Reakcija “Serbian Timesa” ovih je dana zasuta reakcijama nakon objavljivanja vesti da je prodata “Srpska kuća” (Muzej “Sveti Sava”) u Čikagu. U komentarima koje nam šalju pripadnici srpske zajednice iz Čikaga i cele Amerike, ali i Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, evropskih zemalja sa brojnom našom emigracijom… preovladava bes i ogorčenje zbog postupaka Uprave na čelu sa svedoči o Dr. Žikom Pavlovićem.

Ima i onih koji predlažu peticije, tuđbe, demonstracije a među njima je i Nebojša Radovanović, predsednik Humaniutarnog udruženja “Božur” i nekadašnji uvaženi član Srpske kuće, koji je iz iste isključen nakon što se suprotstavio malverzacijama Pavlovića i ostalih članova Uprave, koji su, da podsetimo, “vodeći brigu” o Muzeju proteklih godina bili akteri nekoliko afera, a svakako je najveća ona kada su pod zelenaškim kamatama od 10% pozajmljivali novac Muzeju.

Otvoreno pismo gospodina Radovanovića objavljujemo u celosti, uz redakcijsku opremu:

“Ovih se meseci često čuje parola “Ne damo svetinje” pod kojom naša braća u Crnoj Gori ustaju i brane ono što je najsvetije i najvrednije, a u srcu prestonice srpske dijaspore, Čikaga, u toku je krađa srpske svetinje, krađa jednog dela srpske istorije, našeg identiteta, brižljivo organizovana od male grupe lopova i diletanata.

Ko su ljudi koji su sebi dodelili titule grobara Srpske kuće i čija će imena i prezimena ostati upisana crnim slovima u sećanju srpske zajednice, ko su ti čiji će potomci morati svoje prezime šapatom da izgovaraju kad se predstavljaju? Zaista, ko su članovi Uprave koji su čak dva puta slagali i prevarili Vladiku Longina, a koji su, u vreme dok je Srpska kuća služila nameni, pored nje nisu smeli ni da prođu? Na posletku, kako je na čelu ove institucije došla ta ekipa nesrećnika bez obraza i morala, koja, što reče jedan moj prijatelj, nije dobra ni da se baci?

Zadnje četiri godine, zajedno sa akademskim slikarom Savom Rakočevićem, doktorkom Martinom Birtch i gospodinom Draganom Vujoševićem, borio sam se, uz pomoć srpske zajednice i crkve, da sprečimo sramotnu prodaju jedinog srpskog muzeja/kulturnog centra u Americi. Nismo u tome uspeli. Doživeli smo poraz na sudu. Svaku svoju odluku Uprava je branila dokazima da ima većinu za odlučivanje, zapravo je do nje dolazila putem lažnih, proxy ovlašćenja, koja su na prevaru dobijena.

Američki zakoni i zločinački mozgovi

Kako drugačije objasniti činjenicu da 90% članova koji su davali ovlašćenja nikada nogom kročilo u Muzej, akamoli prisustvovalo sastanku, da je većina tih glasova overavana kod notara – ćerke jednog člana Uprave? Da je sve falsifikat, ali dovoljno dobar da sa njim sve bude po zakonu…Pitate se kako?

Kad su zakonodavci u Ilinoisu pisali zakon za organizacije poput ove naše, nisu ni mogli da pretpostave da Uprava može da radi na štetu institucije koju vodi a na svoju ličnu korist. Za američke zakonodavce to je bilo nepojmljivo, protiv zdravog razuma. Za članove naše Uprave to je bila olakšavajuća okolnost u pljački koju su brižljivo spremali.

Kada me je pre četiri godine tadašnji predsednik Uprave Žika Pavlović pozvao da se uključim u rad Muzeja, priznajem, nisam ni slutio šta mu je cilj. Mislio sam da je čoveku koji je duboko zašao u osmu deceniju života stalo da na kraju svog životnog puta napravi i ostavi nešto srpskoj zejednici. Ni sanjao nisam da mu je cilj sasvim drugi, da se materijalno obezbedi. Zarad tog cilja ostaće zapisano da je Pavlović dva puta obmanuo našeg vladiku Longina i srpsku zajednicu.

Blistave biografije članova Uprave

Šta reći o ostalima članovima Uprave, onima koji nezakonito izdaju prostorije za keš, a novac stavljaju u svoje džepove? Šta reći o članu uprave koji je oženio ženu svog rođenog brata, ili o onom koji je svo nasledstvo ostavio po kazinima države Ilinois? Zatim o “uvaženom članu” koji nema ni jedan dan radnog staža a egzistira tako što vara Srbe po Čikagu. Šta, na kraju, reći o ljudima čije afere u poslovanju je ispitivao jedan FBI?

Šta god da kažete, malo je! To je naša aktuelna Uprava, koja već četiri i po godine drži Muzej zatvorenim, a već tri godine nisu održali Skupštinu. Uprava koja zapravo najviše podseća na čopor hijena, koje samo čekaju da se bace na podelu plena, kada plan bude ispunjen a Muzej prodat.

Najveću odgovornost ipak snosi Dr. Žika Pavlović, koji je već 8 godina predsednik Muzeja, koji je pod njegovim vođstvom propao i postao srpska bruka. I dok se sve to dešavalo, ovaj je čovek, a sve zarad parčeta vlasti, učlanio u muzej kompletnu failiju, bližu i dalju, poznanike koji čak i ne žive u Americi ili Ilinoisu.

Poput Tita nekada, Žika je sebe postavio za doživotnog predesdnika, ustvari grobara muzeja. Preuzeo je na sebe anatemu koja će mu, što bi rekao Njegoš “rđom kapati dokle je kolena”.

Od svog osnivanja Muzej je uspevao da se izbori sa svim izazovima, uz podršku zajednice koja je redovno servisirala troškove. Ispod tog krova su se održavale pozorišne predstave, izložbe, koncerti, slavile slave i proslave, gostovali slikari i književnici iz Srbije.

Prljavi ciljevi traže prljavu igru

A onda je na scenu stupila nova Uprava na čelu sa Žikom, cene nekretnina su skočile, a oni su u prodaji muzeja po svaku cenu prepoznali svoju šansu da zarade, a neki, bogami, i da se obogate.

Sledi isterivanje pozorišta koje je tu radilo preko 10 godina, ukidaju se sva događanja, napumpavaju se cifre za renoviranje predtsavlja da bi se zajednici prodaja nametnula kao jedino rešenje. Mračni plan počinje da se ostvaruje. Eliminišu se članovi Muzeja i Uprave koji su shvatili prljavu igru. Korak po korak ka cilju.

Kad je nas nekolicina predala zahtev komisiji grada Čikaga da se Srpska kuća proglasi za landmark i zaštiti od rušenja zbog istorijske vrednosti, maske su pale a “zverke” pokazale svoj trag.

Dok je 20 članova Muzeja iznosilo argumente zašto Kuća mora da se sačuva i šta ona u istorijskom smislu znači za srpsku zajednicu, večiti sekretar Vesna Noble i večiti predsednik Žika Pavlović su objašnjavali članovima gradske komisije “koliko će grad da izgubi ukoliko nam dodeli status landmarka” jer, zaboga, kad bi tu nikla zgrada “grad Čikago bi od 20 izgrađenih stanova imao velike prihode od takse”.

Kad Vas Amerikanci više cene nego što vi sami sebe cenite

Komisija je bila zbunjena, ljudi su se našli u čudu, pitali ih da li su oni uopšte članovi Uprave Muzeja, uz opasku da ne brinu za prihode i budžet grada, jer ta komisija postoji da bi čuvala istoriju i gradske vrednosti. A onda im očitali lekciju rekavši da je srpska zajednica veoma važna, kao saveznik Amerike u dva svetska rata, da je preko Tesle, Pupina i mnogih drugih ostavila trag na američku istoriju, nauku i kulturu, te da treba da budemo ponosni na svoju istoriju i tragove koje su ostavili naši stari.

Objasnili smo im tada da su srpski rodoljubi koju su kupili tu kuću i u njoj osnovali klub pripadnici vojske koja je u Operaciji “Vazdušni most (Operation Halyard ) spasila preko 500 američkih pilota u drugom svetskom ratu, te da je generala tih srpskih rodoljuba posthumno odlikovao predsednik SAD Hari Truman 29 marta 1948 godine.

Oni su te naše argumente uvažili i Srpsku kuću proglasili landmarkom -istorijskim dobrom grada Čikaga.

Svi znamo šta se desilo posle toga, i što je na kraju dovelo do situacije u kojoj se danas nalazimo, da je Muzej prodat i da sada treba da razmišljamo o tome kako spasiti šta se spasiti može.

