Connect with us

Srbija

PRELETOVA NAUČNA FANTASTIKA: Morski dečak

Published

on

Zbog velikog interesovanja Vas, čitalaca Serbian Times-a, nastavljamo sa pričama legendarnog Dušana Prelevića.U novom ciklusu iz knjige “Ko želi da živi večno” prenećemo nekoliko naučnofantastičnih priča koje je Prele jednom davno objavio u Politikinom zabavniku. Uživajte!

**********

Henri je naprezao oči probijajući pogledom puste slapove kiše koji su se slivali na šoferšajbnu. Toga jutra vremenski izveštaji nisu nagoveštavali oluju.

Henri je dugo obećavao porodici zasluženi odmor na Floridi, ali nije računao da ću im putovanje do Ki Biskejna početi nepredvidljivim promenama prirode. Debi je kraj njega zapala u polusan, dok je njegov trogodišnji sin Robin bezbrižno spavao, lica pokrivenog bejzbol kapom omiljenog tima.

Njihov ljubimac, vučjak Erni, ležao je sklupčan pored Robina. Životinja je instinktivno osećala opasnost načuljivši uši. Ali, nije se oglašavao. Poštovao je napetost situacije i Henrijeve napore da automobil održi na krivudavom putu. Do odredišta je ostalo još petnaestak kilometara i Henri se polako opuštao znajući da posle mosta koji je bio ispred njih izlaze na auto-put na kome će biti neuporedivo lakše kontrolisati volan. Auto-put je vodio pored same obale i u običnim okolnostima vožnja bi bila pravo zadovoljstvo.

Kada je izašao na most preko malog zaliva, Henri primeti udaljene farove koji su mu dolazili u susret. Činilo se da su daleko, te je nošen željom da što pre ostavi za sobom taj kritični deo puta, dodao gas. Autobus se stvorio niotkuda! Henriju se učinilo da može da mu pročita registarski broj?! Grdosija je bila tu, ispred haube Henrijevog automobila, ustremljena poput afričkog slona spremnog za napad! Sirena je probila oluju i Henri, poslednjim svesnim naporom, okrenu volan udesno!

Zatim je nastala tama.

Ljudi su na mostu vikali u metežu nastalom iz nemoći da se bilo šta učini za putnike automobila koji je još mogao da se vidi kako tone dole na uzburkanim talasima. Ubrzo je naišao veliki šleper MEK, za njim nekoliko policijskih automobila. Neko je doviknuo da pokušaju sa čekrkom na kljunu šlepera, ali trebalo je naći dobrovoljca koji bi se spustio do pobesnele površine vode.

Pozornik Mekliri priveza konopac oko pasa i uhvati čeličnu sajlu, dade znak da ga spuste. Iznenada se začuo lavež iz modrine noći. Trajalo je dugo, bar se posmatračima na mostu tako činilo dok Mekliri nije dao signal velikom lampom. Moćna mašinerija MEK-a počela je da bruji, bori se sa težinom i uskoro se Henrijev automobil pojavio iznad površine. Voda je već prodrla do polovine kola, jedan prozor bio je otvoren, ali putnici su bili unutra. Tako se u prvi mah mislilo.

U međuvremenu je iz obližnjeg gradića stigla dizalica i spasavanje je poprimilo rutinski tok. Henri je ležao u policijskom automobilu uvijen u ćebe, kraj njega je bila Debi. Ubrzo se Henri pridružio Debi u nesvesti. Pozornik Mekliri pojavio se na mostu držeći u rukama rundavog psa koji nije puštao glas. Ubrzo su odvezali Meklirija i mostom se razlegao pljesak heroju. Mekliri je zatražio cigaretu.

Niko nije obraćao pažnju na mokrog psa koji je lagano odšetao do ivice mosta do mesta na kome je automobil probio zaštitnu ogradu. Pas je podigao uši, omirisao uzburkani vazduh i zatim otegnuto urliknuo.

Zavijanje nije bilo tužno, ne bi se moglo reći da je lavežom proklinjao oluju. Pre je zvučalo poput poruke nebu koje se, gle čuda, iznenada utišalo, počelo da povlači kišni metež u sopstvenu utrobu! Erni je ostao u mirnom položaju sve dok do njega nije došao pozornik Mekliri. Zatim je poslušno krenuo za pozornikom, povijenog repa i ušao u njegova kola.

Henri i Debi vratili su se u svoj dom. Život im je proticao u tišini, povremenim razmiricama i teškom osećanju krivice. Sledeće godine prodali su kuću i odselili se u Konektikat gde je Henri tražio i našao novi posao. Za sobom su ostavili tragediju i uspomenu na plave, svilenkaste pramenove njihovog nesrećnog Robina. I sećanje na noć u kojoj im je život poslao prokletu oluju.

Ubrzo se gužva na mostu raščistila, a Henri i Debi prevezeni su u bolnicu gde im je sve izgledalo nestvarno belo. Debi je pustila gorke suze kada su joj saopštili da dečaka, i pored svih napora, nisu našli. Lekar je govorio o talasima, oluji, otvorenom prozoru… ali Debi više nije slušala jalova objašnjenja. Zamišljala je Robinovu svilenkastu kosu kako lebdi nošena podvodnim strujama. Oči su mu, u njenom sećanju, bile otvorene… zatim je osetila oštar ubod u ruku i utonula u san.

Pozornik Mekliri odveo je Ernija svojoj kući. Vlasnici sada nisu bili u prilici da se staraju o psu i pozorniku se učinilo pravo vreme da lepu i plemenitu životinju neko vreme zadrži kod sebe. Pas je bio tih i poslušan. Tek ponekad načuljio bi uši kao da osluškuje daleki zov prirode. Prvih dana odbijao je sve osim vode, ali posle nekoliko nedelja polako je počeo da se prilagođava. Tada ga je Mekliri odvezao sa uzice koja ga je sputavala da pobegne.

Jednoga jutra, pas je nestao.

Valjda je to sudbina usamljenika, pomislio je Mekliri i ubrzo zaboravio na psa. Henri i Debi vratili su se u svoj dom. Život im je proticao u tišini, povremenim razmiricama i teškom osećanju krivice. Sledeće godine prodali su kuću i odselili se u Konektikat gde je Henri tražio i našao novi posao. Za sobom su ostavili tragediju i uspomenu na plave, svilenkaste pramenove njihovog nesrećnog Robina. I sećanje na noć u kojoj im je život poslao prokletu oluju.

Posetioci peščane plaže kraj malog mosta koji je spajao zaliv primetili su velikog rasnog psa koji je svakoga jutra, činilo se, bio prvi ranoranilac, ili nikada nije ni odlazio, špartajući plažom dostojanstveno, odbijajući slatkorečive pozive dece, ne osvrćući se na gunđanje starijih. Delovao je samostalno, sigurnog hoda, pitome naravi. Vremenom su se navikli na životinju. Čak su ga i šinteri, te furije za nezbrinute, ostavljali na miru. Plažu su prihvatili kao njegov posed!

Prolazile su godine. Nekadašnji dečaci sa plaže koji su bezuspešno pokušavali da se približe psu bez imena, postali su momci sa svojim daskama za surf. U prolazu bi pozdravljali Ernija jednostavno sa: „Haj, pas!” i odlazili put talasa. Beskućnici, kojih je bilo na plaži i koji su provodili noći na toplom pesku, pričali su da pas noću zauzme svoje mesto pored mosta koji spaja zaliv i urliče put mora.

Ribari su govorili da im nešto cepa mreže iako u ovim vodama delfina nije bilo. Stari Gregori ispričao je jedne pijane noći da je video čudnog vodenog stvora poput ribe s ljudskom glavom kako pliva. Slušaoci u krčmi pripisivali su to velikoj količini ljutog ruma, u čijem je uništavanju stari Gregori nadaleko poznat.

Pas je ostario tokom godina. Dlaka mu više nije bila sjajna i glatka.  Korak mu je postao trom, zubi rasklimatani. Ponekad bi prišao starom Gregoriju. Samo i jedino njemu sklupčao bi se kraj čizama. Gregori je davno čuo priču o nesreći na mostu koji je spajao zaliv. Pričalo se o dečaku koga su te noći odneli talasi. Gregori bi noću založio vatru, tek da se prepoznaju u tami. Pas bi se privukao dok bi Gregori počinjao da mumla staru pesmu o šest krčaga ruma i usamljenom mornaru. Ponekad bi pas zaspao kraj morskog vuka, ali bi nepogrešivo, godinama tačno u ponoć, odlazio do mosta koji spaja zaliv i ispuštao svoj čuveni urlik.

Stari Gregori nikada ga nije pratio, čak ni krišom. Smatrao je da pas ima svoj razlog za taj noćni ritual. I to je poštovao. Ali, bližio se kraj usamljeničkom životu. Pas je postao toliko slab da je sve teže, vukući noge, odlazio na svoj rt urlika. Sve češće je ležao pored starog Gregorija ispuštajući slabe uzdahe.

Gregori je znao da se smrt približava životinji. Pas je nemoćan ostao kraj starca. Stari morski vuk prvi put ga je pomilovao po olinjalom krznu. Odjednom, pas načulji okrzane uši i pogled mu poprimi stari sjaj! Iz mora se pojavi silueta, poput dečije. Zastade za tren na liniji koja je delila obalu od vodene površine. Zatim, laganim korakom krenu ka starcu i psu.

Morski dečak se lagano sagnu ka psu. Nežno ga uze u naručje i krenu ka morskoj površini. Na onoj liniji razgraničenja tla i velike vode još jednom se okrenu put starca

Gregori se nije uplašio. Život mu je u prošlosti spremao mnoga iznenađenja sa kojima se nosio sa čudnovatom ravnodušnošću. Pas se teško uspravi na prednje noge i pusti poslednji put noćni urlik.

Silueta koja je izronila iz mora prikaza se u sjaju slabašnog plamena. Nije bila viša od metar i po, velikih očiju i plave kose koja se u uvojcima spuštala niz leđa. Na vratu su se nadimale rebraste škrge kojima je spodoba šištala kratkim udisajima. Između prstiju na rukama i nogama zarasla kožica poput žablje. Grudi su mu bile uske ali pravilno izvajane.

Morski dečak pogleda u oči starog Gregorija velikim mokrim očima. Sve se odvijalo u tišini koju je remetilo pucketanje suvog drveta u plamenu. Pas poče da puzi ka morskom stvoru. Liznu mu nogu i tužno ispusti poslednji uzdah. Bio je mrtav. Gregori sagnu glavu, zagledavši se u tinjajući plamen.

Morski dečak se lagano sagnu ka psu. Nežno ga uze u naručje i krenu ka morskoj površini. Na onoj liniji razgraničenja tla i velike vode još jednom se okrenu put starca. Gregori skinu svoju staru masnu morsku kapu. Morski dečak i pas zaroniše u modre talase.

Docnije su beskućnici sa obale pričali da ponekad pored Gregorija sedi majušna silueta, da stari ponovo peva svoju jednoličnu pesmu o šest krčaga ruma i usamljenom mornaru. Kada bi se približili da osmotre taj čudni duet usamljenika, silueta bi nestajala bez traga. Ali, slušaoci sa obale sve te priče pripisivali su lošem piću nepouzdanih beskućnika. Na retka pitanja Gregori bi odmahnuo velikom čvornovatom lobanjom. O psu je rekao toliko da je ovaj verovatno odlutao na neko skrovito mesto i na miru završio ovozemaljski pseći život.

Još je rekao da je pas imao ime: Erni.

NAPISAO: Dušan Prelević Prele

Ovo je samo jedna od mnogo priča u knjizi “Ko želi da živi večno”, koju možete kupiti samo online putem sajta www.dusanprelevic.rs

A ovde možete pročitati neke od već objavljenih priča na našem portalu:

PRELETOVA NAUČNA FANTASTIKA: Morski dečak

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Slovo o kocki!

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Među njenim nogama i u Božjim rukama

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Džambolaja

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Sve je to boza!

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement