Connect with us

aktuelno

POMOZIMO JULIANI DA SAČUVA HEROJE OD ZABORAVA: Književnica iz Toronta piše knjigu o Srbima koji su prošli ratne golgote!

Published

on

Počesto, a možda i prečesto u poslednje vreme kukamo na mlađe generacije među našom dijasporom, grdimo ih kako su se amerikanizovali, prokanadisali, zanemčili, kako su zaboravili ko su i odakle su, natucaju maternji jezik i ne fermaju mnogo običaje i tradiciju koje su im ostavile generacije pre njih.

Juliani Pandurević ovakve stvari ne bi mogli da stavimo na dušu. Mlada književnica sa diplomom Univerziteta u Torontu odlučila je da svoj prvi roman posveti uspomeni na zaboravljene srpske heroje iz dva svetska rata. Ovu svojevrsnu knjigu-ispovest Juliana piše na osnovu svedočenja preživelih srpskih ratnika, ratne siročadi i članova njihovih porodica, ali i običnih ljudi koji su preživeli golgote i egzoduse kroz koje je srpski narod prošao u poslednjih 100 godina.

DA SE USPOMENE NE IZBRIŠU: Julijana traži pomoć u pronalaženju sagovornika za roman

Prikupila sam neke zaista divne i potresne priče, ali sada mi je p otrebna pomoć Srba koji žive u dijaspori, ali i onih koji su ostali u matici. Želela bih da moja knjiga ostane jednog dana kao uspomena na te velike ljude, da njihove sudbine otrgne od zaborava

Takvih ljudi je malo ostalo i teško ih je pronaći, pa se Juliana obratila redakciji Serbian Timesa u nadi da će ovaj tekst doprineti da dođe do sagovornika.

Prikupila sam neke zaista divne i potresne priče, ali sada mi je potrebna pomoć Srba koji žive u dijaspori, ali i onih koji su ostali u matici. Želela bih da moja knjiga ostane jednog dana kao uspomena na te velike ljude, da njihove sudbine otrgne od zaborava. Zato molim, tačnije preklinjem sve koji u svojoj porodici imaju ili poznaju nekoga ko je živeo i preživeo to vreme da mi se jave na mejl: julipandurevic@gmail.com

Juliana kaže da roman piše u spomen na svog dedu Milana, koji joj je uvek bio podrška i inspiracija u životu, a naročito u trenucima kada je odlučila da upiše književnost.

DEDINA SUDBINA KAO INSPIRACIJA: Mala Juliana na arhivskoj fotografiji sa deda Milanom

-Neki od nas su mamini sinovi, neke su tatine princeze, a ja sam oduvek bila i ostala – dedino dete. Bilo smo nerazdvojni. On je bio i ostao moj heroj. Preživeo je teška vremena kao dete za vreme Drugog svetskog rata u Vojvodini. Tada je izgubio oca i prošao teške trenutke. Od dede sam čula mnoge priče, kako tragične, tako i fascinirajuće. Nakon njegove smrti pre tri godine u meni se nastanio težak osećaj odgovornosti da sačuvam njegovo nasleđe. Pitanje je bilo kako… Kroz razgovore sa bliskim prijateljima shvatila sam da svi delimo isto – ljubav prema našim bakama i dekama i želju da podelimo priče iz njihovih života. Tako sam odlučila da napišem knjigu…

KAKO SE ODUŽITI PRECIMA: Mlada književnica je izabrala, logično, knjigu

Nakon njegove smrti pre tri godine u meni se nastanio težak osećaj odgovornosti da sačuvam njegovo nasleđe. Pitanje je bilo kako... Kroz razgovore sa bliskim prijateljima shvatila sam da svi delimo isto – ljubav prema našim bakama i dekama i želju da podelimo priče iz njihovih života. Tako sam odlučila da napišem knjigu…

Juliana je rođena i odrasla u Torontu. Spisateljski talenat je nasledila od oca, rođenog Sarajlije, novinara i bivšeg dopisnika Asošijeted presa. Majka joj je rodom iz Vršca, ali je u Kanadu došla još kao dete.

-Sudbonosni susret se desio usred građanskog rata. Njih dvoje su se upoznali na Palama 1992.godine, gde je moja mama radila kao prevodilac-dobrovoljac. Posle rata su došli ovde, ali su se za potrebe mog krštenja vratili na Pale, tamo gde se moja sudbina zapravo i počela odmotavati. U Torontu smo živeli kod oca moje majke, istog ovog deda Milana kome sada pišem roman. Pripovedački dar sam pokazivala još kao dete, a roditelji su me ohrabrivali da čitam i pisem koliko je god moguće. Veliki uticaj na mene su ostavili radovi Jovana Dučića, Mikhaila Bulgakova, ali mi se u glavu ponajviše urezala knjiga memoara iz doba holokausta, “Noć” od Eli Vizela. Čitajući ih uvidela sam snagu i moć pisanog slova u očuvanju istorije i istine. Prošle godine, dok sam razmišljala o dedinom životu, ukazala mi se vizija knjige – skup priča naših ljudi širom sveta, koje govore o stradanjima, patnjama i herojskom otporu naših predaka u tim ratovima.

DA SE PAMTE REČI I SUDBINE JUNAKA: Juliana preuzela na sebe težak i odgovoran zadatak

Iskreno se nadam da će moja knjiga kod onih koji je budu pročitali razviti osećaj zajedništva i pripadnosti nečemu što je daleko iznad dnevnih političkih podela kojima smo skloni

Prilika da započne svoj rad stigla je sa dolaskom pandemije, kada se Juliana zatvorila u svoju radnu sobu i počela da piše i prikuplja dokumentaciju za svoje delo, za koje se iskreno nada da će kod onih koji ga budu pročitali razviti osećaj zajedništva i pripadnosti nečemu što je daleko iznad dnevnih političkih podela kojima smo skloni:

NE PADA IVER… Julianin otac nekada je bio dopisnik Asošijeted Presa iz Sarajeva

– Znam da je naš narod lako podeliti, ali verujem da smo svi složni u želji i dužnosti da zajedno delimo naš neverovatni put kroz istoriju, kao jedan narod, jedna nacija. To je i cilj moje knjige. Takođe verujem da naši ljudi, naročito veterani, zaslužuju da im se čuje glas, da se pamte njihove reči i sudbine. To bi ujedno bio i mali melem kojim ćemo zeceliti duboke rane koje se prenose sa generacije na generaciju.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement