Slike Zorana Anđelkovića su jedinstvene, zato što slikaju dušu srpskog naroda. I ko ih jednom vidi, nikad ih ne zaboravlja. Četrdeset godina nakon što je prvi put uhvatio četkicu i ruku i istresao boje na paletu, ovaj samouki slikar iz sela Mrzenica kod Kruševca i dalje živi u kući svojih predaka, koji su se u ovaj kraj doselili pre 350 godina iz Stare Hercegovine.

U bajkovitoj kući koja, zahvaljujući Zoranovom nesvakidašnjem talentu, najviše podseća na kuću hobita iz serijala “Gospodar prstenova”, Zoran živi i stvara. Tu mu je atelje, galerija i muzej, a slika i po dvorištu, ogradi, gde stigne i gde mu se učini zgodno.

Slikarski dar od Boga je otkrio dosta rano. Slušao je priče starina iz sela o ratovima i junacima, a onda bi se osamio kraj Morave, izvadio parče papira, a boje su same izlazile iz njega…

-Kad sam bio još mladić, svi u selu nešto radili, kad nisu radili onda bi sedeli oko ognjišta, jeli, pili, a ja sam sklikao. “Eno ga onaj, opet nešto maže”, govorile bio komšije kad bi prošle kraj naše avlije. Bio sam im ko osmo svetsko čudo, jer drugih slikara u selu nije bilo. I nije da je bilo lako. Boje su bile skupe, četkice sačuvaj Bože, ali nekako sam se snalazio. Radim u polju, zaradim, pa sve pare dam na slike.

A slike, ove Zoranove, pričaju neke seoske priče, a najčešće one od davnina. Srpska istorija je njegova najveća inspiracija. Tu su srpski junaci, vojnici, od Kosova do Kajmakčalana, srpski svetitelji, vojvode, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin…

-Dosta me zanimala istorija, i naša i svetska, čitao sam knjige, slušao priče starijih iz sela, mojih dede i babe, pa moje slike često imaju neku istorijsku pozadinu, prate istoriju srpskog naroda od postanja do danas, od Lepenskog vira pa nadalje. Čest motiv su mi srpski junaci, stari vitezovi, a naročito vojnici iz Prvog svetskog rata, divovi koji su pregazili Albaniju, Kajmakčalan, Solunski front. Tema srpske istorije je neiscrpna, možete da se njome bavite ceo život. A za našu diku, Nikolu Teslu, kažu da je čovek koji je sišao sa nebesa da pomogne čovečanstvu, da ga njegovim izumima uvede u nove civilizacijske tokove.

Na jednoj od Zoranovih skorijih slika rame uz rame sa Teslom nalazi se i sada već bivši američki predsednik – Donald Tramp! Otkud on tu?

-Ovom slikom sam se pomolio Gospodu Bogu da na američkim izborima pobedi Tramp, donese mir u svetu i nama vrati našu kolevku, Kosovo. Na žalost moju, a rekao bih i svih nas, nije uspeo. Kada se Tramp pojavio kao predsednički kandidat, čak i meštani moga sela su ga prepoznali kao poštenog, energičnog, vrednog i pravdoljubljivog, a to nešto govori.

-Iza Tesle i Trampa na slici se nalazi Sveti Đorđe koji je kao zaštitnik hrišćanskoga naroda pritekao u pomoć Americi, jer se tu u stvari odvija borba između dobra i zla. Zlo je predstavljeno u obliku troglave aždaje sa obeležjem 666 na čelu, po otkrovljenju Jovanovom. Zlo je na kraju pobedilo, ali ja verujem da je to privremeno. Sliku sam inače uradio na predlog Nikole Lončara predsednika Tesline fondacije iz Filadelfije, on je trebao da je uruči Trampu posle pobede, a sad videćemo, naći ćemo načina da mu je uručimo, jer je zaslužuje.

Zoran kaže da je zanat slikarski uglavnom učio sam i od kolega, slikara naivaca s druge strane strane Morave.

-Sedeli bi tako pored Morave i pričali, o istoriji, životu, slikama, jer i one niču iz života. “Slikao ne slikao, važno je da budemo dobri ljudi”, govorio je jedan moj kolega, sada već pokojni. Ovo što radim je neki moj slikarski pravac, za koga kažu da je naivno slikarstvo, a ima i dozu nadrealizma.

U poslednje vreme inspiraciju mu dolazi sa svih strana, često dok lista štampu i gleda televiziju…

– Desi se da mi neki naslov da ideju, onda uzmem platno, krenem, kako stavljam boje tako mi nadolazi vizija, vidim sliku sve čistije i čistije. Iz misli je prebacujem na platno.

