Connect with us

aktuelno

RAT I KOLATERALNA ŠTETA: Ukrajina ne može da pobedi Rusiju, ali je Evropu već bacila na kolena

Published

on

Dok rat u Ukrajini raste kao testo na toplom, evropske nacije i politike tonu u trans militarizma. Slavi se oproštaj od pacifizma, dele se šoping-liste za teško naoružanje, devalviraju reči koje su pravno jedinstvene. Laž je postala mera istine, diplomatija je postala rat, moć se iz institucija preselila na personalni nivo.

U želji da pobedi Rusiju, Zapad, uz njega i Evropa, postaje Rusija. Logika situacije je apsurdna – da bi Zapad pobedio autoritarnu Rusiju, mora i sam postati autoritaran. Mora? Želi, trči, hita s pesmom u srcu!

Aktuelni evropski političari na vlasti su demokrate. Demokratski su izabrani, demokratski vladaju, demokratski odgovaraju za sve što rade.

Narodi koji žive u nedefinisanim političkim uslovima, u sistemima za koje politička teorija nema ime, već samo prezime, često misle da demokratija ima veze sa najboljima i najuspešnijima na vlasti. Tu ima nečega, ko voli šarlatane, lopove i dangube na vlasti? Svejedno, meritokratija duha i boljitka nije glavna odlika današnje demokratije. Svaki administrator s dobrim namerama i voljom to teoretski može, ne mora da bude demokratski izabran. Ima u naslednim monarhijama i dobrih kraljeva kojima je polazilo za rukom da svom narodu omoguće miran i dobar život, o čemu su Andersen i braća Grim ostavili dovoljno svedočanstava. 

Naprotiv, za demokratiju su presudne druge stvari – institucije i procedura. Da bi jedan sistem važio za demokratski, on mora udovoljiti striktno propisanoj proceduri za formiranje i kontrolu vlasti. U samom srcu tog mehanizma leži alokacija moći. Ko je ima? Kako je raspodeljena? Pod kojim uslovima se koristi? Da li je kao odelo koje se skida, ili više kao koža koja se dere?

U Rusiji je moć uvek, ako se izuzme istorijski kratak period između raspada Sovjetskog Saveza i istočnog proširenja NATO saveza, bila personalnog karaktera. Sedela je kod cara, nekad carice, kod Lenjina, Staljina, Brežnjeva, danas kod Putina. Isto shvatanje moći nalazi se i u političkoj tradiciji Kine. Moć je personalna, lična, pa iako je u međuvremenu stvoren niz institucija koje imitiraju demokratiju, politička moć u Rusiji ili Kini ne raste odozdo, već se u diktatu ili milosti, pameti ili zlovolji, spušta na dole.

Promišljanje o tome je s one strane dobrog i lošeg. To je jednostavno tako i bio bi potreban rat strahovitih razmera da se to promeni. Kakva sreća da se on upravo vodi!

Zelenskog za predsednika sveta!

Za razliku od takve istorijske prakse, današnji evropski državnici poštuju proceduru dolaska na vlast, još važnije silaska sa vlasti. Njihova moć je institucionalno vezana. Nemaju je oni, već institucije koje predstavljaju; oblače moć kao odelo, nije im ispisana na koži.

Tako je barem bilo do 24. februara ove godine. Evropa se ponosila lakoćom vlasti, izmenjivosti osoba, čvrstoćom institucija. Sad je s tim gotovo. Od kad je počeo rat u Ukrajini i za Ukrajinu, Evropa doživljava dramatičnu promenu paradigme o sedištu demokratske moći.

U EU više ne vladaju izabrane nacionalne vlasti. Ne vladaju ni zajedničke briselske vlasti, kakve god da jesu. Sve su se one našle kao podređeni partneri u prostoru moći ukrajinskih nacionalnih vlasti. U Nemačkoj ne vladaju izabrani Bundestag, kancelar Šolc, još manje predsednik Štajnmajer, čija je uloga u tamošnjem političkom sistemu ionako reprezentativne prirode, već ukrajinski predsednik Zelenski i njegov ambasador Andrej Meljnik.

Nemci i dalje imaju nacionalne institucije, ali politička moć iz njih se polako prazni i seli u Kijev. Isti je mehanizam trenutno na delu i u zajedničkim EU institucijama, koje se takođe pretvaraju u kulise za moralni diktat ukrajinske strane.

