RADIO LEGENDA OTIŠLA U VEČNOST: Preminuo Marko Janković, omiljeni glas Srbije. Ovo je njegova životna priča…

Posle duge bolesti preminuo je čuveni voditelj Marko Janković. Napustio nas je danas u 76. godini života. Rođen je 1947. godine u Kragujevcu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.

Bio je jedan od osnivača „Studija B“ 1970. godine gde je prvo bio muzički saradnik, a zatim i voditelj. Vodio je emisiju „Od doručka do ručka“ od 1975. godine, a paralelno sa tim radio je na radiju „Pingvin“ i „Index“.

Godine 1979. vodio je prvu muzičku emisiju „Pop Ekspres“ na Jugoslovenskoj radio-televiziji kao i „Nedeljno Popodne“. Vodio je i emisiju o školskom programu „Veliki odmor“. Pisao je za novine „Grom“.

Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke 1990. godine. Od 2005. godine bio je na radiju radiju „Fokus“ gde se bavio političkim temama.

Ovo je njegova životna priča….

– Mo­ja ma­j­ka me dr­ži za ru­ku. Vo­di me u pa­rk, a po­tom na su­tli­jaš u jed­nu po­sla­sti­čar­ni­cu. Po­sle to­ga ide­mo na če­smu da se na­pi­je­mo vo­de. Se­ćam se to­ga, a bio sam veo­ma ma­li. Bi­le su mi mo­žda tri-če­ti­ri go­di­ne. To je mo­ja pr­va aso­ci­ja­ci­ja na de­ti­nj­stvo. Se­ćam se da je po­sla­sti­čar­ni­ca bi­la ne­ka ku­ći­ca u cve­ću, tu me je vo­di­la.

Po­sle se se­ćam da je ma­ma mo­joj se­stri i me­ni do­no­si­la će­va­pe i ra­žnji­će ka­da bi do­bi­la svo­ju bed­nu uči­te­lj­sku pla­tu. Za­to i dan-da­nas vo­lim ro­šti­lj. Nje­gov mi­ris se­ća me na te da­ne, na tu le­pu i sla­t­ku uspo­me­nu u tim te­škim do­bi­ma. Mo­ja ma­j­ka je po­če­tak mog de­ti­nj­stva.

Otac mi je bio di­re­k­tor ban­ke i za­to je če­sto bio od­su­tan, pa nam je ma­j­ka po­sve­ći­va­la mno­go vre­me­na. Ona nas je od­ga­ja­la, va­spi­ta­va­la, ra­di­la s na­ma. Ra­di­la je sa de­com, a nje­ni đa­ci i da­nas kad me vi­de ka­žu mi da je se još se­ća­ju. Ta­kva je mo­ja ma­ma bi­la. Od nje sam sve nau­čio. Ma­da, ume­la je ona da po­dvi­k­ne. Gr­di­la me je, ali to je bi­la sla­t­ka gr­d­nja. I ka­da ne­što baš za­br­ljam, pa me i istu­če, ja se ni­sam že­stio. Go­vo­rio sam: „Ma­mi­ce, tu­ci me još, kriv sam…“ Mo­je de­ti­nj­stvo bi­lo je mo­ja sre­ća, le­po­ta i ra­do se se­ćam sva­kog tre­nu­t­ka.

Se­stri sam krao pare

Po­sle ma­me, de­ti­nj­stvo ve­zu­jem za mo­ju ro­đe­nu se­stru. Se­ća­mo se i da­nas, i to­me se sla­t­ko sme­je­mo, ka­ko sam je po­t­kra­dao. Se­ćam se ka­ko sam joj krao pa­re iz ka­si­ce. Ali, zna­te, ja to ni­sam ra­ču­nao kao kra­đu. Še­st go­di­na je mla­đa od me­ne i bi­la je mo­ja se­ka. Znao sam da ne smem da kra­dem, ali opet… ni­je to isto. Ona mi je bi­la se­stra. To se on­da ne ra­ču­na. Ma­ma to ni­ka­da ni­je sa­zna­la, jer bi je to baš na­lju­ti­lo.