Zoranove slike su pune detalja, u njih se valja dobro zagledati . Na slici “Teslin narod”, koja je pratila snimanje istoimenog dokumentarnog filma Željka Mirkovića, koji je prošle godine bio srpski kandidat za Oskara, Zoran je naslikao brojne znamenite Srbe, koji su obeležili vreme za nama.

Takva je i slika koja je poslužila kao poster za još jedan dokumentarac, “Sedam hiljada duša” reditelja Sanjina Mirića, koji govori o stradanju srpskih logoraša u Austrougarskoj, u logorima Jindrihovice i Broumov.

-Ovakve slike se rade po dve nedelje, jer ima mnogo pojedinosti. Sednem, zasučem rukave i krenem da bijem četkicom. Nekad ne spavam svu noć, jer to samo izlazi iz mene, ne osetim kako vreme prolazi, samo najednom čujem petle i kreće da sviće. A ja budan ko vampir. Kad ti takva inspiracija naiđe onda ne smeš da je prekidaš, nego pustiš da te vozi, pa gde te odvede.

Sliku “Podzemlje” posvetio je svim narodima koji su proterani, zlostavljani i ubijani, na njoj se nalaze ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, Afganistana, Iraka…

-U dnu se vidi jedan podrum iz koga konce vuku Tito, Staljin, Hitler i Čerčil, a iza svega stoji đavo, koji je na slici prikazan kako kuva ručak, dok narodi razni, po njegovom naumu, idu u zbegovima, sa zavežljajima u rukama.

Prvu samostalnu izložbu Zoran Anđelković je imao u rodnom selu Mrzenica, a onda je dalje izlagao u obližnjem Kruševacu i još nekoliko gradova Srbije, a njegova je slava stigla čak i do Francuske, Kanade, Češke, Poljske, Bugarske, Rusije, gde je imao samostalne izložbe, učestvovao na festivalima i internacionalnim kolonijama.

Kaže da od slikarstva može da se živi, ali mora mnogo da se radi.

-Nekada je bilo teže, danas je tu internet. Kod mene dolaze ozbiljni kupci i galeristi. Da bi uspeo slikar mora da ima svoju priču, neki svoj specifičan stil. A gleda se i koliko si rada uložio, to na Zapadu posebno cene. Slike mi naručuju sa svih kontinenata, od Australije, Evrope, do Amerike, odakle imam najviše porudžbina. Obično ih kupuju naši ljudi, jer mi kažu da ih moji radovi podsećaju na Srbiju, na zavičaj, da im je toplo oko srca dok ih gledaju.

Ali kupuju i drugi ljudi, stranci, jedan mi je Amerikanac skoro poručio nekoliko slika. Hvala Bogu na internetu, zahvaljujući njemu mnogi ljudi su čuli i videli, a neki odlučili da dođu i vide moja dela, atelje i muzej. Dolaze sa svih strana sveta, iz Rusije, Amerike, Francuske, Bugarske, a sa mnogim ljudima sam postao prijatelj.

Mladim slikarima poručuje da budu strpljivi i da više rade, a manje pričaju.

-Ovo je umetnost, pare ne mogu da dođu preko noći. Neki slavni slikari su umrli siromašni, a njihova dela su počeli da cene tek kasnije. Takva je sudbina umetnika. Umetnost je duhovno bogatstvo. Ako Vam to stvara draž unutrašnju, ako osećate da to radite zbog sebe, jedino tako ima smisla. Tek posle dođe ono materijalno…

Zoran ima savet i za naše ljude generalno. Dok sedi u kući u kojoj su odrasle generacije Anđelkovića, ističe:

-Ne zaboravljajte Vaše pretke. Preci su jako važni u našem životu, jer ako ne znamo od koga smo potekli, ako nemamo koren, ne mođžemo ni porasti u visine. Leti često idem bos, ljudi me pitaju što, a ja im kažem: “Pravim komunikaciju!”. Jer ovim su se stazama svuda oko mene kretali moji preci, roditelji i praroditelji, koje ne smemo da zaboravimo, kao i njihova predanja. S kolena na koleno, ta veza ne sme da se prekine.

-Pogotovo danas, kada se se preselilo u gradove, i gube tu vezu na asfaltu i betonu. Neće u svoje stare kuće da se vraćaju čak ni za praznik, vikend, puštaju da propada ta istorija prorodična, kida se taj zavet. Selo nam propada zbog nekog nazovi boljeg života, a taj život zapravo nije bolji, samo više šljašti, zaključuje svoju poučnu besedu Zoran Anđelković, slikar srpske duše.

Svi koji žele da vide više dela Zorana Anđelkovića ili da eventualno kupe neku od njegovih slika mogu to uraditi preko njegovog Fejsbuk profila OVDE.

Piše: Antonije Kovačević Foto: