PLIVA I JANJA NA UDARU: Male hidroelektrane uništavaju netaknute reke u BiH!

Kada je Ismail Serageldin, tadašnji potpredsednik Svetske banke, još 1995. godine izgovorio proročanske reči: „Ako su se ratovi ovog veka vodili oko nafte, ratovi sledećeg veka vodiće se oko vode“, malo ko je mogao da nasluti da će se ta borba u 2026. godini voditi baš na kapijama malih mesta poput Šipova i Mrkonjić Grada.

Dok svet ubrzano klizi ka onome što Ujedinjene nacije u svom najnovijem izveštaju UNU-INWEH nazivaju „globalnim vodnim bankrotom“, Bosna i Hercegovina se nalazi u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, statistički je „Kuvajt za vodu“, dok se s druge strane taj strateški resurs sistematski uništava kroz koncesije za male hidroelektrane (MHE).

Svet danas troši vodu brže nego što je priroda može obnoviti, a čovečanstvo je zvanično ušlo u fazu „globalnog vodnog bankrota“. Prema izveštaju UNU-INWEH instituta objavljenom 20. januara 2026. godine, čiji je autor stručnjak Kaveh Madani, čak 75% svetske populacije živi u vodno nesigurnim područjima.

Ovaj dramatični gubitak prirodnog vodnog kapitala direktno pogađa Balkan. Studija organizacije Fluvius Vienna dokumentuje nestanak gotovo 2.450 kilometara netaknutih rečnih tokova od 2012. godine. Bosna i Hercegovina zauzima neslavno mesto: udeo njenih ekološki najvrednijih reka smanjen je sa 1.170 km na svega 904 km, što predstavlja pad od 23% u trinaest godina.

U oštroj suprotnosti sa globalnim isušivanjem, BiH poseduje potencijal koji je čini jednom od ključnih tačaka budućnosti. Prema podacima Svetske banke, BiH je prva u regionu Balkana i sedma u Evropi po količini obnovljive pitke vode po glavi stanovnika, sa oko 9.500 kubnih metara vode po stanovniku – daleko iznad evropskog proseka, ispred Nemačke, Italije i Francuske.

Uprkos ovim prednostima, BiH je od 2012. godine izgubila 266 kilometara netaknutih reka. Najveći test Serageldinove vizije danas je reka Pliva.

Planinski masivi Dinarida funkcionišu kao ogromni prirodni sunđeri koji čuvaju vodu vrhunskog kvaliteta u kraškim podzemnim jezerima. Izvori poput Plive i Bune spadaju među najizdašnije u Evropi, sposobni da formiraju moćne reke odmah na mestu gde voda izbija iz kamena.

Uprkos jasnim naučnim upozorenjima i presudama Okružnog suda u Banjaluci, koje su više puta poništavale dozvole, Ministarstvo za prostorno uređenje RS krajem decembra 2025. po treći put je izdalo ekološku dozvolu firmi „Prirodna energija“ d.o.o. za projekat na Plivi. Ovakva praksa ignoriše činjenicu da izvori Plive već donose stabilan prihod kroz turizam i sportski ribolov.

Dodatni apsurd predstavlja činjenica da je Vlada RS izmenila granice planiranog zaštićenog područja izvorišta Plive i Janje, izuzimajući deo korita potreban investitoru. Aktivisti naglašavaju da se borba za Plivu, kao i borba protiv radioaktivnog otpada na Trgovskoj gori uz reku Unu, ne tiče samo lokalnih zajednica, već predstavljaju pitanja nacionalne bezbednosti.

Iako se u javnosti ponekad pominju teorije o otimanju vode kao resursa budućnosti od globalnih korporacija, prema portalima Gerila i Raskrinkavanje.ba, stvarni inicijatori malih hidroelektrana su lokalni koncesionari koji koriste administrativni vakuum za kratkoročni profit.

Proizvodnja električne energije iz svih planiranih MHE u regionu pokrila bi tek 1–2% ukupnih potreba, dok bi šteta po resurse pitke vode bila neprocenjiva. Kako zaključuju iz Centra za životnu sredinu, očuvanje reka u doba klimatske krize mora biti imperativ.

Borba koja je počela krampovima u Rakiti i višegodišnjim pravnim bitkama na Kasindolskoj reci pokazuje da društvo prepoznaje opasnost koju institucije ignorišu. U svetu gde veliki rečni sistemi poput Kolorada već „bankrotiraju“, svaka očuvana reka u BiH postaje globalno javno dobro koje se mora braniti – jer bez struje se može naći alternativa, ali bez pitke vode alternative nema.