Kijev nema moć da pobedi Rusiju, ali je već pobedio Evropu u mnoštvu stvari koje se sabiraju pod transfer i transformaciju moći – iz evropskih metropola u Kijev, iz institucionalne u personalnu. Moć Kijeva je u tome da uvede Evropu i čitav Zapad u rat sa Moskvom. Za sociologa, ukrajinske vlasti su najmoćnije vlasti na svetu. Čak iako je evidentno da neko drugi vuče konce, to ne menja na stvari da je Kijev danas neksus globalne moći. Personalno transformisane moći.

Diktati iz Kijeva

Evropljani su svoju političku moć, vezanu izbornim procedurama, ustavima i institucijama, prebacili u Kijev. Izabrane nacionalne vlasti dobile su neizabrane supervizore i komesare sa evropskog istoka. Institucionalna moć se potčinila personalnoj, uz to tuđoj. To je proces koji ovog trenutka teče u Evropi, jasno da ne može jasnije, ali svejedno je ignorisan od strane velikih medija.

Kakvu će politiku voditi institucije EU, određuje ukrajinski predsednik Zelenski. Kakvu će nacionalnu politiku voditi Nemačka, određuje ukrajinski ambasador Meljnik. Hoće li Beč uvoziti gas iz Rusije, određuju najratoborniji predstavnici vlasti u Kijevu, Varšavi, Rigi, Viljnusu i Talinu – istina, demokratski izabrani, ali ne od Austrijanaca.

Po koncentraciji političke moći ovog trenutka, predsednik austrijskim građanima nije Van der Belen, nije ni Šarl Mišel, već Zelenski. Prvog su birali, drugog dobili po ključu, treći se nametnuo vaninstitucionalno.  

Jedna od najčuvenijih demokratskih krilatica „no taxation without representation”, što znači da može da te globi, fiskalizuje i oporezuje samo tvoj izabrani predstavnik, i da za to odgovara na prvim izborima, više ne vredi. Ni bukvalno ni simbolički. Sad se budžetima ne upravlja ni nacionalno, ni EU-nadnacionalno, već kroz personalne moralne diktate iz Ukrajine: Kijev napiše šoping liste oružja, sređeno po tipovima aviona, tenkova i artiljerije i podeli ih predstavnicima evropskih država da odu da to kupe i proslede.   

Rusija ratuje za Ukrajinu. EU radi za Ukrajinu. Ukrajina ratuje za SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo. Dugoročno, SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo rade za Kinu. Što kroz rat, što kroz marljivost, svet personalnog shvatanja moći svakim danom je sve širi. 

Ima Papa da sluša, ili…!

Transfer moći sa političkih institucija na personalne autoritete tu ne staje.

I Papa Franjo je doveden na liniju. Njegova polazna situacija je istina drugačija, jer on jeste formalno šef države, ali njegova moć je svejedno personalne prirode. Po kanonu Rimske katoličke crkve, on je nepogrešiv.

Kao nepogrešiv, Papa je odredio, naredio i planirao da Ruskinja Albina i Ukrajinka Irina, dve mlade medicinske sestre, privatno i prijateljice, nose krst na trinaestoj uskršnjoj stanici Pasije prošlog petka u rimskom Koloseumu.

„Ukrajinske institucije su zbunjene takvom odlukom”, izveštavali su specijalizovani hrišćanski mediji po Evropi. Neće se Ukrajinci i Rusi zajednički moliti Bogu! „Zbunjenost” je postala politička poluga za rušenje jedne odluke doslednog hrišćanskog milosrđa.  

Andrej Juraš, ukrajinski ambasador u Rimu, tvitom se posredno obratio Papi početkom prošle sedmice:

„Mi razumemo i delimo opštu zabrinutost u Ukrajini i mnogim drugim krajevima zbog ideje de se ukrajinskim i ruskim ženama dopusti zajedničko nošenje krsta na Via Crucis u Koloseumu. Mi radimo na tom problemu i pokušavamo da Papi objasnimo teškoće kod primene i moguće posledice takve ideje.”

„Mi” su ukrajinska diplomatija i njeni nadređeni – ukrajinski ministar spoljnih poslova, premijer i predsednik države. 

