Pisanje ovog, trećeg po redu dela sage o Trećoj Americi, sticajem okolnosti poklopilo se sa događajima koji su u praksi potvrdili ono što smo u prethodnim nastavcima teorijski zaključili, dali nam šlagvort za ono što tek dolazi, i pretvorili ovaj feljton u živu priču koja se sama piše, u realnom vremenu i prostoru.

No, da vidimo šta se to izdešavalo u SAD za ovih sedam dana od našeg poslednjeg viđenja…

Ono što je jasno na prvi pogled…Jednu vanrednu situaciju zamenila je druga, a cela Amerika je za cirka nekoliko sati zaboravila Covid 19 i strašnu epidemiju zbog koje je čamila zaključana u četiri zida cela dva i po meseca, te svoju pažnju usmerila ka policijskoj brutalnosti i ljudskim pravima, koja se, dokazano, najbolje leče pljačkom i nasiljem.

Ovde svakako valja naglasiti da je razlog za proteste opravdan i da brutalnost s kojom je skončao Džordž Flojd, zadavljen poput pileta pod kolenom onog psihopate u uniformi, kome prezime (Šoven, Chauvin- šovinista, francuski) savršeno pristaje, zaslužuje da se tim povodom digne glas. Glas koji bi vodio rešavanju problema, a ne njihovom produbljivanju, što se, na žalost, upravo dešava.

Krenimo redom, vodeći se osnovnim postulatima logike… Šta bi, u novonastaloj situaciji, dok pred sobom ima ovako brutalno ubistvo, svaki crni, beli ili žuti borac za ljudska prava u Americi prvo trebalo da traži? Prepostavljam da je odgovor: Pravdu. Da počinilac zločina dobije adekvatan tretman, da mu se sudi za ono što je uradio.

S tim u vezi situacija je brzo dobila vrlo jasne obrise. Policajac je ekspresno ražalovan, a onda i uhapšen, pod optužbom za ubistvo i ubistvo trećeg, najtežeg stepena (“man slaughtering”), a najavljeni su i procesi protiv njegovih kolega.

Parole i praznina

I umesto da, kad je postalo očigledno da se Šoven neće izvući tek tako, protesti dalje usmere ka tome da se ubuduće spreči ili bar umanji šansa da patološki tipovi poput njega obuku uniformu i(li) da se, što je praktično rešenje, promene procedure policijskog postupanja sa nenaoružanim licima (što bi verovatno, da je danas živ, tražio jedan Martin Luter King), oni su se izrodili u nasilno orgijanje koje kao light motiv ima “white supremacy” ali iza koga se sve jasnije naziru politički ciljevi koji ne liče na nekakav “black power” odgovor.

Da pojednostavimo…Crnci se, dakle, u ovom slučaju bune protiv bele nadmoći, oličene u policijskoj sili, ali ta borba biva bez jasne ideje šta bi želeli da vide kao njen rezultat. Više crnaca u uniformama? Bolji tretman afroamerikanaca u medijima? Promenu pravila policijske službe, kojima bi se ograničila upotreba sile? Ne, ništa od toga…

Oni žele da promene predsednika. Da ofarbaju Belu kuću u crno (“paint the White house black”) tako što će u nju dovesti Džoa Bajdena, tipa koji ih je samo nekoliko dana ranije izvređao na rasnoj osnovi?

Hm, nešto ovde ne štima…

Naravno da ne štima kada proteste zapravo i ne organizuje crnačka populacija, već militantne grupe kojima boja kože ili uniforme služi samo kao paravan.

Odakle vetar duva…

Pažljivim posmatračima sve je bilo jasno već prve noći, kada su pojedini aktivisti počeli da mantraju: “Tramp ovo, Tramp ono…”.

Nismo dugo čekali, a usledili su i reakcije dežurnih estradnih bukača, poput dražesne Lejdi Gage…

Ali, na stranu sad ceo taj think tank holivudskih i inih blejača koji ovakve prilike dočekaju sa uvek istim parolama, ajde da se pozabavimo ulicom…

Ni tu nije trebalo dugo da neke stvari isplivaju na površinu. Čim su se u prvim redovima demonstracija, koje su zaista počele kao mirne, pojavili u zift crno obučeni i maskirani pripadnici “Antifa”-e i pokreta “Black Lives Matter”, militantnih organizacija iza kojih stoji i koje finansira Džordž Soroš, stvari su bile malo jasnije.

“Većina protestanata nisu građani Mineapolisa i u velikom broju dolaze odnekud”, izjavio je posle neprospavane noći gradonačelnik Mineapolisa Džejkob Frej, inače demokrata. Što je produbilo ionako debele sumnje da cela priča ima veze sa ljudskim pravima afroamerikanaca koliko i sa odbranom reka Stare planine od mini-hidrocentrala.

Te “komšije” koje su odnekud stigle u Mineapolis još iste noći odradile su posao zbog koga su došle, buknula je policijska stanica, a nije dugo trebalo da se zapali fitilj među domicilnim stanovništvom, pre svega onima što su odranije bili skloni nasilju, a protest zbog uludo izgubljenog života na koncu se pretvorio u priliku za pustošenje prodavnica i tržnih centara. I ako je onomad protest u Beogradu dobio ime “Kosovo za patike”, ova američka verzija bi se komotno mogla zvati “Flojd za najke”.

Isti scenario se ponovio i u drugim većim gradovima…

U priču se netom ubacio i pomenuti predsednički kandidat Demokratske stranke Džo Bajden, koristeći priliku da se opere pred crnim glasačima nakon skorašnjeg gostovanja u emisiji “Breakfast Club” popularnog afroameričkog voditelja Charlemagne-a, i izjave za koju se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je gluplja ili rasističkija:

“Ako ne možete da odlučite jeste li za mene ili Trumpa, onda niste crni”.

Kome će se suditi za šest preostalih Flodova?

Uključuju se i zatim i drugi opinion makeri, nastaje čitav kakofonija glasova koji se profilišu kroz mejnstrim medije, veštački stvarajući rasnu pozadinu i zamagljujući suštinu. Istovremeno, napetost raste, ljudi na ulicama ginu, pa umesto da oplakuje jednog, crna Amerika danas žali jedanaest (11) “Flojdova”, uključujući i onog nesrećnika što ga je u Sent Luisu samleo kamion za koji se zakačio. Jedanaest mučenika, dakle, koje nije ubila rasizmu sklona policija, već neko drugi. Neko ko ih je izveo na ulice i naveo da pomisle da su njihovi životi bezvredni i da ih treba žrtvovati zarad nečijih ciljeva.

I sada se s pravom postavlja pitanje: Ko je taj i da li će odgovarati za njihovu smrt?

Tramp je u ovoj situaciji reagovao tako što je najavio da će Antifa uskoro biti proglašena terorističkom organizacijom. Terorista bi po definiciji trebao biti svako onaj koji organizovanom akcijom izaziva gubitak ljudskih života, u šta se ovaj Sorošev Jugend izgleda uklapa.

Neko je očigledno posavetovao Trampa da bi bilo previše da na istu listu zabranjenih stavi i organizaciju “Black lives matter” jer bi to u postojećoj situaciji izazvalo dodatno produbljivanje sukoba na rasnoj osnovi. Mudra odluka u svakom slučaju.

Sve prolazi, rasizam ostaje, a glasovi se broje

Iako se ovog trenutka nemirima ne nazire kraj, sva je prilika da će i ove demonstracije sa rasnom pozadinom u SAD, kao i prethodne kojima smo bili svedoci, završiti tako što će grupa belih i bogatih iskoristiti crnačku populaciju za svoj politički i ekonomski profit. U kojoj meri, ostaje da vidimo.

Da se za trenutak vratimo na Martina Lutera Kinga, koji se sada sigurno prevrće ispod mermerne ploče u Džordžiji, suočen sa činjenicom da se Amerika nije mnogo promenila od dana kada ju je on promenio, a da njegova crna braća i sestre, osim prava glasa i značajnog prodora u svetu sporta i šou biznisa, za pedeset godina nisu mnogo napredovali na društvenoj lestvici. Da tapiju na njihovu kontrolu polažu perfidni potomci onih istih KKK konjanika, ovaj put tobož se boreći za njihova ljudska prava – zapravo tražeći načina da ih zacementiraju, da doveka ostanu socijalni slučajevi kojima će plaćati sitniš ne bi li ih zadržali tamo gde već vekovima tavore, u potpaljublju.

Kome je u u interesu da crnu zajednicu ekserima zakuca za dno?

Ako mene pitate, ja bih krenuo od onih koji računaju na njihove glasove. Njihov status ugrožene rase grupisao ih je i koncentrisao do te mere da je od njih napravio jeftinu monetu za potkusurivanje, s kojom je lako manipulisati. Onog dana kada crnci postanu građani koji neće biti apriori svrstavani u socijalni talog i kriminalni mulj, ta alokacija će sama po sebi onemogućiti uvek istoj političkoj agendi da izvlači korist iz njihovog položaja. Neće više biti lako uočljiva i ranjiva ciljna grupa, što će, iskreno verujem, biti dan konačnog oslobođenja iz ropstva.

Što ne znači i da će rasizam iščeznuti. Biće ga i dalje, ali će biti sve manje i manje društvenih aspekata koji će uticati na njegovo bujanje i eskalaciju. Jer, treba biti iskren i priznati da su i afroamerikanci u međuvremenu postali rasisti, u meri koja ozbiljno preti da ugrozi nekada dominantan, beli rasizam. To otuda što su u proseku siromašniji od drugih, ali dobrim delom zahvaljujući i tome što je poslednjih 30 godina u javnosti prisutan narativ koji ih truje i čini militantnim. Militantnim, na žalost, samo u smislu nasilja i štete koju su su stanju da naprave sami sebi, ne u smislu borbe za emancipacijski pomak sa kojim bijednom za svagda napustili ovaj začarani krug.