Loš holivudski scenario

Već slutim loši holuvdski scenario koji će stupti na snagu kada ova Uprava dobije novac za Kuću. Prve dve-tri godine iz tog fonda će deliti novac nekim srpkim institucijama, dok se stvar ne, slegne, ne smiri, zaboravi. Zatim će ista Uprava objasniti da su cene nekretnina velike i da odustaju od kupovine nove lokacije. A onda će iz svojih redova, zatvorenog kruga, izabrati menadžera koji će primati platu, a i ostali članovi uprave će dobiti fiktivna zaduženja, plaćena naravno, sve dok ne potroše sav novac.

Ovo ne govorim napamet jer mi je plan poznat odranije. Lično mi je Žika Pavlović obećavao da će svake godine mom Humanitarnom društvu “Božur” davati donacije samo da ne pravim probleme i da se ne bunim. Nisam pristao tada i neću nikada pristati da učestvujem u rasipanju imovine koju nisam stekao.

Gde su advokati, lekari, sportisti…

Ko je kriv sto smo ovde gde jesmo? Svi mi skupa, neko više, neko manje. Krivi smo zatoo što kada čujemo ovakve i slične vesti uglavnom odmahnemo glavom ne želeći da se mešamo “u tuđa posla”, da se zamaramo. Ko je kriv što srpsko lekarsko drustvo ili srpska advokatska udruzenja ćute i nemo posmatraju šta se događa? Gde je bila ta srpska intiligencija dok smo skupljali pare za suđenje, dok smo se borili da sačuvamo Srpsku kuću? Zašto se nijedan advokat nije ponudio da nas zastupa, i tako nam smanjio troškove? Zašto se ti vajni intelektualci bar jednom godišnje, u trenucima kada u skupim iznajmljenim restoranima gde jeftine plakete uz miris ćevapa i praziluka, ne sete srpske zajednice ?

Gde je glas političara, glumaca, pisaca, sportista koji imaju milionske ugovore. Gde je glas sveštenstva, gde je glas običnog naroda, gde je tvoj glas? Svako od nas mora da se zapita, jer svi smo krivi zato što nam se ovo događa.

Naši preci su izgradili sve, a mi ništa, pa još i rasprodajemo ono što su oni podigli

Naši preci nisu bili takvi i od njih bi mogli štošta da naučimo. Baš u Srpskoj kući postoji knjiga donacija gde se vidi kako su svake nedelje izdvajali po 5, 10 ili 20 dolara, kako je ko mogao, u vreme kad je dnevnica bila $10 dolara. Ti ljudi su sagradili sve ovo što mi danas imamo, 29 crkava i manastira u kojima se krštavamo, venčavamo, molimo Bogu.

Mi, s druge strane, ništa nismo sagradili, i još dozvoljavamo da se prodaje i krčmi ono što su oni kupili.

Imamo li snage da se pogledamo u oči, trgnemo iz letargije i sebičluka?

Imamo li snage da odbranimo jedini kulturni centar koji imamo, da napišemo peticiju budućem kupcu, čelnicima grada Čikaga, oldermenu, čikaškim medijima, FBI, Beloj kući ako treba?

Da zaštitimo bar ostavštinu, slike, dokumenta, ako već ne možemo novac od prodaje.

Možda ništa ne promenimo ali ostaće zapisano da smo digli glas, da smo hteli da Srpsku kuću sačuvamo za nas i našu decu.

Rađaće srpske majke opet kosovske junake

Naš najpoznatiji akademski slikar u Americi, Sava Rakočević, koji se u devetoj deceniji svog života borio za očuvanje Muzeja, išao po sudovima ne štedeći svoje zdravlje, jednom mi je rekao:

Postoje loše godine, kao kad seljaka zadesi suša, požar ili poplava. Tako i mi sada imamo jednu lošu generaciju. Smrt je dobra”, kaže Sava, “odneće  sve kao poar, očistiće sve sa zemlje, pa i ovu lošu generaciju. Ali će opet izklijati klica nove srpske generacije jer DNK ne može da se uništi. Izklijaće opet potomci kosovskih junaka i onih Srba na koje se ponosimo kroz istoriju.”

Sa ovim rečima koje bude nadu ću i da završim…”, kaže Nebojša Radovanović u svom otvorenom pismu srpskoj zajednici u Čikagu i Upravi Muzeja “Sveti sava”

Piše: A.K. Foto: Goran Pikula, V. Danilov