Na­me­r­no sam mno­go učio

Ka­ko je ma­ma bi­la uči­te­lji­ca u ško­li u ko­ju sam išao, tru­di­la se da ne­mam ve­ze s nje­nim ra­zre­dom. Ni­sam ose­ćao pro­te­k­ci­ju jer mi je ma­ma uči­te­lji­ca. Bio sam i bez to­ga vre­dan. Na­me­r­no sam učio pu­no da ne obru­kam ma­j­ku. Ni­je ona me­ni ni­šta ni go­vo­ri­la. Sve sam ja to sam. Bio sam vre­dan i baš sam vo­leo da učim, da sa­zna­jem. Ni­ko me od de­ce ni­je gle­dao dru­ga­či­je, ni či­ji sam sin. Sa dru­ga­ri­ma ni­je bi­lo ne­vo­lja. Bi­lo je sa­mo le­pih tre­nu­ta­ka i igre. Bez­bri­žna su to vre­me­na bi­la.

Na­j­va­žni­ji tre­nu­tak detinjstva

Mo­ja ro­đe­na te­t­ka vo­le­la nas je vi­še ne­go ma­j­ka, jer ni­kad ni­je ima­la de­ce. Te te­t­ke su na­j­bo­lje te­t­ke, sa­mo da zna­te. One obo­ža­va­ju de­cu svo­jih se­sta­ra. Na­j­lep­ši po­klon ko­ji mi je da­la bio je je­dan ru­ski tra­n­zi­stor na ko­me sam uz ne­ku ži­cu, an­te­nu, hva­tao za­ni­mlji­ve ra­dio-pro­gra­me. Već sam bio u gi­m­na­zi­ji, ali sam bio sre­ćan kao ma­lo de­te. Mno­go sam vo­leo mu­zi­ku, ali i ra­dio-sta­ni­ce na ko­ji­ma se pri­ča. Vo­leo sam disk-džo­ke­je na Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­gu i Ra­dio Lo­n­do­nu. Tu se ro­di­la ve­či­ta lju­bav. Te­t­ka je za nju za­slu­žna.

Pas ko­ji je vo­leo vozove

Taj tra­n­zi­stor, taj od te­t­ke, mno­go sam vo­leo. Se­ćam se, kao da su ju­če bi­li ti mo­men­ti s mo­jim de­dom, ocem mo­je ma­j­ke. On je znao da sam ja kao pas ko­ji vo­li vo­zo­ve i vo­dio me je na že­le­zni­č­ku sta­ni­cu, na že­le­zni­č­ki most. Oda­tle smo gle­da­li vo­zo­ve ko­ji pro­la­ze i hu­k­ću do­le. No­sio sam go­re taj tra­n­zi­stor, gde smo se pe­nja­li de­da i ja. Taj ma­li tra­n­zi­stor bio mi je uz uho, na nje­mu je išao Ra­dio Lu­k­se­m­bu­rg, uve­če, dok je noć pa­da­la, a ja sa de­dom, dok ispod nas pro­la­ze vo­zo­vi.

De­da mi je ku­pio i bi­ci­kl, ko­ji sam ko­ri­stio za ne­sta­šlu­ke. Ka­da ta­ta ode na po­sao, vo­zio sam ga po gra­du ia­ko mi ta­ta to ni­je da­vao jer se pla­šio sao­bra­ća­ja. De­da je, uz ma­mu i te­t­ku, bio omi­lje­ni ju­nak mog de­ti­nj­stva.

Pr­va ljubav

Mo­ja pr­va lju­bav bi­la je Lji­lja­na. Ima­la je ke­ste­nja­sto­sme­đu ko­su, kra­će oši­ša­nu. Lep osmeh. Le­pe oči. To ju je kra­si­lo. Ni­ka­da je ni­sam po­lju­bio. Sta­no­va­la je u jed­noj zgra­di bli­zu cen­tra gra­da. Tu­da sam pro­la­zio ka­da sam išao na ko­r­zo. Ona me je gle­da­la, ja sam gle­dao nju. Ni­ka­da joj ni­sam pri­šao. Ni­sam smeo. Mo­žda je bi­la ra­zo­ča­ra­na u me­ne, a ja sam sa­mo bio sti­dljiv što se to­ga ti­če. Upo­zna­li smo se tek ne­kad ka­sni­je, kad je ona već za­vr­ši­la gi­m­na­zi­ju i oti­šla u Ne­ma­č­ku da ra­di kao sto­ma­to­log. Mo­ja dra­ga Lji­lja, baš je bi­la sla­t­ka i di­v­na. Ona mi se svi­đa­la jer me je gle­da­la. Bio sam sre­ćan, jer se na­sme­je kad me po­gle­da. Da­lje od po­gle­da i osme­ha ni­smo išli.

Po­la­zak u vojsku

U voj­sci sam bio 1974/1975. u Za­gre­bu. Bio sam, pa­zi sad ovo – ni­šan­dži­ja ra­da­r­skog ni­ša­na. U su­šti­ni, bi­lo je le­po. Po­če­tak je bi­la ku­k­nja­va, plač ma­j­ke bo­ž­je…

Ka­da sam do­šao u voj­sku, već sam bio ože­njen, a ta­ko tu­žan i pre­pla­šen. Sav ona­ko ni­ka­kav. Ni­sam bio lju­bo­mo­ran što mi je že­na sa­ma dok sam u voj­sci, ni­sam su­m­njao u že­nu. Pla­šio sam se onih de­se­ta­ra, ma­lih ne­ško­lo­va­nih kli­na­ca ko­ji su me ma­l­tre­ti­ra­li. „Aj­de da ri­baš WC, dru­že vo­j­ni­če!“, go­vo­ri­li su mi. Se­ćam se, jed­nom sam re­kao: „Ne umem, dru­že de­se­ta­ru, po­ka­ži mi.“ I on uz­me i ori­ba sve sam. On­da mu ja ka­žem: „Baš vam hva­la“. Ni­je ni shva­tao da sam ga na­d­mu­drio. To su bi­li mo­ji ma­li tri­ko­vi. Bez njih ne bih ja bio ja.

Voj­ska je za me­ne ja­ko te­ška zbog pri­n­ci­pa su­bo­r­di­na­ci­je. Mo­rao sam da slu­šam na­dre­đe­ne, a oni su bi­li glu­plji od me­ne. Se­ćam se sa­mo jed­nog svog pre­t­pos­ta­vlje­nog ko­ji je bio pa­me­t­ni­ji od me­ne. Zvao se Slo­bo­dan Glu­mac. To je bio čo­vek ko­ji je pre­vo­dio Bre­h­ta, ko­ji je no­sio be­le ru­ka­vi­ce, po­zdra­vljao se sa ka­fe-ku­va­ri­ca­ma i bio do­bar čo­vek ko­ji mi je mno­go po­mo­gao. Mno­go je on vo­leo lju­de.

Ši­p­tar na­j­bo­lji drug

Na­j­bo­lji drug u voj­sci bio mi je Ši­p­tar iz Pri­šti­ne. Za­jed­no smo on i ja pa­ti­li. I on je bio in­te­le­k­tua­lac, sa za­vr­še­nim fa­ku­l­te­tom, ože­njen. Za­to smo se zbli­ži­li. Bio je sja­jan tip. Ni­ka­da ni­sam de­lio lju­de po to­me ko su. De­lim ih na do­bre i lo­še, a na­cio­nal­nos­ti ne znam i ne priz­na­jem ni dan-da­nas, a sad sam već ma­tor. Vo­lim i po­štu­jem svoj na­rod. Ali, taj Ši­p­tar bio mi je dra­ži ne­go mno­gi Sr­bi. Te­ši­li smo je­dan dru­gog da će sve to jed­nom pro­ći…

Gu­stav Krklec

Se­ćam se, to kad sam bio u voj­sci, da su svi mo­ra­li da če­ka­ju da iza­đu u grad tek po­sle me­sec da­na, jer se to mo­glo tek po­sle po­la­ga­nja za­kle­tve. A me­ne su zva­li pre po­la­ga­nja za­kle­tve na ne­ku pri­red­bu. Zna­li su da sam ja već ra­dio u Stu­di­ju B, pa su me odve­li da vo­dim raz­go­vor s hr­vat­skim pi­scem Gu­sta­vom Kr­kle­com za voj­sku. Znao sam ko je on i dos­ta to­ga o nje­mu. To je bio moj va­tre­ni okr­šaj u voj­sci. Shva­tio sam da je voj­ska i in­te­le­k­tual­ni rad, a ne sa­mo go­mi­la ne­kih ja­d­ni­ka ko­ji uno­se uga­lj i gle­da­ju ko će ko­me da ukra­de hra­nu. Ni­sam ni­kad bio alav, da­vao sam dru­gi­ma, da mi ne kra­du…

Disk-džokej

E, a sad, ovo je pri­ča. Ma­g­ne­to­fon, ma­li tra­kaš. Ku­pi­la mi ga je te­t­ka. Na nje­mu sam sni­mao sve emi­si­je Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­ga. Dok sam ih sni­mao, po­ku­ša­vao sam da imi­ti­ram disk-džo­ke­je, da ta­ko go­vo­rim. Ta­da sam sam se­bi re­kao da ja to mo­ram da ra­dim. To je po­sao za me­ne. Kad sam se vra­tio iz voj­ske, mo­ja su­pru­ga je na­šla oglas u no­vi­na­ma. Pi­sa­lo je da se tra­že vo­di­te­lji ko­ji slu­ša­ju Ra­dio Lu­k­se­m­bu­rg, ko­ji zna­ju top-li­ste i ro­ke­n­rol. Pri­ja­vio sam se i fa­sci­ni­rao ih ka­kve sve top-li­ste znam na­pa­met. Kao mla­đi, od 11 do 12 uve­če ja sam slu­šao top 20 li­stu omi­lje­nog ra­di­ja. Ta­da za me­ne ni­je pos­to­ja­la ni de­vo­j­ka, ni lju­bav, sa­mo tra­n­zi­stor.

Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti tu­gu ko­ju sam ose­tio ka­da mi je ta­da­šnji di­re­k­tor Stu­di­ja B Dra­gan Ma­r­ko­vić re­kao da ne mo­gu da bu­dem vo­di­te­lj. „Ti vr­c­kaš, ti ne znaš da ka­žeš slo­vo S le­po“, re­kao mi je. Ka­žem: „Mo­gu ja to, ja to ta­ko že­lim.“ Bio sam ja­ko tu­žan zbog to­ga. I, šta ću… sla­gao sam, se­ćam se, plo­če po re­da­k­ci­ji i pa­tio. Na­j­vi­še sam že­leo da vo­dim pro­gram. I, jed­nom pri­li­kom moj drug Zo­ran Mo­dli je bio bo­le­stan, ni­je do­šao na emi­si­ju i mu­zi­č­ki ured­nik te emi­si­je za­mo­li me da vo­dim ja, jer ni­je imao ko. Im­pre­sio­ni­rao sam i nje­ga i di­re­k­to­ra.

Ispred dragstora

Moj pr­vi pro­gram, ta pr­va emi­si­ja, bio je su­bo­tom na ne­de­lju, ka­da sam ceo grad ani­mi­rao. Kre­nem jed­ne ve­če­ri s dru­gom to­n­cem pre po­sla u dra­g­stor po pi­će i hra­nu. Da ima­mo dok tra­je emi­si­ja. Sto­je ne­ki mo­m­ci ispred i ja ču­jem jed­nog ka­ko ka­že osta­li­ma: „Lju­di, aj­mo ku­ći, žu­ri­mo, sad će da po­č­ne emi­si­ja onog lu­da­ka Ma­r­ka Jan­ko­vi­ća!“ Ni­su zna­li ko sam, a sta­jao sam po­red njih. Sa­mo sam se na­sme­jao. Bio sam sre­ćan.

Čo­lić, Štu­lić, Marjanović

Vo­dio sam sa mno­gim ču­ve­nim lju­di­ma in­te­r­vjue. U na­j­lep­šoj uspo­me­ni su mi osta­li Zdra­v­ko Čo­lić i Džo­ni Štu­lić, oni su či­sti ge­ni­ji. Na­j­lep­ši i na­j­neo­bi­č­ni­ji in­te­r­vju ko­ji sam ura­dio je­ste onaj sa Đo­r­đem Ma­r­ja­no­vi­ćem. Za­mo­lio sam ga da se pop­ne­mo na dr­vo ispred ho­te­la „Mo­skva“. Po­čeo sam raz­go­vor ta­ko što sam re­kao: „Evo, nas dvo­ji­ca još uvek ni­smo si­šli sa dr­ve­ta“. Se­de­li smo go­re sko­ro dva sa­ta i taj in­te­r­vju ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Sa njim mo­že da se pri­ča da­ni­ma. Bi­lo nam je le­po.

