Connect with us

Amerika

RAĐANJE TREĆE AMERIKE: Korona je mrtva, živela nova epidemija!

Published

on

Ludilo, snagom oceana, plavi moju dušu i nagriza um
Ključevi vlasti ispod maske na zidu,
impozantna golet na smetlištu
…”

Ne znam zašto, ali jutros mi, dok sam čitao vest o tome kako je HBO sa svoje platforme uklonio film “Prohujalo sa vihorom”, padoše na pamet ovi stihovi Džonija Štulića.

Klasik sa Klerkom Gejblom i Vivijen Li, dobitnik gomile Oskara (8) i jedan od zvanično najboljih ostvarenja svih vremena, kompanija Teda Tarnera, vlasnika CNN, zaključala je u bunker zato što “promoviše rasizam”.

Hm, moram priznati da nikada o tom filmu nisam razmišljao na taj način. Verovatno ni milioni žena, svih boja i nacija, koje su za ovih 81 godinu prolile hektolitre suza zbog nesrećne ljubavi Reta Batlera i Skarlet O`Hare, plus isto toliko muškaraca koji su ih u tim trenucima tešili i gledali kako da se ovajde/iskoriste situaciju. Crna glumica (Heti Mek Danijel) koja u filmu glumi sluškinju je čak dobila i Oskara za sporednu ulogu. I niko, ali baš niko, sve do sada, u tom filmu nije prepoznao rasizam. Ali dobro, Tedova se ne poriče.

LJUBAVNA PRIČA JE ZAPRAVO RASISTIČKA: Heti MekDeniel (dobitnica Oskara za sporednu ulogu u filmu) i Vivien Li u “Prohujalo sa vihorom”

Pitam se samo koji je sledeći film na spisku za bunker…“Driving Miss Daisy” ili “Bekstvo iz Šošenka”? Možda “Dogma”, zbog onog trinaestog, crnog apostola…?

I da li će se neko sada dosetiti da Vivien Li, koja je u filmu igrala južnjačku lepoticu koju dvori crna posluga, posthumno bude oduzet Oskar za glavnu žensku ulogu.

Sve je moguće. Kada glupost poleti ovako visoko, onda ni nebo nije granica…

Istorija bez glave

Prethodnih dana javljeno je i kako je kip generala Roberta E. Lija, nacionalnog heroja iz američko-meksičkog rata i jednog od najvećih vojnih stratega koje je Amerika imala, sklonjen sa gradskog trga u Ričmondu, Virdžinija, jer je, po nekim izvorima, jednom prilikom izbičovao crnu robinju na ranču svoga tasta, inače potomka Džordža Vašingtona. U istom stilu je završila i statua predsednika Konfederacije Džefersona Dejvisa, a na udaru su se našle i sve ustanove koje nose imena osoba koje su na bilo koji način povezane sa savezom država američkog Juga koji je poražen u Građanskom ratu.

Akteri ovih događaja, osim što promovišu primitivizam, nasilnim uklanjanjem tragova istorije, pokazuju i osnovno nepoznavanje istorijskih fakata. Jer, suštinski razlozi za Američki građanski rat ne potiču iz želje Severa da oslobodi robove na Jugu, već da uspostavi vlast koja bi kontrolisala teritoriju cele današnje SAD, sa sedištem u Vašingtonu. Crnci su u toj situaciji poslužili samo kao zgodni koalicioni partneri, kojima je obećana sloboda bila motiv da se okrenu protiv svojih tadašnjih gospodara/tlačitelja.

Ali avaj, teško je očekivati od maskiranih likova koji za 15$ po satu ruše spomenike da poznaju istoriju. Možda bi oni koji ih plaćaju trebali da znaju nešto bviše, ali njima verovatno nije u interesu.

Nakon Lija i Dejvisa, na red je došao i onaj bez koga Amerika nikada ne bi ni imala ovakvih ili bilo kakvih problema, tačnije, ne bi ni postojala – Kristofera Kolumba, čije su statue srušene u više američkih država, a u Bostonu je čak ostao bez glave. Slavni Đenovljanin po istom principu okrivljen je za genocid nad Indijancima, iako nikada uživo nije video nijednog Sijuksa, Komanča ni Apača. Leta gospodnjeg 1492. iskrcao se na Bahamima, malo kasnije uspeo je da dobaci do Srednje i Južne Amerike, nikada ne kročivši na teritoriju današnje SAD. Inače, za Kolumba istoričari kažu da je bio moreplovac, istraživač, znatiželjan tip, ni blizu nekoga ko bi pustošio civilizacije i pokoravao plemena.

