Connect with us

Istorija

PROSLAVIO 95. ROĐENDAN: Ispovest poslednjeg preživelog Srbina iz ustaškog masakra u Prebilovcima!

Published

on

Jedini živi Prebilovčanin koji je svedočio strašnom zločinu, savremenik biblijske tragedije Prebilovaca iz 1941. godine, Pavle Bulut u svom domu u Beogradu proslavio je 95. rođendan.

Jedan je od osnivača i prvi predsednik skupštine SND ”Prebilovci” najznačajnije organizacije u Srbiji koje okuplja Srbe iz doline Neretve i one koji su preživeli ustaški pokolj.

Dao je nemerljiv doprinos u obnovi hrama Hristovog Vaskrsenja u Prebilovcima. Bio je i prvi kum slave kanonizovanih Prebilovačkih i donjehercegovačkih mučenika čije su mošti sahranjene u kripti ovog spomen hrama.

U ratu je izgubio deset članova porodice. Imao je manje od 14 godina kada su ustaše upale u njegovo rodno selo i napravile zločin koji je ovo mesto upisalo u svetsku istoriju kao najstradalnije selo u Evropi u Drugom svetskom ratu. Pavelićevi koljači su 6. avgusta 1941. godine ubijali žene i decu bacajući ih u jamu Golubinku kod Šurmanaca. U Prebilovcima je potpuno uništeno 57 porodica, a 36 ognjišta je ugašeno. Petog i šestog avgusta 1941. od 994 meštana pobijeno 823.

Rođen na Mitrovdan, kako voli da misli, Bog je hteo da preživi ustaške zločine.

-Nedeljama smo se skrivali spavajući u brdu da bi nas napad ustaša u jutro 4. avgusta 1941. godine zatekao iznad Zojmira. Sa mnom su bili: deda Ilija, stričevi Miho i Gojko, brat Milko, te Mladen, Stevo – prisećao se Pavle Bulut.

-Bežali smo prema Hutovu blatu, preko Rijevaca i Mrvića, na pravcu na kojem je kasnila ustaška blokada. Deda i Miho su se odvojili. Deda su to jutro uhvatili i ubili u Šarića smrekama, zajedno sa Milanom Medićem. Pred Mihu, koji je jedini imao pušku, izbile su ustaše. On se snašao i zapucao, pa su se ustaše razbežale, što je Mihi omogućilo da se probije iz obruča. Osam dana smo delili nešto malo hrane i nekako preživljavali. Kako sam bio najmlađi, dobio sam poslednje parče hleba, a potom dva dana nismo imali nikakvu hranu.

-Tokom naredne noći povredio sam oko. Po noći smo u vinogradu Mirka Buluta tražili rano grožđe. Kako je bio mrak, zakačio sam za kočić koji je pridržavao lozu i povredio oko. Stric Gojko me je uputio u Tasovčiće kod njegove tašte. Tada je bila javna objava da se Prebilovčani jave, da ih NDH neće više dirati i da su ubistva zaustavljena.

-Bila je to još jedna hrvatska podvala, na koju nas je upozorio naš komšija Halil Đulić, koji nas je posavetovao da se nikome ne javljamo. Mi nismo ni imali tu nameru. Nažalost, mnogi nisu mogli da izdrže glad, neki su nakon vesti da su im stradali članovi porodice izgubili i želju da žive, tek tog dana javilo se pedesetak naših komšija i svi su pobijeni na zverski način u Morinom otoku.

–Sudbina je htela da poslušam strica i odem u Tasovčiće. Još dok sam prelazio preko polja, neka deca su me prepoznala. Bili su to đaci koji su išli u građansku školu u Čapljini, koju sam i ja pohađao. Išao sam sa rukom i maramicom preko oka i dugim kaputom, koji je služio i kao pokrivač, u kratkim pantalonama, opancima i košulji. Prešao sam preko ceste kod stričeve tapte kojoj su ustaše tih dana ubile sina i muža. Čim sam se pojavio u dvorištu ona je počela da plače uverena kako će ubiti i nju i mene. Tek što sam stigao nešto da pojedem, ustaše su stigle na vrata i odvele me u Čapljinu u logor koji se nalazio u zgradi Crvenog krsta. Tu su me predali stražaru. Čekao sam dok nije došao logornik Franjo Vego, koji me je ispitivao gde sam bio, sa kim, kako sam stigao u Tasovčiće… Na kraju me je pitao koliko imam godina, ja sam odgovorio nepunih 14. Kad me je ugledao takvog sa povređenim okom potpuno iscrpljenog rekao mi je da se vratim u Tasovčiće – prisećao se Pavle Bulut.

-Jedna od žena iz porodice Misita mi je nekim kamenčićima zaliječila oko. No, Vego je ipak u Tasovčiće poslao dvojicu ustaša, naoružanih puškama koji su mi naredili da idem pred njima. Bio sam uveren da će me negde usput ubiti, a gonili su su me preko Modriča. Kod svakog zida i žbuna razmišljao sam da sam gotov i pomirio sam se sa tim. Međutim, sproveli su me u ustaško selo Hotanj, koje je najbliže Prebilovcima. Deli nas kanjon Bregave, koji se tu širi u polje široko nekoliko stotina metara, sa obe strane reke. Ostavili su me ispred kuće ustaškog glavara, odgovornog za sva zla koja su se desila tih dana. Toga dana bilo je veliko ubijanje Prebilovčana u Morinom otoku i verovatno je trebalo da i mene tamo odvedu. Međutim, taj ustaški glavar nije bio celog dana kod kuće, niti je tu bilo drugih ustaša iz sela. Ne znam da li samo tome dugujem što sam ostao živ?!

-Saznao sam da su mi otac i brat živi. Ubijena je majka, deda, baba, dve sestre, strina, troje dece od stričeva. Bilo je strašno sve to preživeti. U ratu mi je stradalo 10 čeljadi iz domaćinstva. Vratio sam se u rodnu kuću krajem avgusta. Prethodno su ustaše izvršile i poslednji upad u Prebilovce kada su 28. avgusta pobile devetoro starijih ljudi, žena i dece. Svi koji su preživeli ustaške pokolje u leto 1941. godine vratili su se u selo. Bilo je 156 muškaraca i 16 dece i žena. Počeli smo na sve moguće načine pribavljati oružje. Već u septembru većinom smo imali puške i po koju bombu – pričao je pren nekolliko koliko godina Bulut.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Kurir
Foto: Printscreen RTS, Kurir

Advertisement