Na jučerašnji dan 1991. godine preminuo je legendarni Toma Zdravković. Povodom 31. godišnjice njegove smrti u saradnji s Yugopapirom donosimo intervju koji je nastao dve godine pre nego što je pevač preminuo.
**********************
Prepoznatljiva boja glasa, karakteristične manire melodije, tekst s naglašenom setom i mnogo, mnogo duše… Toma Zdravković!
Tomo, kakav vam je život?
-Onakav, kakav mislim da treba biti. Bez detalja, jer bi onda svi znali kakav je… Običan sam čovek, s mnogo prijatelja i ljubavi oko sebe. Ljubavi svake vrste, ljubavi što greje, razgaljuje, smiruje, ljubavi što zabrinjava… Običan sam čovek, možda malo rastrzan… koji, na neki način, treba biti prisutan u kući, na estradi, na utakmicama Crvene zvezde, na pecanju. Ja sam čovek koji je svuda i nigde.
Pristalica ste filozofije duše, sveprožimajuće ljubavi.
-Nema tu mnogo filozofije, osim ako život nije filozofija. A ta sveprožimajuća ljubav samo je najjednostavniji izraz da se objasne neke stvari. Da se ne komplikuje i objašnjava zašto te neko voli i mrzi; zašto i otkud tvoje strasti, izlivi, ekscesi, zašto si to uradio ovako, a ne onako… što hoćeš od sebe i kuda ideš, zašto postojiš… Sve to pojednostavljujem i kažem da je sve to zbog ljubavi…
I, odjednom, uhvatim se da sam na dobrom putu. Shvatim da muzika i pesma iz mene ne mogu biti ni bolje ni gore nego što jesu; da moje ponašanje, i moj život, ne predstavljaju ni više ni manje nego mene…
Evo, narod me još zove kraljem narodne pesme, a za neke sam odavno abdicirao, otišao i prepustio presto… Drago mi je kad čujem: Sve, ali Toma! Mogu oni gurati koga hoće, ali Toma! Nema niko Tominu dušu…
Eto vam te sveprožimajuće ljubavi! Tad se naježim, popijem. To ubija i hrani, uzdiže i raspamećuje. Toliko hvale i ljubavi, a ja samo – pevam. Oni zaslužuju da nikad ne prestanem.
Na rubu smrti
Tomo, kakav ste Vi zapravo čovek?
-Rekoh već da sam sasvim običan čovjek. Ili, još bolje: da sam pravo seljačko dete. Ili, najbolje: da sam dete narodne muzike. Što znači: da sam isti kao i svi ostali, da mislim slično kao i svi ostali. Najjednostavnije rečeno: ja sam tipičan Jugosloven iz generacije koja je rođena između 1940. i 1945. Sticajem okolnosti bavim se muzikom, peevanjem, ali nastojim da me to ne udalji od onih kojima, srcem i dušom, pripadam. A to su, sociološkim terminima izraženo, pripadnici radničke klase.
Narodnjaci su, doduše, oduvijek bili kontrakulturan pokret. Nešto je, međutim, ipak vredno ostalo – sklonost prema svojoj genetskoj pripadnosti, naklonost miru, vera u ljubav. I više od svega, alternativan odnos prema vrednostima. Biti alternativan, dakle, imati razumevanja za utvrđen sistem vrednosti a – u isto vrijeme – kršiti neke od njih, to je ono što je u meni ostalo iz dobrih, starih šezdesetih. Drugim rečima, ako bih trebao sebe predstaviti, možda bih morao reći: ja sam običan alternativan čovek.
Samo “to”?
-Pa, možda samo to… mada svaki dan saznajem nešto novo o sebi. U vreme kad sam bio teško bolestan, kad sam bio na rubu smrti, shvatio sam da je život – ipak – najdragoceniji. Kao što je istina da su književna groblja puna bestselera, tako bi se moglo reći da na pevačkom otpadu leže mnoge bivše zvezde. Naša je slava kao i mladost – kad jednom prođe, nikad se više ne vraća. Jedan pisac, ili slikar, može se nadati slavi i poslije svoje smrti, ako njegovo delo bude obasjano nekom novom svjetlošću, pevačka zvezda – ne.
Što Toma, još uviek, voli?
-Toma i dalje voli stvari koje je i nekad voleo. Voli dim kafane. Voli dobru pesmu. Voli dobro društvo. Voli sve ono što čoveka čini čovekom.
Godine su učinile svoje. Nešto se, pretpostavljam, i promenilo?
-Naravno. Sve u svoje vreme. Toma se nekad zaljubljivao, a sad peca ribe na Dunavu.
Vaše pesme su nabijene emocijama; nekom, u čoveku, neuništivom nostalgijom.
-Jesu, i za to postoje objektivni razlozi. Rođen sam i odrastao u vremenu koje je sa sobom nosilo mnogo nedaća, ali sam rastao s nadom da će biti bolje. Nikad se nisam predavao. Počeo sam pevati daleke 1957. godine. Te godine samo se naslućivalo neko “bolje sutra”. Živio sam u nadi da ću nešto zapaženo postići u narodnoj muzici, da će moje ime ostati zabeleženo. Muziku ni tada, a ni kasnije, nisam shvatio kao mogućnost da se obogatim. Muziku sam nosio negde u sebi, u dubini svoje duše.
Rekli ste da ste radničko dete. Dakle, potičete iz siromašne obitelji. Je li to bio još jedan motiv više da uspete?
-Svakako. Još kao dete osetio sam da posedujem neku izuzetnu vrednost. Ta vrednost bila je moja pesma, odnosno – moj glas. Nisam imao bogatog tatu, a ni rođaka na položaju, imao sam taj svoj glas i ništa više. Sećam se da mi je neki Ignjat, direktor škole u mom selu, govorio: “Ma lako ćeš ti, Tomice, proći u životu. Uzmi jedno ‘harmoniče’ u ruku i pravac kafana.”
Jeste li i tada, kao dete, vjerovali u taj svoj glas?
-Jesam, naravno. Mada je i tad bilo konkurencije, naravno lojalne. Glavni konkurent bio mi je Luta Ciganin. Sećam se, Luta i ja zakažemo dvoboj u centru sela. Okupe se seljani, a mi pevamo. Odmah, na licu mjesta, proglašava se pobednik. Seljani glasaju, daju ocene. Pa, kad pobedim Lutu Ciganina – ko je ko ja! Ali, najveća muka bila je što nisam znao kako se, zapravo, postaje pevač. Istina, znao sam da izaći na seljački drum i zapevati ne znači i postati pevač.
Pa, kako ste onda postali pevač?
-Teškom mukom. Imao sam petnaest godina kad sam obigravao oko kafane u selu i molio boga da me neko pozove unutra da otpevam bar jednu pesmu. Dešavalo mi se da, i po sedam dana, sedim ispred kafane a da me niko ne pozove. Kasnije sam se ohrabrio pa sam ulazio sam i čekao fajront – da ponešto otpevam. To je to što je bilo u meni. Ta ogromna ljubav prema pesmi. Posle je bilo mnogo uspeha u ovom mom poslu, ali nikad nisam bio tako beskrajno sretan kao tih godina kad sam, u toj seljačkoj krčmi i u tom neprikladnom ambijentu, slušao raslojavanje svog glasa.
Moj rad nije akademski rad
Jesu li postojale tako krizne situacije da ste razmišljali i o predaji?
-Ne, nikada, jer su me muka i siromaštvo naterali da o muzici ozbiljno razmišljam. Nisam imao izbora. Školu nisam završio. Bogate roditelje – nisam imao. Dakle, nije bilo izbora. Ili kafana ili ulica. Priznaćete, u kafani je ipak – lepše. I toplije…
Biti kafanski pjevač šezdesetih godina nije isto što i biti kafanski pjevač osamdesetih godina, zar ne?
-Svakako. Biti kafanski pjevač, u vreme moje mladosti, podrazumevalo je da morate biti muzički dobro potkovani. Podrazumevalo se da imate određeni nivo kao zabavljač, da pevate različite žanrove, rečju – da budete kompletan zabavljač, ali zabavljač na nivou. Imao sam sreću da su svi muzičari oko mene bili ozbiljni muzičari – muzičari koji su svirali i slušali ozbiljnu muziku, i od njih sam stvarno mnogo naučio.
Taj moj “kafanski hod” po mukama trajao je desetak godina. To je jedan strašno dug period i prirodno je što se današnji mladi pevači ne školuju na isti način. Rampe se dižu, ali samo prema estradi.
A Vaša karijera, ovakva kakva jest, je li plod dugog i mukotrpnog rada?