KOLUMBO,`EM TE RADOZNALA: Spomenik velikom moreplovcu u Bostonu

Istina, Južnu Ameriku su kasnije pokorili Kortez, Pisaro i drugi konkviskadori, koji su činili svakakve zločine i marifetluke, u dobroj meri istrebili Maje i Azteke, koji su, uzgred budi rečeno, vekovima pre toga tamanili domorodačka plemena, žrtvujući ih bogovima sunca, meseca i koječega.

Tako je od pamtiveka, uvek bilo i biće. Onaj ko je jači, tlači. Naposletku, piše istoriju, ako ima na čemu. Gradi piramide, diže mauzoleje i statue.

Rušenjem istih, hoće li žrtve dobiti nekakvu satisfakciju?

Naravno da neće. Istorija se zato i zove učiteljicom života. Njeni tragovi ostaju da nas uče greškama, da iste ne bi ponavljali. Ako ih izbrišemo iz kolektivnog pamćenja, velike su šanse da ih ponovo preživimo (Mi Srbi smo možda i ponajbolji primer za ovu tezu)…

Oni koji ovih dana ruše kipove to izgleda ne znaju. Ili se prave da ne znaju.

Kako anti-rasistički protesti hrane rasizam

Sve što se trenutno dešava liči na još jednu u nizu političkih uravnilovki sa tempiranim rokom trajanja, koja bi svoje veliko finale trebalo da ima u novembru, kada se bude birao najmoćniji čovek na planeti…

Ipak, postoji opravdana bojazan da će ekstremizam sa kojim se sprovodi ova kampanja koja (iako je u međuvremenu preplivala okean) za primarni cilj ima rušenje Trampa, izazvati posledice koje će prevazići jedan predsednički mandat. A evo i zašto…

Rasizam u Americi nesporno postoji. Beli, podjednako koliko i crni. Hm, možda je ovaj drugi i veći nego što ste mislili…

“Anti-rasistički” protesti niti pompa koja ih prati neće doprineti tome da se rasizam ublaži ili nestane. Naprotiv, posle ovoga, on će, živi bili pa videli, biti veći no ikad. Ni jedna histerija u istoriji nije donela ništo razumno i dobro, pa neće ni ova.

Rasno isključivi crnci će, slušajući svakodnevnu medijsku mantru, svakako još više mrzeti belce. Belci koji i dalje žale što na izborima ne mogu da biraju kandidate Kju Kluks Klana, će dočim postati još veći šovinisti.

Tako to, naprosto, biva kada čitavu jednu ideologiju zasnivate na geometriji predrasuda, a posle ih potencirate do katarze, dok udubno zavaljeni u nekom svilenom kabinetu u Vašingtonu čekate kada će bure baruta da eksplodira.

Crna statistika

Da krenemo od prve, sa kojom je sve počelo – nikad potvrđenom pretpostavkom (predrasudom) da je beli policajac mučki ubio crnog kriminalca isključivo i samo zbog njegove boje kože. Niko, pritom, ne spori očigledan, svirepi zločin, ali je motiv, koliko god se neki trudili da ga uzmu zdravo za gotovo, i dalje sporan.

Nastavljeno je podvlačenjem memorijskog koda i podsećanjem na slične slučajeve u bližoj i daljoj istoriji, koji su trebali da posvedoče o dubnoko usađenim rasističkim svetonazorima američke policije prema afroamerikancima.

Onda se taj narativ o rasizmu u svom obimu proširio na celokupno američko društvo, a začinjen je jednim novosklepanim pojmom, “bela privilegija”, za koji niko sa sigurnošću ne može da kaže šta predstavlja. Čime su to belci u Americi privilegovani u odnosu na njihove crne i komšije drugih boja?

Konačno, postavljena je scena za masovni izliv negativne energije, a izvođači radova sa bejzbol palicama i maljevima u rukama postali su unajmljeni ekstremi iz Antifa, uz topovsko meso koje su činile mase sa parolama Black Lives Matter, grupacije koja se u poslednjih sedam godina, koliko postoji, aktivira isključivo u situacijama kada beli ljudi, posebice policajci, ubiju crnog čoveka.

Što je, statistički gledano, najmanji i najređi razlog da ustanete u odbranu crnih života. Jer, istovremeno, na hiljade je onih, podjednako crnih, koji se svake godine ugase usled obračuni bandi u predgrađima velikih gradova. Za BLM, međutim, te žrtve ne predstavljaju povod za akciju, što nam govori o tome da “svi crni životi ne vrede isto”. Bar za stratege Black Lives Matter.

Zvanične statistike još više pobijaju tezu o tome kako su crnački životi u Americi ugroženi pred naoružanom silom sa “belačkim privilegijama”. Naprotiv, većina crnaca u Americi strada od crne ruke, kao uostalom i nesrazmerno veliki broj belaca, što potiče od toga da procentualno znatno veći broj afroamerikanaca čini krivična dela, uključujući i ona najteža.

SAN FRANCISKO, STATISTIKA IZ 2015: Izvor “Crime Statistiics Bureau San Francisco”
SAD, STATISTIKA IZ 2013: Izvor “FBI Crime Report”

Who you gonna call – Ghostbusters!

OK, to su ekstremi, reći ćete. Šta se u međuvremenu dešava sa običnim ljudima, svih rasa i nacija, kojima mržnja nije opsesija i koji gledaju svoja posla…

Oni su uglavnom zbunjeni, ali i zabrinuti, jer ovo što se dešava počinje da im ugrožava živote. Krenimo redom…

Veliku nelagodu kod tog običnog sveta proteklih je dana izazvala sve glasnija incicijativa koja pod parolom “Defund Police” zagovara ukidanje policije, bar onakve kakva je do sada postojala i koja je, ako mene pitate, najbolji i najpouzdaniji deo američkog društva (ako Vam to kaže bivši anarhista, onda pokušajte da mu verujete na reč). Ok, u svakom žitu ima Šovena, ali mi ovde govorimo o instituciji, ne o pojedincima.

Da takve najave nisu tek pretnje dečjim pištoljem videli smo kada su ove nedelje gradski oci Mineapolisa, grada u kome je sve počelo, obećali građanima kako će u najkraćem roku rasformirati lokalne plavce. Bez jasne ideje ko će ih i kako zameniti.

Pa će tako nadahnuta, ali ne i mnogo domišljata mineapoliska gradska odbornica Liza Bender, u intervjuu za CNN, a na pitanje koga će građani zvati kada im neko usred noći provali u kuću, odgovariti “kako je to do sada bio deo bele privilegije” a da za neke druge ljude “zvanje policije znači više štete”. Mudro, nema šta…

Protesti su među građanima izazvali i druge dileme…Veliki broj stanovnika Čikaga, Njujorka, Los Anđelesa i drugih velikih i malih gradova u SAD se ovih dana, s razlogom, pita: Zašto imamo manja prava od ljudi koji protestvuju? I zašto, zaboga, za demonstrante ne važe isti zakoni kao za ostale?

I zaista…Zbog čega, na primer, običan čovek ne može da proslavi rođenje ili maturu deteta, ode u crkvu ili na trening (jer sve nabrojano podleže merama borbe protiv korona virusa, uključujući i zabranu okupljanja više od 10 ljudi), a istovremeno je onima koji demonstriraju dozvoljeno da se svakodnevno (u hiljadama) okupljaju na ulicama, sa epilogom koji obično podrazumeva nemire, paljevine i krađe?

Odgovora od nadležnih još uvek nema…

A kada to isto pitanje, recimo, uputite nekoj stručnoj osobi iz ugledne institucije, poput ove doktorke epidemiologije sa prestižnog Džon Hopkins univerziteta, dočeka vas iznenađujući odgovor koji, priznaćete, maaalo više vuče na politiku nego na struku.

