Jelisavata Jela Surudzić je žena čije ime je crvenim slovima upisano u istoriji grada Čačka. Rođena 1933. godine u dragačevskom selu Goračići, u to vreme bila je jedna od retkih koja je nakon nižih razreda čačanske Gimnazije, završila Učiteljsku školu u Užicu i Višu pedagošku za vaspitače u Beogradu. Bili su to teški dani za jednu devojčicu, ali uz sebe je imala majku koja najveći borac kog je upamtila.
Ona je svakog petka dolazila peške iz sela do grada kako bi meni i gazdarici kod koje sam živela donela hranu i to na leđima sira, kajmaka, kromipira i slanine. Kasnije sam izračunala da je ona za vreme tog mog školovanja u Čačku prešla čak 4.000 kilometara. Itekako sam imala od koga da naučim sve o pažnji, brizi i požrtvovanju prvo u svom domu, a zatim i u školama i to sam znanje uspešno sprovela u praksi“, izavila je Jela.
Prvo je počela da radi kao učitelj i to u jednom nepristupačnom selu na planini Goliji. Do svog radnog mesta stigla je na konju probijajući se kroz snežne smetove, a kad je odlazila sa suzama u očima Jelu je ispratilo celo selo. Stigla je u Čačak gde je počela da radi kao vaspitač u vrtiću, a kasnije je postala i derektor te ustanove.
Kada je došla na njeno čelo, u gradu na Moravi postojala su samo dva obdaništa, a za vreme njenog mandata izgrađeno je čak njih – deset! Dešavalo se da se u samo jednom danu jedan vrtić otvara, a na izgradnji drugog postavlja kamen temeljac. Takav učinak čak i u ono „zlatno Titovo doba“ bio je pravi podvig, pa su u Čačak na konsultacije i da uzmu plecer uspešnog poslovanja, dolazile brojne evropske i svetske delegacije.
Imali smo viziju da izgradimo što više vrtića jer Čačak je šezdesetih godina prošlog veka počeo ubrzano da se naseljava. Sa kolegama sam obilazila naseljena mesta i gde je bilo puno zgrada, odmah smo tražilii lokaciju i za vrtić. Među prvima je otvorne „Leptirić“, to je bila samo livada zarasla u korov, a onda su usledili i ostali. Kad je sagrađen most i pregažena Morava, otvorili smo vrtić „Mladost“ na keju. Ja sam rukovodila svim tim poslovia, bila inicijator, ali ništa ne bih mogla da uradim da oko sebe nisam mala dobar tim, a rukovodstvo Čačka je imalo izraziti sluh za decu i njihove potrebe“, kaže Jela.
Bili su to funkcionalni vrtići, sa nekoliko vaspitnih grupa, a zahvaljujući sposobnoj Jeli tada su u Čačku uvedene i jaslice, kao predškolsko obrazovanje. A svoj posao na zavidnom nivou i tada su obaljali logopedi, psiholozi i ostali stručni saradnici. Dragačevku svi pamte kao veliku ali i izuteno skromnu direktorku. Za sve vreme svog službovanja, koje je trajalo 25 godina Jela nije imala vozača niti besan automobil, od početka do kraja vozila je mali reno četvorku.
Nismo mi mislili na ličnu materijalnu dobit, već samo na dobro naše dece i zaposlenih. Tada su radnici u vrtiću imali 10 odsto veću platu nego prosvetni radnici, ali to su bile kuvarice i vaspitači koji bi na posao dolazili ujutru u pet sati i odlazili kad sva deca odu kući i to se moralo poštovati. Izuzetno sam ponosna i na izgradnju odmarališta u Ulcinju, jer su mališani pre toga deset godina letovali u šatorima, a kasnije su dobili fenomenalan objekat za boravak“, kaže ova nekadašnja direktorka vrtića.
Danas uživa u više nego zasluženoj penziji. Kroz vrtiće za tih njenih 25 godina rada prošlo je oko 70.000 dece, a svako ko je sretne obraća joj se za izuzetnim poštovanjem i zahvalnošću. Kako kaže, deca su bila i ostala smisao njenog života. Za svoj rad i trud dobila je i mnoga priznanja, Oktobarsku nagradu grada Čačka, kao i Sedmojulsku nagradu Srbije.
SAZNAJTE VIŠE:
SLAVKO PRIPITOMIO DIVLJEG VEPRA: Dao mu ime Tito, a sada mu je pronašao i drugaricu! (VIDEO)
MIGRANT POKUŠAO DA JE SILUJE: Ona mu odgrizla jezik i predala ga policiji kao dokaz!
Izvor: RINA
Foto: RINA