-Nisam siguran. Tačno je da, iza svega što sam ispevao, stoji nekakav uloženi rad. Taj moj posao deo je jednog strahovitog života, deo jednog teškog radnog veka. Međutim, muzika je oduvek bila moja opsesija, pa mi verovatno zato taj rad i ne pada teško. Međutim, studiozan rad prema muzici zahteva daleko više vremena.
Postoje pametni, obrazovani ljudi koji se bave muzikom i koji jedno muzičko delo stvaraju desetak godina. E, to je već nešto! Ali moj rad nije takav rad. Moj rad nije akademski rad. Ja sam samo, u svojim mogućnostima, učinio onoliko koliko sam mogao, a to nije baš bog zna šta.
Želim trajati
Vi kao da nemate baš neko visoko mišljenje o svojim pesmama. Moram priznati – čudno.
-Objektivno, to vas ne bi trebalo čuditi. Rad na muzici je samo onaj rad kad sedneš za klavir i stvaraš nekoliko godina. To je taj akademski, ozbiljan rad. A ja?! Ja sam pevao po barovima, kafanama, kasnije na koncertima, ali to je to. Za mene su kafane dragocenije iskustvo od nemaštovite estrade gde se pokloniš, otpevaš i odeš. Kafane imaju dušu. One su moje pjesme, i moji fakulteti.
Djelujete mi nestvarno skromno, bar kad ocjenjujete svoj rad.
-To je to i to je tako, verujte mi.
Tačno je da niste stvorili nijedno “klasično delo”, ali ste zato komponovali bezbroj divnih pesama koje su se slušale i koje će se slušati. U Vašim pesmama, za koje smo već rekli da su nabijene emocijama, ljudi su pronašli deo sebe, deo svog života ili bar isečak iz svog života. Vaše pesme ih uzbuđuju, podsećaju na neke davne zaboravljene ljubavi. Vi to znate, zar ne?
-Da, možda bolje i od Vas jer se družim s tim ljudima i, naravno, bio bih lažno skroman ako bih rekao da me to ostavlja ravnodušnim, da mi ne prija.
Je li tačno da su sve Vaše pjesme i autobiografske?
-Najčešće jesu. Motivi se traže u sudbini, u životu. Nikad se, naravno, u doslovnom smislu ne prepriča događaj, ali je poenta – da nijedna moja pesma nije iskonstruirana u nekakvoj muzičkoj radionici. One su zaista žive, one su zaista delovi mog života. One su stvarne. Opipljive. One su se izdogađale.
Vi nikad niste pripadali onoj vrsti pevača oko kojih se stvarala fama. Nije čak bilo ni euforične atmosfere, ali ste uvek bili tu negdje… u blizini. Jesu li Vaše pesme sprečile da Vas zaboravimo i onda kad ste živeli daleko od kuće?
-Tačno je da nikad nisam bio popularan u tom nekom “fan” smislu, što mi je posebno drago jer nikad nisam ni razmišljao o toj slavi kao mom nekakvom životnom maksimumu. Ja sam polako živeo i polako stvarao. Nikad nisam maštao o slavi koja će me primorati da se stalno smejem s TV ekrana, da se uvek nanovo dokazujem preko novina: naprotiv! Ja sam samo žele da trajem..
Tomu vole iako se “napije kao zvijer”
Imajući Vaše iskustvo u vidu, mislite li da organizovano pravljenje “zvezde” osigurava i dužinu veka trajanja?
-Takvi pevači, najčešće, nespremni ulete u posao i pošteno se ugruvaju. Najgore je od svega to što i oni pomisle da su to što reklamna mašinerija pokušava dokazati – da su pevači zvezde. A, verujte mi, na ovom estradnom nebu – strašno je malo zvezda.
Zvezda, pre svega, mora biti izgrađena ličnost. Zvezda mora imati svoj stav o poslu, dakle o muzici. Zvezda se mora i voljeti, bez rezerve. Ništa lažno. Ništa šljokice i neonska svetla. Biti zvezda znači, kad se kaže: “Toma se napio kao zver”, a Tomu opet vole. Dakle, Toma im je blizak – to je prava stvar.
I to što ste boem samo je još jedan sprat više u zidanju kamena temeljca vaše popularnosti?
-Da, to mi dođe kao neki kvalitet. (Smeh)
Ljudi se identifikuju s Vama jer ste im bliski i po načinu života.
-Naravno. Sve počinje i sve završava u kafani.
Razgovarala: Olivera P. Miletović (Ćao, 1989.)