Du­ško Radović

Na kra­ju sva­ke emi­si­je go­vo­rio sam: „Po­zdrav svi­ma i za­dr­ži­te osmeh na li­cu, jer je ta­ko le­po bi­ti sre­ćan“. Sve što sam go­vo­rio, to sam i mi­slio. Ta re­če­ni­ca je iz me­ne iza­šla, lju­di­ma se do­pa­la i na­sta­vio sam da je go­vo­rim. Pro­gram sam po­či­njao re­če­ni­com: „Po­zdrav svi­ma ko­li­ko vas ima, na Stu­dio B ta­la­si­ma!“ Vo­leo sam Stu­dio B, a na­j­vi­še sam ga vo­leo od tre­nu­t­ka ka­da sam upo­znao Du­ška Ra­do­vi­ća ko­ji je bio či­st ge­ni­je. Na­j­lep­ša stvar mi je bi­la ka­da on uđe u te­h­ni­ku kod to­n­ca i sme­je se mo­jim fa­zo­ni­ma. Mi­slio sam se da li je san da se ve­li­ki Du­ško Ra­do­vić sme­je mo­jim fa­zo­ni­ma. A bi­la je to ipak ja­va.

De­ca kao na­j­ve­će blago

Ro­đe­nje oba de­te­ta bi­lo je fa­sci­nan­t­no za me­ne. Sin se pr­vi ro­dio. Imao je du­gu, ma­lu cr­nu ko­si­cu. Re­kao sam: „Vi­di se da sam ja otac.“ Stal­no sam no­sio du­gu ko­su i za­to sam se ša­lio da znam da je to mo­je de­te. E, a kad mi se ro­di­la će­r­ka, dao sam joj na­di­mak Mo­ja No­va Be­ba. Ta­ko je zo­vem i dan-da­nas. Ži­vi u Ame­ri­ci, a kad god sam bo­le­stan ili lo­še, ona do­la­zi u Sr­bi­ju. Uvek mi go­vo­ri: „Ća­le, ja te­be vo­lim za­to što mi ni­si ni­kad ni­šta za­bra­nji­vao“. I zai­sta ni­sam.

Mo­ja Mi­l­ka je moj motor

Imao sam sre­ćan brak. Sva­đa­li smo se be­skra­j­no. Isva­đa­mo se, isva­đa­mo, pa se po­mi­ri­mo. Ali, to su uvek bi­le one ba­nal­nos­ti, ni­kad ni­šta pre­te­ra­no ozbi­lj­no i opa­sno. Ma­le bra­č­ne sva­đe, to svi ima­ju. Ona je uvek ima­la že­n­ske fa­zo­ne, a ja dos­ta svog po­no­sa. Ma­lo je ne­kad bi­la lju­bo­mor­na. Znam da je po­ku­ša­va­la ne­kad da me pra­vi lju­bo­mor­nim, ali ja ni­kad ta­kav ni­sam bio. Lju­bav je sve. To je je­di­na ra­dost. Lju­bav mo­ra da bu­de iskre­na. Ako ni­je iskre­na, on­da ni­je lju­bav. Nju sam nau­čio kad sam bio ma­li od ro­di­te­lja i nei­z­me­r­nu lju­bav ose­ćao sam i ose­ćam pre­ma de­ci, su­pru­zi.

Evo, i ka­da sam do­la­zio kod vas, a re­t­ko idem na in­te­r­vjue, mo­ja že­na mi je ope­gla­la ovu ma­ji­cu. Da ne obru­kam se­be, a ni si­na. Da bu­dem sre­đen. I kad sam bo­le­stan, ona je tu. Uvek je tu. Pra­va lju­bav pos­to­ji. Mo­ram re­ći sa­mo da ja o to­me ne bih mno­go go­vo­rio. O ve­li­kim lju­ba­vi­ma ne tre­ba pri­ča­ti. One su za do­ži­vlja­va­nje. To­li­ko lju­di se ra­sta­je, a ja sam imao pro­sve­tlje­nje. Ni­sam pro­ma­šio ni­šta u ži­vo­tu, a tek ne lju­bav.

Otac je bio Bo­ž­ji čovek

Otac mi je umro ka­da sam imao 43 go­di­ne. Ose­tio sam ta­kvu pat­nju, kao da je ne­ko deo me­ne ot­ki­nuo. Ta unu­tra­šnja pat­nja ne ume re­či­ma da se opi­še. Se­ćam se, bio je su­n­čan dan. Kad smo ga sa­hra­nji­va­li, išli smo u onoj ko­lo­ni pre­ma grob­ni­ci i su­n­ce je si­ja­lo. Sve­šte­ni­ci su oba­vi­li svoj ri­tual, a on­da je gra­nu­lo su­n­ce. Pre to­ga je da­ni­ma pa­da­la ki­ša. Po­mi­slio sam „evo ga, su­n­ce, Bo­ž­ji dar“. Jer, zna­te, on je zai­sta bio Bo­ž­ji čo­vek. Bio je do­bra du­ša. Ista stvar mi se po­sle de­set go­di­na de­si­la i sa ma­j­kom.

Ma­j­či­na smrt

Ka­da je ma­j­ka umr­la, ta­ko­đe je si­ja­lo su­n­ce. Ia­ko sam se ta­da ce­pao napo­la, bio sam sre­ćan zbog tog su­n­ca. Ta­da mi se, mo­žda zvu­či su­lu­do, de­sio na­j­lep­ši tre­nu­tak u ži­vo­tu. Će­r­ka mi je pri­šla, uhva­ti­la me pod ru­ku i re­kla: „Ća­le, ti si sad si­ro­če. Ne­maš ni oca ni ma­j­ku. Ja ću da bri­nem o te­bi.“ To sam za­pa­m­tio. Evo i su­ze mi sa­da idu dok go­vo­rim o to­me. Uvek se ra­stu­žim kad se to­ga se­tim. Bi­la je ta­ko ma­la, tek je u ško­lu išla…

Vo­ljen, pa prognan

Ni­sam imao sred­nje do­ba. Iz mla­dih da­na ule­teo sam u pro­ble­me, sa po­slom na­j­pre. Bio sam pr­vo mlad, lep, sla­dak, vo­ljen, spo­so­ban, i on­da se sve sa­mo jed­nog da­na pro­me­ni­lo. Po­če­li su sa­mo da me op­tu­žu­ju, skla­nja­ju. Sve se oko po­sla vr­te­lo. Pa­tio sam mno­go i zbog tog ski­da­nja sa pro­gra­ma. Ma­l­tre­ti­ran sam jer vla­st ni­ka­da ni­je vo­le­la lju­de ko­ji su spo­sob­ni, pa­me­t­ni i do­bri. Sma­tram da je to moj usud.

Ot­kaz zbog Sr­p­ske Nove

Se­ćam se tog 14. ja­nua­ra do­bro. Vo­dio sam no­ć­ni pro­gram na ra­di­ju uo­či do­če­ka. Ot­ku­ca­la je po­noć, pu­stio sam jed­nu plo­ču sa pti­či­ca­ma ko­je cvr­ku­ću i re­kao: „Dra­gi slu­šao­ci, do­bro ju­tro, po­noć je, 14. ja­nuar. Če­sti­tam vam…“ za­stao sam i na­sta­vio …“što ste izdr­ža­li to­li­ko du­go s na­ma.“ Bio sam sav po­no­san. Uju­tro, ka­da sam do­šao na po­sao, vi­dim – ne­ma me na ra­spo­re­du. Odem kod ured­ni­ka Dra­ga­na i pi­tam za­što. Ka­že mi da je Du­ško Ra­do­vić odre­dio da me­sec da­na sla­žem plo­če u mu­zi­č­koj re­da­k­ci­ji, da sam su­spe­n­do­van. Ona­ko hra­bro odem kod Du­ška i pi­tam: „Za­što ste mi to ura­di­li?“ Ka­že: „Umor­ni ste, Ma­r­ko!“ Ka­žem: „Ni­sam!“ On ka­že: „ Je­si!“ On­da me je op­so­vao i re­kao: „Slu­šaj, ma­li, spa­sao sam ti gla­vu, sva­šta su hte­li da ti ura­de!“ Spor­no je što je to još bi­lo vre­me Jo­si­pa Bro­za, a ta re­če­ni­ca…

Pe­kić i Koštunica

Za­jed­no sa mo­jim ku­mom Du­ša­nom Vu­ka­j­lo­vi­ćem i Bo­ri­sla­vom Pe­ki­ćem, kog sam mno­go po­što­vao, osni­vao sam vi­še­par­ti­zam u Ju­go­sla­vi­ji. To je bi­la pr­va De­mo­krat­ska stran­ka. Stran­ku ni­sam osni­vao da bih bio ista­k­nu­ti član, da bih uća­rio ne­što. Imao sam ide­ju i ona me je vo­di­la. To je bi­lo di­v­no. Po­dr­ža­li su nas Pe­kić, Kos­ta Ča­vo­ški, Ko­štu­ni­ca…

Ali, hteo sam kraj. Oti­šao sam kod Ko­štu­ni­ce ku­ći. Se­li smo, po­pi­li vis­ki. Dao sam mu svo­ju na­pi­sme­nu osta­v­ku. Ta­da sam bio pot­pred­sed­nik Izvr­šnog od­bo­ra. Vr­lo vi­so­ko me­sto je to bi­lo, ali ja ga vi­še ni­sam hteo. On­da sam mu re­kao: „Vo­jo, što je onaj Še­še­lj po­kva­ren, on ka­že da imaš sa­mo dve ma­č­ke.“ A gle­dao sam ma­č­ku ko­ja sto­ji na sto­lu. Pi­ta me on: „Ka­ko, Ma­r­ko, dve, pa imam jed­nu ma­č­ku.“ A nje­go­va že­na se sme­je. Zna šta sam mi­slio. Do­ne­la mi od­mah vis­ki. Ka­že, za­slu­žio si. Vo­leo sam da se ša­lim uvek sa lju­di­ma.

Sa Vo­jom sam se ra­stao, jer ni­sam mo­gao da pod­ne­sem nje­go­vu ka­dro­v­sku po­li­ti­ku. Re­kao sam mu: „Vo­jo, tvo­ju po­li­ti­ku po­dr­ža­vam, a ka­dro­vi su ti bu­da­le.“

Čka­lja i Pe­ti oktobar

Pe­ti ok­to­bar mi je do­neo mno­go tu­ge. Su­tra­dan sam zvao Mio­dra­ga Pe­tro­vi­ća Čka­lju, kog sam na­j­vi­še vo­leo, ce­nio i po­što­vao, a i on me­ne. Je­di­no je me­ni ta­da u emi­si­je do­la­zio. Re­kao mi je: „Ne va­lja to ni­šta, Ma­r­ko…“ Izvi­nio se. Znam da bi ina­če do­šao, ali ta­da ni­je. On­da sam zvao Do­bri­cu Ćo­si­ća i on ni­je hteo da gos­tu­je na te­le­vi­zi­ji. Ja­sno mi je bi­lo. Go­mi­la ja­d­ni­ka i ne­sre­ć­ni­ka ko­ja je hte­la da uća­ri ne­što do­šla je tog Pe­tog ok­to­bra na vla­st. Vuk Dra­ško­vić je po­ha­rao šta je mo­gao, i ni­je je­di­ni. To se me­ni ni­ka­ko ni­je do­pa­da­lo. Po­sle Pe­tog ok­to­bra po­ma­gao sam ra­di­ka­le, jer je­di­ni ni­su po­ka­zi­va­li te lo­po­v­ske sklo­nos­ti kao dru­gi. Ne­ki lju­di su stran­ke pre­tva­ra­li u pre­du­ze­ća i sa nji­ma ni­sam mo­gao ni­ka­ko.

Ne ka­jem se ni zbog čega

Što se ula­ska u po­li­ti­ku ti­če, tu ko­n­kre­t­no mi­slim da ni­sam po­gre­šio. Bio sam vr­lo spo­so­ban i če­dan. Vo­leo sam to. Sma­tram da sam po­li­ti­ci dao mno­go osni­va­njem vi­še­par­ti­z­ma, jer je ta­da bi­lo ma­lo ta­kvih lju­di. I Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je hteo da mu se izvi­nim što sam osno­vao De­mo­krat­sku stran­ku. Izvi­nje­nje bi, da sam mu ga dao, za me­ne zna­či­lo po­zi­ci­ju di­re­k­to­ra RTS. To sam od­bio. Ka­sni­je sam po­mi­slio da sam mo­žda po­gre­šio. Ipak, ni­sam bio ka­ri­je­ri­sta. Ni­sam to bio ja. Ne mo­gu da ka­žem čak ni zbog to­ga da se ka­jem.

Lju­di su mi ka­sni­je go­vo­ri­li da mi po­li­ti­ka uo­p­šte ni­je tre­ba­la, jer me je sva­ka vla­st ze­znu­la. A vi­di­te, ja se ni­kad ni­sam ose­ćao ze­znu­tim. Mo­žda sam u ži­vo­tu imao gre­šči­ce. Kru­p­ne gre­ške ni­sam imao i ne­ma to­ga zbog če­ga se u ovom mom le­pom ži­vo­tu ka­jem.

Bo­l­ni­č­ka patnja

Po­sle svih uj­du­r­ma ko­je su mi za­da­va­li i bo­la ko­ji su mi na­no­si­li, ule­teo sam, bez tog sred­njeg do­ba, di­re­k­t­no u sta­rost, sa bo­le­sti­ma i svim tim. Pr­vo sam imao sr­ča­ni udar. Ina­če, ve­ro­vao sam du­bo­ko da lju­di ko­ji ne­ma­ju mo­zga, ne mo­gu da ima­ju mo­žda­ni udar. Ne znam za­što se me­ni to de­si­lo. A de­si­lo mi se. Kad mi se i to de­si­lo, i taj mo­žda­ni, kre­nu­le su da se go­mi­la­ju ra­zne bo­le­šti­ne. Be­žao sam od le­ka­ra. Ne vo­lim da ot­kri­vam ne­ke bo­le­sti. Stal­no tra­že ne­ke ra­ko­ve, stal­no ba­ca­ju sta­re u fr­ku. Uvek sam vi­še slu­šao ma­min sa­vet, još od on­da kad sam bio ma­li. „Si­ne, kad te ne­što za­bo­li, kad ti je te­ško, ma­lo se šću­ću­ri, pro­ći će“. Go­vo­ri­la mi je da ne bu­dem hi­po­ho­n­dar i ne tr­čim kod le­ka­ra jer oni vo­le da pro­na­la­ze bo­le­sti. I ta­ko se i de­ša­va­lo. Nekoliko pu­ta sam bio u bo­l­ni­ci i sva­ki taj put bio je tra­ge­di­ja za me­ne. Te­ško sam to pod­no­sio.

Ži­vim za ljubav

Sa­da već ni­sam ta­ko mlad, a i bo­le­stan sam. Ipak, sva­kog da­na ho­dam se­dam ki­lo­me­ta­ra. Imam i pa­me­t­ni sat, jer mi je tre­bao ne­ko pa­me­t­ni­ji od me­ne za tu še­t­nju. Po­se­ban plan za bu­du­ć­nost ne­mam. Te­ra­li su me da na­pi­šem knji­gu. Ni­sam hteo jer ni­sam pi­sac. Ni­sam hteo ni in­te­r­net ra­dio. Ne ra­z­mi­šljam o po­slov­noj bu­du­ć­nos­ti. Je­di­no o če­mu ra­z­mi­šljam je­ste zdra­va bu­du­ć­nost sa svo­jom po­ro­di­com. Tek sad sam shva­tio njen zna­čaj. Dok im ni­sam bio po­sve­ćen zbog po­sla, ni­sam to shva­tao. Da­nas shva­tam. Vo­lim mo­ju že­nu i de­cu, ži­vim za njih. Lju­bav je sve što se me­ni de­si­lo. Moj ži­vot je lju­bav.

Zna­te, će­r­ka kad god do­la­zi ku­pu­je mi po­klo­ne, a ja je pi­tam: „Za­što tro­šiš no­vac na sta­rog oca?“ A ona ka­že: „Ća­le, ti ne znaš ko­li­ko smo se mi ra­do­va­li kad ti do­đeš sa slu­žbe­nog pu­ta i do­ne­seš mi po­klon.“ I sad mi su­ze idu kad na to mi­slim. Ta­ko ona me­ni po­kla­nja uvek ma­lo ra­dos­ti. Mo­ja bu­du­ć­nost su te ma­le ra­dos­ti. Vo­lim da mi svi bu­du sre­ć­ni i ni­šta mi ne tre­ba. Ja za­pra­vo imam sve.

Ži­vi mi se, ali…

Moj kraj bi­će uz mo­ju po­ro­di­cu. Pre ne­go što je umro, Đo­ko Vje­šti­ca je za­mo­lio svo­ju že­nu da, kad umre, ona to osam da­na ne obja­vi, da mu bu­da­le ne bi dr­ža­le go­vo­re. To ra­de svi po­šte­ni lju­di. Vo­leo bih da ži­vim što du­že, le­po mi je ia­ko sam star. Ceo ži­vot sam vo­leo igra­č­ke. I sad se igram evo, na pri­mer, s ovim sa­tom. U me­ni je jed­no ve­li­ko de­te. Ho­ću da se ra­du­jem i igram još, jer je to su­šti­na. Ce­log ži­vo­ta že­leo sam da ispa­d­nem sme­šan. Što vi­še lju­di na­sme­jem, ja sam sre­ć­ni­ji. To ra­dim i sad, i ra­di­ću dok sam živ – rekao je Janković u poslednjem intervjuu.

Izvor: Serbian Times /Kurir (Suzana Trajković) Foto: Privatna arhiva