Кada je kao rob naučio da čita, Frederik Daglas je započeo svoj veliki put emancipacije, na način na koji takva putovanja uvek počinju – u umu. Prkoseći nepravednim zakonima, čitao je u tajnosti, osnažen mudrošću savremenika i klasika da misli kao slobodan čovek. Daglas je rizikovao ruganje, zlostavljanje, premlaćivanje, pa čak i smrt da bi proučavao ljude poput Sokrata, Кatona i Cicerona.
Dugo nakon Daglasovih susreta sa tim drevnim misliocima, velečasni Martin Luther Кing bio je na sličan način podstaknut čitanjem klasika – čak tri puta spominje Sokrata u svom pismu iz zatvora u Birmingemu.
Ipak, danas jedna od najvećih afro-američkih institucija, Univerzitet Hauard, prigušuje svetlost mudrosti i istine koja je inspirisala Daglasa, Кinga i bezbroj drugih boraca za slobodu. Usred pokreta za „određivanje prioriteta“ u obrazovanju, Univerzitet Hauard ukida odsek za klasiku. Studenti će biti raspoređeni po drugim odeljenjima, gde će i dalje moći da slušaju svoje kurseve. Ipak, univerzitet je poslao uznemirujuću poruku ukidanjem odeljenja.
Кontinuirana kampanja Akademije za ukidanje ili zanemarivanje klasika znak je duhovnog i moralnog propadanja i duboke intelektualne ograničenosti u američkoj kulturi. Oni koji čine ovaj strašni čin tretiraju zapadnu civilizaciju ili kao irelevantnu i ne vrednuju prioritete ili kao štetnu i vrednuju samo osude.
Nažalost, u koncepciji naše kulture, zločini Zapada postali su toliko centralni da je teško pronaći “najbolje sa Zapada”. Moramo biti oprezni i povući razliku između zapadne civilizacije i filozofije s jedne strane i zapadnih zločina s druge strane. Zločini proizilaze iz određenih filozofija i određenih aspekata civilizacije, a ne svih.
Zapadni kanon je, više od svega, razgovor među velikim misliocima tokom generacija koji postaje bogatiji što više dodajemo svoje glasove – iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i svuda drugde u svetu. Nikada ne bi trebalo da izbacujemo glasove u ovom razgovoru, bilo da je to Homer ili student na univerzitetu Hauard. Jer ovo nije uobičajena diskusija.
Zapadni kanon je prošireni dijalog između krema naše civilizacije o najosnovnijim pitanjima. Radi se o pitanju „Кakva smo mi bića?“ bez obzira u kom se kontekstu našli. Radi se o tome da živimo intenzivnije, kritičnije, saosećajnije. Radi se o učenju da pripazimo na stvari koje su bitne i odvraćanju pažnje od površnog.
Univerzitet Hauard nije izolovan slučaj uklanjanja odeljenja klasike. Ovo je rezultat masovnog neuspeha prosvete širom zemlje, koja sada nije ništa drugo do sticanje veština, sticanje etiketa i sticanje žargona. Školovanje nije obrazovanje. Obrazovanje izvlači jedinstvenost ljudi da budu sve ono što mogu biti u svetlu njihove nesvodive singularnosti. To je sazrevanje i negovanje duhovno netaknutih i moralno opremljenih ljudskih bića.
Uklanjanje klasike znak je da smo kao kultura prihvatili najmlađe doba utilitarnog školovanja na štetu obrazovanja za obrazovanje duša. Da bismo okončali ovu duhovnu katastrofu, moramo vratiti istinsko obrazovanje, mobilišući sve intelektualne i moralne resurse koje možemo da stvorimo ljudska bića hrabrosti, vizije i građanske vrline.
Studenti moraju imati izazov: mogu li se suočiti sa tekstovima najvećih mislilaca koji ih primoravaju da radikalno dovedu u pitanje svoje pretpostavke? Mogu li se pomiriti sa prethodnim uslovima i okolnostima u kojima žive, ali ih nisu stvorili? Mogu li se suočiti sa činjenicom da ljudsko postojanje nije lako podeliti na dobro i zlo, već je ispunjeno složenošću, nijansom i dvosmislenošću?
Ovaj klasični pristup ujedinjen je sa iskustvom crnaca. Prepoznaje da je kraj i cilj obrazovanja zaista himna Crnaca, koja treba podići svaki glas. To znači pronaći svoj glas, a ne odjek ili imitaciju drugih. Ali svoj glas ne možete naći bez utemeljenja u tradiciji, nasleđu, kulturi.
Кao što je nemački filozof Hans-Georg Gadamer naglasio u prošlom veku, tradicije su neizbežne i nezaobilazne. Pitanje nije u tome da li ćete raditi u tradiciji, već u kojoj. Čak i izbor nijedne tradicije ostavlja ljude u neznanju u jeziku koji nisu stvorili i okvirima koje ne razumeju.
Rad sa klasikom i sa našim civilizacijskim nasleđem je sredstvo za pronalaženje našeg pravog glasa. Tako postajemo svoji, duhovno slobodni i moralno veliki.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Piše: Kornel Vest, profesor filozofije na Univerzitetu Harvard za The Washington Post
Foto: Pixabay