Na kraju, da li ih je taj razgoropađeni rasizam izvukao iz geta? Nije, naravno, samo ih je učinio još prijemčljivijim za manipulaciju.

Ne treba zaboraviti ni to da afroameričku populaciju danas, umesto nekadašnjih poštovanih sveštenika i lidera, predvode maskirane kohorte bez lica i obraza, plaćene prljavim novcem Džordža Soroša. Tu su, da ne grešimo dušu, još i sportske i estradne zvezde, koje ni izbliza nemaju taj značaj i autoritet lidera iz šezdesetih i sedamdesetih (Luter King, Muhamed Ali, Džesi Džekson, Malcolm X), mada među njima ima mudrih tipova, poput Lil Wayne-a...

Zanimljivo je da u sferi politike najznačajnije afroameričke pojave ne dolaze iz redova Demokratske stranke, za koju crna populacija tradicionalno glasa, već iz suprotnog tabora.

Tako se među sve brojnijim crnim republikancima nalazi nekoliko koji svakako zavređuju pažnju, i čiji glas sve jače odzvanja u glavama naroda koji je decenijama odgajan na narativu da su mu republikanci zakleti neprijatelji.

Među njima značajno je pomenuti Kendis Ovens, mladu advokaticu iz Konektikata, koja pripadnike “Black Lives Matter” opisuje kao “gomilu sićušnih mališana, koji se pretvaraju da su tlačeni zbog pažnje koju traže”. Ona, takođe, smatra da je po Afroamerikance koban taj „mentalitet žrtava“ koje nemaju drugu perspektivu nego da “zavise od vlade”

Tu je dakako i Leri Elder, radijski voditelj i advokat iz Los Anđelesa, odrastao u čuvenom South Central komšiluku, kojim već decenijama vladaju crnačke bande Bloods-i i Reds-i, a koji u svojoj radio emisiji i javnim gostovanjima skreće pažnju da crnačka populacija više strada od međusobnih obračuna negoli od “nametnute teme rasizma”.

-Svaki put posle nasilnih demonstracija na rasnoj osnovi stradaju isključivo afroamerikanci, povećava se stopa kriminala, raste siromaštvo, i vrtimo se u krug, kaže Elder.

Tramp i društveni mediji, druga knjiga

Poslednje poglavlje ove naše epizode počećemo citatom: “Kad počne pljačka, kreće pucnjava”, zbog koga je tvit Donalda Trampa društvena mreža Tviter označila kao nepodoban i protivan pravilima, te ga kao takvog “sakrila”.

Tramp je optužen da “poziva na nasilje” jer je navodno citirao reči koje je 1967.godine izgovorio šef policije u Majamiju, preteći crnim demonstrantima.

To je, naravno, kod sujetnog američkog predsednika izazvalo želju za osvetom, pa je već sledećeg dana iz Bele kuće poručio da će zakonom onemogućiti društvene mreže da imaju monopol nad informacije privatnih lica i da će im biti zabranjeno da cenzurišu sadržaje. Zakon je koliko sutra donesen, a Tramp je njime zabranio cenzuru na društvenim mrežama, što će sigurno biti povod za jedan maratonski sudski proces, sa za sada nepredvidivim ishodom.

“Šačica ljudi iz moćnog monopola društvenih medija kontroliše ogroman deo svih javnih i privatnih komunikacija u Sjedinjenim Državama. A znamo ko su oni; ne moramo ih imenovati. Oni su imali nekontrolisanu moć da cenzurišu, ograniče, urede, oblikuju, sakriju, izmene gotovo bilo koji oblik komunikacije između privatnih građana i javne publike… Izbori koje Tvitter donosi kada odluči da zabrani, ograniči, izmeni informacije, stavi pojedince na “crnu listu”, su uredničke odluke. U tim trenucima Tvitter prestaje da bude neutralna javna platforma i oni postaju urednici sa stavom. I mislim da to možemo reći i za druge, bilo da gledate Google, Facebook…, Trampove su reči koje znače samo jedno – društveni mediji, Trampovi najveći saveznici u kampanji kojom je 2016.godine osvojio svoj prvi mandat, sada će biti njegovi najveći neprijatelji…

Poučen iskustvom iz prethodnih nedelja, više neću najavljivati o čemu ću pisati naredne nedelje, jer je postalo besmisleno… Događaji jedan drugi sustižu, u hodu menjaju moje planove i pripovedaju svoju priču, tako da se ovaj feljton planiran u tri nastavka polako ali sigurno pretvara u nedeljnu kolumnu koju ćete moći da čitate na portalu Serbian Times.

Spremite se, pred nama su zanimljivi dani, neki će reći i odlučujući…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Facebook, Youtube, Twitter