Iz najtežeg moralnog naoružanja, „Mi” je udarilo na Papu. Čak i uz uvažavanje činjenice da se papska nepogrešivost odnosi isključivo na pitanja vere i doktrine, a ne na svaki detalj njegove komunikacije sa crkvenom hijerarhijom, ono što se događalo u danima uskršnje nedelje bilo je ilustrativna redukcija latinskog Pape na status rimskog biskupa.

Vatikanski nuncije u Kijevu, Visvaldas Kulbokas, rekao je da je pomirenje moguće tek posle prestanka ruskih napada. Kijevski nadbiskup Svjatoslav Ševčuk kritikovao je Papu jer njegova odluka „ne uvažava kontekst ruske agresije protiv Ukrajine”.  

Papa je ipak Papa, pa su „dve plavuše iz medicinske profesije” (termin ARD-a, 16. aprila) prošlog Velikog petka ipak nosile krst zajedno. Ali zastrašivanje velikog pontifeksa je itekako delovalo. Kontekst u nastupu „dve plavuše” koje su ugrozile moralno jedinstvo Evrope je temeljno promenjen. Umesto da se na tom mestu čita planirani tekst „Kakve smo greške počinili? Zašto si napustio naše narode, Gospode (…) Nauči nas da sklopimo mir, da budemo braća i sestre, da izgradimo ono što su srušile bombe”, čitao se u poslednji trenutak izmenjeni stih „Suočena sa smrću, tišina kaže više od reči. Zastanimo u tihoj molitvi i molimo u srcima za mir u svetu”.

Razlika je drastična. U planiranom tekstu se Papa suprotstavlja moralnom diktatu ukrajinske diplomatije, u drugom, zaista pročitanom, u krajnjem efektu radi kao zaposlenik ukrajinske diplomatije. 

Kako unovčiti genocid

Devalvacija pojmova vrhunskog (negativnog) etičkog statusa, prizemni sofizmi, verbalne smicalice, specifičan tip laži koja nije u tome šta se kaže, već šta se preskoči – sve to prati opisane transfere moći u Evropi.

„Genocid” je jedna od reči koje ubrzano gube smisao, što je, kad se pogleda tužna praksa evropskih i drugih ratova, zločin posebnog ranga. Po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (UN-ova rezolucija iz 1948) genocid se definiše kroz spremnost počinitelja da direktno ili indirektno, u celini ili delimično, uništi jednu nacionalnu, etničku, rasnu ili religioznu grupu. Genocid je zločin nad zločinima, nema ništa iznad njega u pravnom sankcionisanju, odnosno ispod njega u beščašću.

Ali ona medijska linija koja se u vreme jugoslovenskih ratova tek borila za moć superlativa, sada je ostala bez konkurencije. Sada je sve što događa u Ukrajini genocid. Skoro usput, američki predsednik Bajden optužuje ruskog predsednika Putina za genocid. Nema više ratnog zločina, a da nije genocid. Svaka ratna sanitarna grobnica u medijskoj interpretaciji i političkom žargonu automatski postaje masovna grobnica.

Unapred se izvinjavam svima koji će zameriti da se iz ovakvih izjava gubi pijetet prema žrtvama. Sanitarno ili masovno, iz greške ili namere, sve to u rezultatu znači mrtvo i najmrtvije. Uprkos toga, evropska društva ne smeju da potonu u trans ostrašćenih komparativa, jer takve reči razvijaju svoje ubojito dejstvo pre svega prema živima kao novim mrtvima.

Genocid je genocid. Ko god je pobio civile u Buči, počinio je ratni zločin, ali nije počinio genocid. Ako je to bio genocid, šta je onda bio Holokaust? Šta Ruanda? Genocid je nešto što nema dalje. Nema genocidniji, najgenocidniji, super naj-naj-genocidniji – a kad se kaže da je Putin „genocidan” vodi se diskusija upravo na tom nivou.

Od zločina u Buči do genocida je otprilike koliko od ratne sanitarne do masovne grobnice. Tu gde se nađeš, na toj zemlji plači.

„Deca cveća” završila u kompostu   

Čitave prve tri stranice subotnjeg broja austrijskog konzervativnog lista Di Prese (16. aprila) su venci na odru pacifizma. Ton je svečan, skoro veseo, kao da je Evropa tek sada pronašla onaj ideološki kit koji je oslobodio sumnje u valjanost EU integracija.

Naslovi svedoče o reflektiranoj svesti da se prisustvuje smeni epoha, transferu „dece cveća” u cvetni kompost. Naslovi su mala umetnička dela u veštini single entendre: „Napuštanje pacifizma”, „Kraj uzdržljivosti”, „Jača NATO”, „Sve za mir? Postoje i gore stvari od rata”, „Zamisli: rat je, a Nemačka ne stoji sa strane”, „Oproštaj od antimilitarizma”, „Austrija i njena rastezljiva neutralnost”.

Jedan od autora piše: „Radikalni pacifisti zahtevaju od Ukrajinaca da kapituliraju bez borbe, kako bi izbegli još više mrtvih. Ali tako gube sve ostalo: domovinu, demokratiju, slobodu mišljenja i pravo na samoodređenje. (…) Sutrašnja sloboda je moguća samo ako odbranimo slobodu od današnjih tirana. To bi bilo stajalište zrelog, ne više naivnog pacifizma. Za njega ćemo rado izaći na ulicu.” 

Kako se samo lako s rata prelazi na „mi u ratu”. Mi Austrijanci nećemo biti slobodni dok u Moskvi sedi Putin!

Kad se govori o efektima rata, u evropskim medijima se odomaćilo ekstra podmuklo razlikovanje između žive i nežive materije. Ko uništava Ukrajinu? Rusi. Šta uništava EU ekonomije? Rat.

Razlika na prvi pogled izgleda nebitna, ali u njoj se krije specifična vrsta simboličkog nasilja. Za rušenje Ukrajine odgovorni su zli ljudi, nema dileme. Ali za ekonomsko rušenje EU nisu krivi ljudi koji donose odluke o produženju rata, davljenju i draženju Rusije, naoružavanju Ukrajine, infantilnom udovoljavanju anglosaksonskim interesima, već – rat. Jedan fenomen pun fatalizma kao letnja oluja elektriciteta. U Ukrajini ratuju Rusi i Ukrajinci; u Evropi ratuje rat.

Prevedeno, reklo bi se da evropski lideri unapred odbijaju svaku odgovornost za ono što se sprema. Krivac je pronađen: za urušavanje evropskih ekonomija kriv je rat i niko drugi. A kako je rat otac svih stvari, on valjda zna šta je dobro za njegovu decu.

Slava Crvenoj armiji  

Prošle sedmice je Beč slavio 76. godišnjicu od pada nacista. Po ustaljenoj praksi, sam Beč tu ništa posebno ne radi. Zna se kome je stalo do tog datuma, Rusima kao oslobodiocima ili osvajačima Beča, kako ko gleda. Na taj dan ruska ambasada uvek organizuje prigodnu manifestaciju ispred Spomenika Crvenoj armiji na Švarcenbergovom trgu.

Spomenik Crvenoj armiji u Beču, u pozadini zid u bojama ukrajinske zastave

Obično dođu bečki Rusi, nešto domaćih, predstavnici Grada i austrijskih organizacija otpora. Spomenik su i inače podigli Rusi, oni ga i održavaju, domaća policija samo osigurava mir i red i po potrebi juri pisce grafita. 

Ovog 13. aprila najpre su došli predstavnici ukrajinske ambasade i zajednice u Beču, te položili vence s ukrajinskim lentama. Nakon njih su stigli predstavnici Rusa, odgurali ukrajinske vence s postolja i postavili svoje, s nacionalnom trobojkom i sa Georgijevskim narandžasto-crnim trakama.

U međuvremenu, stigla je i austrijska policija da nadgleda komemoraciju bivše braće nad bivšim neprijateljima.

Spomenik Crvenoj armiji u Beču sa položenim vencima na kojima su lente u bojama bivših sovjetskih republika

Spomenik Crvenoj armiji u Beču sa položenim vencima na kojima su lente u bojama bivših sovjetskih republika

Uz jednu ispravku: Nisu Rusi odgurali sve ukrajinske vence. Jedan su ostavili. I Ukrajinci su bili Crvena armija. 

A svuda okolo, širila se betonska egzedra u bojama ukrajinske zastave, zid koji pripada Hotelu „Švarcenberg” u pozadini.

Posle zime evropskog nezadovoljstva, dolazi leto evropskog očaja. Rusi i Ukrajinci barem znaju za šta se bore.  

Tekst&Foto: Vesna Knežević Foto: Brian Dowling / Getty Images for Global Citizen

Advertisement