Kralj Aleksandar Obrenović 1892. godine naredio je da se “Narodni vašar na Rajcu ima održavati svake godine u prvu nedelju posle Petrovdana”. Nekada običan vašar prerastao je u tradicionalnu, nadaleko čuvenu manifestaciju koja svake godine takmičenjima kosaca, koncertima i nizom drugih aktivnosti privuče oko 100.000 domaćih i stranih posetilaca.
Koscima je ručak prva odnela Stojana Milinković iz Ljiga i ta tradicija traje skoro pola veka. Na predstojeći Dan Svetog Trifuna (14. februara) baka Stojana je proslavila 82. rođendan i sa prijateljicama iz Udruženja “Zlatne ruke” i dalje na svakoj “Kosidbi” priprema tradicionalne srpske specijalitete, događaj upotpunjuje izvornom narodnom pesmom i gostuje na drugim sajmovima.
Ova dama vedrog duha pamti Dražu Mihajlovića, a za pola veka ugostila je sve predsednike koje su Srbija i Jugoslavija imale, kao i mnoštvo drugih poznatih ličnosti. O svom životu, kaže, počela je da piše i knjigu.
– Rodila sam se kao osmo dete u selu Ba kod Ljiga u kome je Draža Mihajlović 1943. godine održao Kongres. Stajala sam na prozoru kada je prošao putem pored naše kuće i zaputio se ka Ravnoj gori. Bila sam mala, ali taj prizor urezao mi se u sećanje. Iz rodnog sela sa svoje dvoje dece došla sam u Ljig 1962. godine. Direktor škole zaposlio me je kao spremačicu i tu sam radila i učila, a u Šapcu sam kasnije završila za kuvaricu. Bila sam nepoželjna samo zato što sam iz sela Ba, koje je bilo prokazano kao četničko, nisam mogla nigde da se zaposlim i posao u školi bio mi je jedini u državnoj službi, a ni moj sin nije mogao nigde da radi i otišao je u Libiju. Tamo je zaradio novac od kog je kasnije u Ljigu otvorio kafanu i prodavnicu, koje još uvek rade – počinje priču Stojana.
Ona je svojevremeno osnovala Udruženje “Zlatne ruke”, koje okuplja vredne Ljižanke. Dobitnice niza nagrada i priznanja svugde se ističu svojim specijalitetima, ručnim radom i interpretacijom izvornih narodnih pesama.
– Prva sam odnela ručak kosačima na Rajac i to je bilo pre više od 45 godina. Tad nije bilo automobila i sa drugaricama sam pešačila kilometrima noseći hranu pomoću obranica. To je drvena drška koja se stavi na rame, a na oba kraja zakačena je po jedna posuda sa hranom. Udruženje sam osnovala 2001. godine sa željom da se očuva srpska kultura i da mladima ukažem na značaj naše tradicije, zdravog života i ishrane. Pomoć smo dobijale od Ministarstva turizma i od tog novca pripremale smo hranu za razne sajmove, a narodna nošnja i nastup sa dobrom pesmom su obavezni. Najčešće pevamo pesme o Ravnoj gori koje je pisala Ljubica iz našeg udruženja. Nema gde nismo bile i svugde smo pobeđivale – od sajmova u Beogradu, Novom Sadu, Sokobanji i Vrnjačkoj banji do manifestacija posvećenih malinama, šljivama i kupinama koje se održavaju u valjevskom kraju – nabraja baka Stojana.
Bila sam nepoželjna samo zato što sam iz sela Ba, koje je bilo prokazano kao četničko, nisam mogla nigde da se zaposlim, a ni moj sin nije mogao nigde da radi i otišao je u Libiju
Veštine baka Stojane i njenih zemljakinja poznata je čak i u Briselu.
– Sa predstavnicima privredne komore grada Beograda 2004. godine gostovale smo u Ambasadi Srbije u Briselu i učestvovale na tamošnjem sajmu na kome su samo udruženja iz Belgije predstavljala svoja jela. Tamo sam odnela našu proju, sir, kamak, kiseli kupus, gibanicu i pršutu. Prenele smo našu hranu, jer njihova ništa ne valja. Kupus im je tvrd kao kamen i ne može da se ukiseli. Tad su i naši fudbaleri imali utakmicu i ništa nisu mogli ni da probaju, jer su imali pripreme i samo sam jednom sportisti krišom dala malo pršute – prepričava Stojana utiske sa sajma.
Ona veruje da su deca bolešljiva upravo zbog toga što jedu nove, veštačke proizvode i da mlade mame treba da isprobaju stare recepte.
– Nije dobro da mališani jedu nezdravu hranu i mladim mamama potrebna je edukacija. Ranije su svi jeli prirodnu hranu i nije bilo toliko bolesti kao sad. Ni alergija nije bilo kada su ljudi spavali na lanenom čaršavu. Nisam vakcinisana, a nikad ni grip nisam imala. Hrana je najbolja i najzdravija kada se drži u zemljanim posudama, a majčina dušica i bosiljak nezamenljivi su začini i za posnu i za mrsnu sarmu. Umesto pirinča u sarmu može da se stavi i pšenica. To je naša žitarica, a retko ko zna da jelo sa njom može biti ukusnije. Projarice su najlepše kada se prave sa blitvom i filuju ajvarom i šunkom, a tortu ne mogu da jedem ako nema koru i orahe. Ne volim kad vidim one kremaste, jer to za mene nisu torte – ocenjuje domaćica.
Na Rajcu ona je dočekala svakog predsednika, ali i niz drugih poznatih ličnosti pamti vedrinu i umešnost baka Stojane.
– Na snimanju filma Tike Arsića “Uslovna sloboda“ u Belanovici upoznale smo glumce, dočekale ih rakijom i pogačom, poslužile naša jela i otpevale srpsku pesmu. Nemam ništa posebno da kažem, uvek su nas svi rado prihvatali, a na Rajcu sam dočekala sve predsednike. Upoznala sam Koštunicu, a sa Tadićem sam se fotografisala na travi i našalila da bi bilo dobro da zapeva – “Mile zagrlio curu mladu”. Minstra Vulina pitala sam kakav je on kosac kad nema čime da se izbriše i poklonila mu vezeni peškir. Sadašnjeg predsednika još nisam nigde srela, ali imam želju i njega da dočekam – kaže baka Stojana.
Ona tvrdi da su pravi recept za život osmeh i vedar duh, jer prizivaju sreću.
– Naš kraj mnogo je namučen, ali što sam više patila, više sam se i čeličila. Svakog jutra čim se probudim prekrstim se i zahvalim Bogu što sam živa. Od sina i kćerke imam četvoro unučadi i troje praunučadi, a biće ih još. Jedna unuka radi u Rusiji kao arhitekta, a druga predaje srpski jezik u vazduhoplovnoj školi u Beogradu. U Laguni u Beogradu zaposlen je jedan unuk, a drugi vodi firmu u Ljigu. Sve kako volim! O svom životu počela sam da pišem knjigu – ističe neumorna starija Ljižanka.
Nataša Šutuljić
