Connect with us

intervju

ONA ĆE SRBIJI DONETI OSKARA: Ireni su 4 čuvena svetska fakulteta nudila stipendiju, a pravo iz školske klupe snimila je 3 filma!

Published

on

Ako mlada Irena Hadži-Đorđević nastavi putem koji je krenula, Srbija će jednog dana dobiti i svog osmog po redu Oskarovca, a prvog za scenografiju, kojom se inače bavi ova talentovana Beograđanka. Nakon briljantno završenih osnovnih studija dizajna u svom rodnom gradu, Irena je sa svojim portfoliom konkurisala za postdiplomske studije na četiri prestižna univerziteta širom sveta i – bila primljena na sva četiri!

Na kraju se ipak odlučila da dođe u Čikago, da započne master studije, koje je završila u roku, sa najboljim ocenama i preporukama. Zahvaljujući tim preporukama praktično iz školske klupe stupila je na veliku američku filmsku scenu i za samo jednu godinu snimila tri dugometražna igrana filma kao art direktor, što je privilegija na koju mnogi mladi umetnici čekaju godinama posle završenog fakulteta…

Razgovor sa Irenom smo ipak počeli hronološki, pričom o njenom detinjstvu, poreklu, porodici, koja je, u njenom slučaju, prilično uticala na njen umetnički put…

-Odrasla sam u Srbiji u Beogradu. Od malena sam bila okružena umetnošću, jer se moji roditelji, zapravo cela porodica, bavi klasičnom muzikom. Tata mi je profesor gitare na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, mama predaje istoriju muzike i muzičke oblike u srednjoj muzičkoj skoli “Josip Slavenski”, dok je sestra korepetitor i pijanista, tako da je umetnost bila svuda oko mene od malena. Ja sam takođe prvobitno bila usmerena na klasičnu muziku i svirala sam violinu od svoje pete godine, pa završno sa srednjom muzičkom školom, kada sam se preorijentisala na scenografiju na Akademiji Primenjene Umetnosti.

SLATKE MUKE KOD IZBORA FAKULTETA: Irena su bila otvorena vrata čak četiri univerziteta, ali je ona izabrala Čikago

Zanimljivo je da si prilikom upisivanja mastera aplicirala na četiri prestižna američka i svetska univerziteta i na sva četiri bila – primljena…

-Znala sam da želim da odem na master studije u inostranstvo, jer sam htela da iskusim novu sredinu i kulturu, ali nisam bila sigurna gde želim da odem. Mislim da je to čest slučaj sa mladima nakon završenih osnovnih studija, gde ste znatiželjni da upoznate neka nova podneblja, ali i dalje ne poznajete sebe, a ni profesiju dovoljno da možete sa sigurnošću da znate tačno u kom pravcu želite da usmerite karijeru. Zbog toga da sam odlučila da se prijavim na više mesta i da vidim koja će se od tih opcija otvoriti za mene. Prijavila sam se na master na “NYU Tisch School of the Arts” u Njujorku, “CalArts” u Kaliforniji, “Northwestern University” u Čikagu i na akademiju “RUFA” u Rimu, u Italiji, i na moje iznenađenje svi su me primili pa sam imala privilegiju da biram gde želim da dođem.

Kako je došlo do toga da odlučiš da studiraš u Čikagu? Zašto baš Amerika?

-Ono što je presudilo da izaberem Čikago i Northwestern je to što sam imala priliku da vidim školu i Čikago pre nego što sam pristala na ponudu. “Stage Design department” na “Northwesternu” svake godine organizuje Interview weekend, gde su pozvani studenti za koje su profesori najzainteresovaniji. Oni pokrivaju sve troškove puta i boravka u Čikagu i tu sam imala priliku da se upoznam sa mentorima, školom, studentima koji su u tom trenutku već bili na studijama, vidim pozorišta u Čikagu, muzeje. Takođe je se igrom slučaja desilo da je iste godine sa mnom na Interview weekend išla i kostimografkinja Drina Krlić. Obe smo upisale školu i odbranile MFA kao klasići i kolege. Ovaj gest gostoprimstva je razlog zbog kog sam se odlucila za ovu školu.

UMETNOST U GENIMA: Kad ne drži olovku, Irena rado uzima violinu

Prošle godine si ekspresno završila master, sa najboljim ocenama i preporukama…Je li bilo teško i kakva je razlika u tom pogledu između studiranja u Srbiji i Americi?

-Škola jeste bila zahtevna i naporna i kada je upišete, to ne znači i da ćete je zavrsiti. Dizajn upisuju samo dvoje studenata po godini, 2 scenografa, 2 kostimografa, 2 dizajnera svetla i na žalost dešava se da ne odbrane svi diplomski na kraju. Vaše napredovanje kao studenta se prati iz godine u godinu i na kraju svake godine radi se portfolio review. Ukoliko mentori odluče da niste dovoljno napredovali to automatski utiče na dalje mogućnosti i prilike. Dobra strana ovakvog programa je da su klase male i vi imate mogućnost rada sa mentorima na veoma blizak i intiman način. Školovanje se ponajviše razlikuje u tome što je, pored teoretskih časova, glavni fokus na praktičnom radu, gde vi imate priliku da realizujete projekte i gradite svoj portfolio. U Beogradu, pa čak i u Evropi, to je redak slučaj, pre svega iz finansijskih razloga.

Odmah po završenom masteru, prošle godine si imala prilike da radiš na 4 dugometražna filma. Reci nam nešto o tim angažmanima, kako je došlo do njih, o kakvim filmovima se radi? I kako si uspela da tako brzo i velikim koracima zakoračiš u profesionalne vode?

-Dobila sam priliku brzo, takoreći odmah, jer je dizajner produkcije Shane Meador, koji me je zaposlio kao art direktora na filmu “Sand Dollar Cove” poznavao mog glavnog mentora Todda Rosenthala. Samo to što sam bila njegov student mi je bila dovoljna preporuka, zajedno sa mojim portfoliom i web sajtom. Pošto sam se dobro pokazala nastavili su da me zovu za sledeće projekte, filmove “Taking the Reins”, “Next Stop Christmas“. U pitanju su Hallmark-ovi filmovi, realizovani pod okriljem “Synthetic Cinema International” producentske kuće.

OVAKO JE SVE POČELO: “Sand dollar cave” je bio prvi film za koji je Irena Irena uradila scenografiju

Hallmark pre svega voli da producira romantične komedije, u jednom veselom i prazničnom duhu. Estetika ovih filmova je veoma jasna jer Hallmark kao kanal ima svoju izgrađenu publiku. Tako da je jedan od zadataka mene kao artd direktora bila da dočara i prenese publici tu poznatu estetiku i užitak. Premijere njihovih filmova se mere u više miliona gledaoca koji se uključuju da vide novi film na ovoj televiziji i mene je to lično svaki put obradovalo, jer znam da ovi filmovi čine neke ljude srećnim.

Hallmark je poznata televizijska i producentska kuća. Da li to zadovoljava tvoje ambicije ili gađaš nešto više, recimo Holivud? 

-Veoma sam zahvalna za prilike koje sam do sad imala, naravno da ću uvek težiti ka tome da se razvijam i radim različite projekte. Ne bih volela da se ukalupim u jedan žanr, volela bih da kao dizajner ostanem svestrana i radim različite vrste filmova. Mislim da takav pristup najviše ispunjava moju znatiželjnost. Trenutno se spremam za put za Arizonu, gde ću raditi kao art director na jednom vestern-fiulmu, a posle toga ću možda uraditi još jedan vestern ili horor film, trenutno sam u pregovorima za oba. Stvarno sam srećna zbog svih mogućnosti koje mi rad na filmu pruža u ovoj zemlji.

IZ ŠKOLSKE KLUPE NA VELIKU FILMSKU SCENU : Irena Hadži-Đorđević

Je li za scenografe, kao i za glumce, važno da imaju dobre agente, ili možda preporuke?

