Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram – da siđem sa ovog podijuma – ali da izjavim svoje žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime: Srbija.
Žorž Klemanso, predsednik Francuske vlade, na Mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. godine
Generacije su decenijama marljivo radile na stvaranju stabilne i prosperitetne Srbije, a onda je došla 1918. godina. Te godine nije samo nestala jedna međunarodno priznata država, već i jedan logičan poredak.
Poštovanje koje je srpski vojnik zadobio boreći se na strani pravde u Velikom ratu brzo se istopilo u posleratnim političkim odlukama. Slovencima i Hrvatima, koji nisu imali svoju državu i koji su se borili na strani pobeđenog carstva, omogućeno je da se priključe pobedniku.
Vojvoda Živojin Mišić zapamćen je kao jedan od najvećih vojskovođa Srbije, ali i čovek „bez dlake na jeziku” koji uvek govori iskreno i ono što misli. U izveštaju koji je dostavio kralju Aleksandru posle boravka u Hrvatskoj, a povodom stvaranja zajedničke države, vidovito je predvideo: „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš…stvar je propala…
Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu, samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja.
Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu. Granice će biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.
Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.” (iz beleške Milorada Pavlovića, sekretara Živojina Mišića)
Prilikom glasanja u Narodnoj skupštini Srbije, 29. decembra 1918. godine sve stranke jednoglasno su bile za ulazak Srbije u novu državu, iako je svakom od prisutnih poslanika bilo potpuno jasno da se Srbija time pretapa u Kraljevinu SHS. I to bez ikakvih uslova, ne zadržavajući nikakvu autonomnu vlast.
Tako su Hrvati i Slovenci, umesto da plate ratnu odštetu Srbiji, postali “pobednici”! Paradoks je da su čak profitirali od ratne oštete koja je dobijena od Nemačke! Protiv plaćanja ratne nadoknade bili su kralj i tadašnji ministar inostranih poslova Ante Trumbić.
Nacionalni status prvenstveno je demokratsko i etičko pitanje, koje nije pravilno postavljeno tokom trajanja Kraljevine SHS, a kasnije prve i druge Jugoslavije. U politički složenoj situaciji srpski političari nisu bili sposobni, mnogi i nezainteresovani, da izrade nacionalni program, kulturni model i model kulturne politike. Kako nisu bili spremni na takav poduhvati, prihvatali su da misle u okvirima koji su im drugi određivali.
Posebno poniženje doživeće srpski oficiri odlukom kralja Aleksandra da se masovno prime u jugoslovensku vojsku austrougarski oficiri iz Hrvatske, oni koji su bili okupatori Srbije, i to sa činom višim nego sto su imali u monarhiji.
Austrijski istoričar Ludvig Jedlička napisao je da se ni u jednoj državi nastaloj na ruševinama Habzburškog carstva “nije tako blagonaklono odnosilo prema bivšim oficirima Crno-žute monarhije, kao u Kraljevini SHS”.
Tačan broj primljenih bivših austrougarskih oficira i podoficira nije poznat. Prema podacima iz Službenog vojnog lista do oktobra 1919. godine primljeno je oko 2.335, kasnije je primljen još jedan broj, tako da je ukupan broj bio više od 3.000 aktivnih oficira. Odluka kralja bila je motivisana namerom da se “ojača” vojna sila novostvorene države. Koliko je „ojačala“ videlo se 1941. godine!
Oko tri hiljade oficira jugoslovenske vojske, Hrvata, postaće stožeri Pavelićeve vojske odmah posle stvaranja NDH 1941. godine. Među njima su bili – 31 general, 228 pukovnika, 254 majora, više od 1.000 kapetana, 500 poručnika….
Drastičan primer poniženja srpskih oficira bio je slučaj Slavka Kvaternika (1878-1947) koji je tokom Prvog svetskog rata bio major i šef političkog odeljenja okupatorske Vojne uprave za Srbiju. Iako poznat kao izraziti srbomrzac primljen je u jugoslovensku vojsku sa činom – potpukovnika. Doživeo je i tu čast da ga kralj Aleksandar 1918. primi u „naročitu audijenciju” i odlikuje ordenom Belog orla. Slavko Kvaternik će proklamovati ustašku NDH u aprilu 1941. godine i postati maršal ustaške vojske i ministar domobranstva.
Posledice namernog zaborava žrtva jednog naroda dovešće do još drastičnijeg ponavljanja terora od istih aktera nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata, a krajem dvadesetog veka i do definitivnog raspada “velike utopije”.
Naravno, svi ovi procesi bili su na štetu srpskog naroda.
Piše: Dimitrije Vujadinović Foto: Wikipedia
******
Ovaj feljton je sažetak monografije Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata (Arhiv Srbije, 2020). Elektronsko izdanje knjige (2021) u PDF formatu besplatno se može skinuti sa sajta https://www.academia.edu/61640861/ZABORAVLjENI_HEROJI_PRVOG_SVETSKOG_RATA_The_Forgotten_Heroes_of_the_First_World_War