Među onima koji, suočeni sa ovakvim disbalansom i nepravdom, sve više dižu glas, su i vlasnici sitnih i srednjih biznisa, kao i oni koji rade u velikim industrijskim kompleksima. Svi oni se pitaju zašto je, navodno zbog epidemije, i dalje blokirana skoro kompletna američka ekonomija, više od 40 miliona ljudi je ostalo bez posla, i kako je to rad u fabrici opasniji po zdravlje od gužvanja masa na ulicama?

Paranoja koju potpiruju mas mediji a kontrolišu osobe iza političkog paravana ostavlja ovih dana ozbiljne posledice i po porodične i međugeneracijske odnose. Društvene mreže su preplavljene snimcima histeričnih, uplakanih devojčica koje optužuju svoje roditelje za rasizam i javno ih se odriču zato što “ne obraćaju dovoljno pažnje na ubistvo Džordža Flojda”.

Happy Childhoods Are A Sign Of Racism

CNN guest: our children don't deserve innocence.

Geplaatst door Tucker Carlson Tonight op Vrijdag 5 juni 2020
TA-TA, MA-MA, TA-TA, MA-MA, JA NE-NE-NE NEĆU SA VAMA: Pogledajte snimak od 2:40

Decu, naravno, ne treba kriviti zato što se, usled manjka znanja i životnog iskustva, te viška emocija kojih u toj dobi imaju na pretek, pecaju na udice propagande koja im se perfidno servira, ali je svakako degutantno gledati sa koliko nemilosti svoju političku agendu ostvaruju globalistički centri moći. Manjak empatije, svedočili smo tome i ranije, svoje ciljeve ostvaruje izazivanjem viška empatije.

Primera za to u kojoj meri postojeći protesti zapravo dele, umesto da spajaju ljude, je bezbroj, i trebalo bi nam tri teksta da ih sve nabrojimo.

Umesto toga, možemo samo da konstatujemo da je, posle korone, Ameriku zahvatila nova epidemija, koja virus rasno baziranih emocija, pomešan sa gomilom fingiranih informacija, koristi da razbukta strasti, a sve zarad ostvarivanja strogo zacrtanih političkih ciljeva. Relativno lako izlečiva u svojim korenima, ali zato izuzetno opasna i nesaglediva po mogućim posledicama.

Naročito u situaciji u kojoj se namerno leči lekovima sa isteklim rokom trajanja.

ANTRFILE: TRGOVCI ROBLJEM I MODA

Ponekad i oni koji crpe političku korist iz cele ove ujdurme sa protestima čine početničke greške, i pored svog novca i resursa koji stoje iza njihovih akcija. Tako je pre nekoliko dana delegacija Demokratske partije, predvođena spikerkom Predstavničkog doma Nensi Palosi, klečanjem u “black panter” stilu odala poštu ubijenom Džordžu Flojdu. Demokrate su, pritom, ne bi li ostavile što jači utisak, na preporuku kolega iz Crnog američkog kokusa, nosile i jedan modni detalj – afričke marame u živopisnim bojama.

Sve bi to bilo lepo, pažljivo i potresno da marame poznate i kao kente nisu deo nasleđa afričkog plemena Ašanti, sa prostora današnje Gane, poznatog iz istorije po tome što je belim trgovcima robljem, uglavnom Britancima, prodavalo pripadnike drugih plemena koje je lovilo po obližnjim džunglama. Ups, baš nezgodno!

Da je teledirigovanim demonstracijama i njihovim organizatorima istorija važna samo kada se po njoj prebira u potrazi za tragovima belog rasizma videli smo na primeru Kolumba i drugih. Ali da isti ti demonstranti uopšte ne poznaju istoriju naroda koga bi navodno da brane pokazuje slučaj iz Masačusetsa, gde su demonstranti oskrnavili memorijalni kompleks posvećen čuvenoj 54. Regimenti severnjačke vojske u američkom građanskom ratu, koja je bila sastavljena isključivo od crnih boraca, od kojih je najveći deo pobegao iz ropstva sa južnjačkih farmi.

Ali koga je briga za istoriju, kada joj uvek možete odseći glavu i baciti je u kontejner...

Piše: Antonije Kovačević Foto: Youtube, Twitter, Facebook

Advertisement