-Jeste. Mislim da su preporuke važne za svaku profesiju. Pored preporuka, kasnije agenta, za nas je najvažniji portfolio. Tako da je način na koji dokumentujete radove i proces, prezentacija istih, veoma važna. Najbolji poslovi se upravo dobijaju preko preporuka. Dobra stvar kod filma je da ste uvek okruženi sa jako puno ljudi, tako da ako se dobro pokažete u timu, ili u komunikaciji sa producentima, uvek će imati ko da vas preporuči i ko da vas pozove da ponovo radite zajedno. Odnos sa ljudima nosi ogroman značaj i jednako je važno koliko se dobro slažete sa timom i koliko praktičnog znanja imate.

Pre dolaska u Ameriku aktivno si se bavila i pozorištem i filmom. Na kojim si filmovima i predstavama radila?  

-Najvise filmova i predstava koje sam uradila bili su u saradnji sa Fakultetom Dramskih Umetnosti, od kojih su neki od omiljenih “Soba Smrti”, “Veliki točak”, “Iluzionisti” i predstava “Hajka na vuka“. Pored toga, istakla bih predstavu Tramvaj zvani Želja, zajedno sa dragom koleginicom scenografkinjom Marijom Mandić, kao i film “Vitraž”, sa rediteljem Nikolom Soskicem.

S obzirom da si u Americi, znači li to da je film tvoj logičan izbor u budućnosti?

-Amerika ima i veliku pozorišnu industriju. Tako da ne nužno. Trenutno sam vise fokusirana na film, jer se u ovom trenutku tu najviše pronalazim. Volim da putujem sa produkcijama i da upoznajem različite krajeve Amerike i volim to što je tempo jednog radnog dana na filmu mnogo brži od pozorišta. Moguće je da ću se u nekom trenutku umoriti od toga i vratiti pozorištu. Pozorište nudi drugačiju vrstu kreativnosti i to je dragocenost koje nisam sigurna da mogu da se odreknem zauvek.

FILMOVI KOJI ČINE LJUDE SREĆNIMA: Romantična komedija “Next stop Christmass” koji je Irena potpisala kao umetnički direktor

Puno ljudi iz sveta umetnosti je ostalo bez posla zbog korone, koja je praktično zatvorila pozorišta, baletske sale, operske kuće, smanjen je broj filmova koji se snimaju… 

-Tragično je to što se dešava sa svetom trenutno pre svega zbog ljudi koji su izgubili živote. Nažalost, korona na više načina uzburkava egzistenciju ljudi, od zdravlja pa do ekonomije. Puno industrija je veoma ispaštalo zbog zatvaranja i pozorište je specifično po tome što onog momenta kada se predstava ne izvodi uživo, pozorište se pretvara u drugi mediji i postaje bliže filmu. Filmska industrija ne zavisi od toga da publika bude prisutna tokom izvođenja, tako da su se studiji mnogo lakše prilagodili novim uslovima rada. Isto tako mislim da su nam filmovi u ovom periodu pružali neviđenu utehu i eskapizam usled potpuno poremećenog stvarnog života, tako da je zapravo i potražnja za serijama i filmovima bila ogromna u poslednje 2 godine koliko traje pandemija.

Kako izgleda jedan filmski set u doba korone?

-Obavezno je da ste vakcinisani kada radite, i pored toga svi moramo da nosimo maske i da se testiramo 2 do 3 puta nedeljno kad radimo na projektu. Glumci su jedini koji imaju dozvolu da skinu maske onog trenutka kada počinju da im nameštaju šminku i frizure. Nije mi se do sad desilo da radim na produkciji gde je neko bio pozitivan na koronu, stvarno se svi trudimo da maksimalno poštujemo mere i svi smo zahvalni što smo u mogućnosti da nastavimo sa radom.

UTEHA U DANE PANDEMIJE: Filmovi pomažu ljudima, a Ireni je film “Taking the reins” pomogao da stekne ime u filmskoj industriji

Kako ti vidiš budućnost u svetlu, tačnije u tami pandemije, koja postaje ne samo medicinski, nego i civilizacijski problem? 

-Nisam sigurna kako vidim budućnost u svetlu pandemije. Ja se nadam da ćemo postati otporniji na ovu bolest, izgraditi kolektivni imunitet i da će korona postati kao i svaki drugi blaži sezonski virus i da će se sve vratiti u normalu.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement