Još jutro čestito ne odmanke od zore, magla se ne digne iz dolina, a sunce iza zlatiborskih brda, kad eto golobradog, taze punoletnog mladića sa šajkačom na glavi i vilama preko ramena. Šparta imanjem koje ote od korova. Poranio, nije ni došao ovde da bi lenjstvovao.
Milina mu, puno srce, što je tu gde su mu koreni i gde mu duša nađe mir. Ode da pusti kokoši, namiri svinje i ovce i oposli još ponešto pre prve kafe i doručka. Kasnije će se zabaviti drugim poslovima, jer na selu ih povazdan ima. Treba postići oko stoke, livade, vrta, ogreva. Sve sam sa svoje dve ruke, jer drugih muških u porodici nema. Pritom uz sve to ne zapostaviti školske obaveze.
Beše oko Savindana 2018. kada Luka Crepuljarević, tada 15-godišnjak, nedugo posle babine smrti dođe u Semegnjevo da obiđe praznu kuću na očevini. Kraj vatre oseti ponos i toplinu kakve do tada nije. U trenutku prelomi – moja sreća i budućnost su ovde, na ovoj zemlji odakle sam starinom.
U danima koji dođoše nije se dao pokolebati. Bez mene, govorio je sebi, u selu će sve propasti. A grehota i nepravda prema pokojnom ocu i precima da propada. Ne prođe dugo, a Luka se iz centra Zlatibora gde je živeo sa majkom i sestrom, preseli 15-ak kilometara dalje u pitominu planine.
Sa njegovog imanja u Semgenjevu, do koga vodi asfaltni put, pogled na jednu stranu puca na Tornik, na drugu ka centru Zlatibora. Kad okrene na treću vidi Vardište i pogranični pojas Bosne. Na četvrtoj se ukazuju vrhovi Durmitora.
Tri godine posle dolaska na selo Crepuljarević je domaćin u pravom smislu.
Zimus je, kad proslavi punoletstvo, molio majku da mu za rođendan ne kupuje ništa drugo do tri ovce. Htela je nečim mnogo vrednijim da ga počasti, ali morala je da mu usliši želju. Sad Luka ima deset ovaca, uz njih svinje, živinu, vrt, plastenik.
-Mogao sam gospodski da šetam centrom Zlatibora, nosim markirane patike i dane provodim dokonišući po kafićima, ali ja sam hteo opanke, njivu i štalu. Evo me, gajim stoku i živinu, sadim vrt i plastenik, kosim i plastim dva hektara livade, kupim šljive, krčim šumu, cepam drva, pečem rakiju i đubrim njivu. Bez ičije pomoći, a i ne tražim je. Svaki dan mi je ispunjen, a ništa mi nije teško. Staru kuću sam donekle renovirao, zamenio stolariju, pločice, kupio novi šporet, priča ovaj vredni 18-godišnji Zlatiborac.
Ima dve drvene štale, dva mlekara, sušaru, šupu, letnju kujnu. Proizvodi suvo i sirovo meso, jaja, krompir, luk, šargarepu, cveklu, papriku paradajz. I mleko će kad kupi kravu, nada se uskoro. Zacrtao je Luka da ozida veliku štalu i kupi traktor, kako bi olakšao sebi poljoprivredne poslove.
-Kao mlad poljoprivrednik kroz program subvencija Opštine Čajetine trebalo bi da dobijem 70.000 dinara dinara na ime povraćaja sredstava za ovce. Dolazili su mi iz „Zlatiborskog eko agrara“ i dali mi dobre predloge kako da razvijam gazdinstvo. Za sada imam nameru da nabavim što više stoke, – veli Luka Crepuljarević.
I daje svima na znanje – nije ubožjak koji je otišao na selo jer drugi izbor nije imao, nego da mu imanje ne propada i na njegovoj livadi ne pasu tuđe ovde.
Hoće da bude svoj na svome, da radi ono što voli i u čemu se pronalazi.
Sve što je Luka uložio u domaćinstvo potiče iz njegove ušteđevine – od novca koji zaradi i školske stipendije. A zaslužio ju je kao odličan đak Ekonomske škole u Užicu, smera carinski tehničar.
“Sve, sve, ali škola je prioritet. Ona ne sme da tripi, ona je karta za bolje sutra. Pratim nastavu onlajn, usklađujem obaveze na selu sa časovima. Dok škole nisu zatvorene zbog korone u Užice sam putovao autobusom ili sa komšijama”, – priča on.
Luka je maturant, a na jesen će biti, nada se, student jedne visokoškolske ustanove koja obrazuje carinike i koja ima ispostavu u Novoj Varoši. Profesori nastavu drže vikendom što Crepuljareviću pogoduje. Uporedo će se se baviti seoskim poslovima i studirati.
“Želim da živim u selu, a radim na carini. Trebaće mi stalna primanja jer od poljoprivrede kao osnovne delatnosti ne može da se živi. Em, ovaj deo zlatiborske zemlje je kamenit i neizdašan, em su otkupne cene stoke i poljoprivrednih proizvoda niske”, obhašnjava nam mladi poljoprivrednik.
Okrene se oko sebe i zamisli – da je ostao na Zlatiboru ovde bi vladali muk, kopriva, trulež i korov. A ovako, imanje živi. Za ove tri godine postao je bolji čovek.
Sretnu neretko Luku pitanjima može li ga išta navesti da se predomisli i vrati se u urbani deo Zlatibora ili ode u grad. Odluc;no tvrdi – NE!
Tu gde je svojom je voljom, uživa, ništa mu fali. Još samo kada bi u selu bilo više mladih ljudi da druguje sa njima o crkvenim praznicima kad crveno slovo brani da se radi.
Spočitaju mu da, kad im priča da na rodnoj zemlji praotaca želi da zasnuje porodicu, da će malo koja da se uda na selo. “Ajde prvo da stasam za ženidbu i srce zaište neku, nijednoj kruna nije spala što se udala za seljaka, mudro erski odgovori Luka.
Njoj će, sve računa, u ovoj divoti biti potaman. Imaće uz sebe časnog i vrednog čoveka, domaćina, spremnog da joj pruži neizmernu ljubav i egzistenciju. Da mu rodi decu koja će trčati semegnjevskim livadama. Da ga zagrljajem, vrućim kačamakom i šoljom varenog mleka dočeka posle napornog dana. U one sate kad se sunce vraća pod zlatiborska brda.
Piše: Vladimir Lojanica Foto: Privatna Arhiva
