pretnjama donošenjem novih zakona i sl. rešavaju — lobisti. Verovatno punih novčanika — pardon, akten-tašni — lako im je da nađu saveznike čak i u Bundestagu. Kada se uz g. Birija stavio i predsednik Saveza osiguranika g. Hans-Dieter Majer (Hans-Dieter Meyer) javnom tvrdnjom da su „Kapitalna životna osiguranja legalna prevara“ — odmah je usledila tužba protiv te izjave. Ali sudovi u Nemačkoj — izuzimajući posleratna suđenja od 1948. pa sve do polovine šezdesetih godina prošlog veka, kada je dobar deo sudijske garde preostale iz doba Hitlera redom oslobađao od odgovornosti ili osuđivao dokazane ratne zločince na neke minimalne „kaznice“ — nemačko sudstvo je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina bilo zaista nezavisno i nekoruptno. Sudilo se na osnovu dostavljene dokumentacije i dokaza veštaka, pa su tužbe protiv g. Majera (bilo ih je nekoliko) odbačene kao neosnovane, tako da on i njemu slični borci mogu nekažnjeno da javno ponavljaju pomenutu tvrdnju o legalnim prevarama (osiguravajućih kuća?) kod ponude, zaključivanja i isplate tzv. kapitalnih životnih osiguranja — da se tu radi o LEGALIZOVANIM PREVARAMA!?
Nažalost, ni u međuvremenu se nisu našli neki novi, nekoruptni i hrabri političari da najzad, usvajanjem zakonskih regulativa, sve te super-zarade kapitalnih životnih, ali i drugih vrsta osiguranja — bar značajno većim delom nego što je dosadašnje „istresanje kesa sa parama u korist osiguranika“ — isplate osiguranicima. Navedimo i to da je tih, danas dalekih godina čak i Bavarska zadružna banka (Bayerische Vereinsbank) izračunala da je 11 većih osiguravajućih kuća u Nemačkoj imalo napred pomenute rezerve novca za tzv. „ne daj Bože“ gubitke (koje im bar za tada doglednih, dolazećih nekoliko decenija nisu ni morale, a ni mogle biti potrošene) u visini od oko 140 milijardi DEM! Osim da novčanu rezervu ostvarenu od premija svojih osiguranika ulože negde u neke poslove. Kako bi, naravno, zaradili još više i još više povećali bogatstva osiguravajućih kuća! Kolike su te vrednosti danas — jer su taj novac najverovatnije vrhunski stručnjaci-špekulanti na berzama i makleri unosnih nekretnina, kupovinom i prodajom nekretnina, a „berzijanci“ i kupovanjem i prodajom akcija poznatih evropskih i svetskih firmi-koncerna, investirali u nova, ničim opravdana bogaćenja (možda ne svih, ali bar onih najvećih osiguravajućih kuća) — to valjda, ako ga zaista ima, ni sam Bog ne zna!
Nije poznato, ali se pretpostavlja da se mnogi potencijalni osiguranici putem interneta, preko savetodavnih službi, organizacija potrošača itd., danas itekako detaljno informišu — šta, gde i za koliko novca i u kom osiguranju napraviti neko osiguranje — poveravanjem sopstvenog novca u trajanju i od po nekoliko decenija za neku, kao i do sada, ali i u budućnosti novu, odavno već uobičajenu, kako to nekažnjeno nazva g. Majer — „legalnu prevaru u nastajanju“!
Ona, prema poslednjem izveštaju pomenutog veoma uticajnog nedeljnika Der Spiegel, objavljenom 18. novembra 2025. g., teče i dalje sa poznatim ciljem: što veće bogaćenje osiguravajućih društava i njihovih akcionara uz što mizernije „oplođivanje“ višedecenijskih uplata premija njihovih osiguranika — baš kod tzv. kapitalnih životnih osiguranja. Špigel navodi da je potreban oprez i kod sklapanja ugovora sa bankama, pa i sa ponekim osiguranjima koja nude novčano učešće u tzv. „Fondovima imobilija“, jer je buduća ekonomska situacija tih fondova veoma nesigurna — ne zna se da li će i dalje postojati veća potražnja imobilija u Nemačkoj od ponude, jer samo to obezbeđuje relativno visoke rendite tih fondova. Danas, za duži niz godina unapred, niko ne može da predvidi da li će se ne tako davni „fijasko vrednosti imobilija i fondova“ koji su se bavili tim investicijama u Sjedinjenim Američkim Državama možda dogoditi i u Evropi!
OSTALE TEME:
Izvor: Sedma sila Foto: Pixabay