Connect with us

Srbija

ON JE OBLIKOVAO SRPSKU KNJIŽEVNOST: Priča o Jovanu Skerliću, najvećem kritičaru u istorije Srbije!

Published

on

Jedan od utemeljivača moderne srpske književne kritike, Jovan Skerlić, u svojim tekstovima umeo je da bude veoma oštar, direktan, čak bezobziran, zbog čega je njegovo mesto u istoriji nezamenljivo.

Jovan Skerlić je rođen u Beogradu 20. avgusta 1877. godine, kao sin šeširdžije Miloša i majke Perside, bez koje je ostao vrlo rano, dok je pohađao sedmi razred osnovne škole.

Otac Jovana Skerlića bio je vlasnik firme i prodavnice šešira i živeli su skromnim životom.

Prvi rad „Srbi iz ostalih srpskih krajeva u Prvom ustanku“ objavio je 1892. godine pod pseudonimom, a tada je imao samo 15 godina.

Sledeće godine pristupio je socijalističkom pokretu i upoznao Vasu Pelagića. Pisao je socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi još od gimnazijskih dana.

Od početka školovanja interesovali su ga jezici i književnost, zbog čega je nakon završene osnovne škole i gimnazije upisao Veliku školu, gde je diplomirao na francuskom jeziku sa književnosti i teorijom književnosti, a profesor mu je bio Bogdan Popović.

Porodica Skerlić / Wikimedia Creative Commons

U Lozani i Parizu usavršavao je svoja znanja od 1899. do 1901. godine.

Doktorirao je 12. jula 1901. godine u Lozani pod mentorstvom čuvenog profesora Žorža Renara, sa temom „Javno mnjenje u Francuskoj prema političkoj i socijalističkoj poeziji 1830–1848”. Renar je imao veliki uticaj na formiranje Skerlićevih kasnijih pogleda na svet.

Odmah pozavršenim doktorskim studijama postao je profesor prvo francuskog jezika i književnosti, a nakon toga i srpske književnosti, koju je predavao sve do kraja života.

Vrativši se u zemlju 1894. prilazi umerenijoj političkoj struji, Samostalno-radikalnoj stranci, što mu je dopuštalo da zadrži sve vrednosti svojih ranijih političkih ideala, ali i da ispolji i veliko nacionalno osećanje koje je nosio u sebi.

Skerlić je imao panslovenske zamisli o ujedinjenju svih Slovena, koje su bile pomešane sa socijalističkim pogledima na svet, a rezultat ujedinjenja, po njegovom mišljenju, trebalo je da bude Jugoslavija.

Bio je vizionar, a njegovo političko opredeljenje imalo je uticaj i na knjiiževnu kritiku, što se ogleda u sveopštem pozitivizmu. Njegov socijalistički duh tražio je pozitivizam, tražio je da delo bude korisno, da oblikuje duh mladih, onih koji treba da dalje razvijaju i usmeravaju zemlju.

Smatrao je da sve što čovek radi u životu, pa tako i u književnosti, treba da vodi jednom cilju – nacionalnom napretku.

Živeo je i radio u Beogradu, a Skerlićeva istorijska važnost delom se ogleda u tome što se pojavio u pravom trenutku, kada u zemlji nije bilo kritičara ni istoričara književnosti koji bi parirao književnosti koja se formirala.

U kritikama najviše se ostrvio na dekadente, mladu avangardnu struju pesnika koja se zanosila bodlerovskim i remboovskim splinom i sličnim, za Skerlića prevaziđenim temama.

Kada bi književnici u Srbiji početkom 20. veka pisali svoja dela pitali bi se: „A šta bi na sve ovo rekao Skerlić?“

Piscima i pesnicima je zamerao pesimizam, što je zamerio Milanu Rakiću, iako mu je priznavao književnu vrednost.

Oštrim i ponekad bezobzirnim kritikama nije zaobišao ni Isidoru Sekulić, Vladislava Petkovića Disa, Simu Pandurovića, Branislava Nušića, Lazu Kostića, ali ni sve ostale književnike svoga vremena.

Srpski pesnički kružok – (sede) Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović; (u drugom redu) Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović; (u trećem redu) Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić / Wikimedia Creative Commons

„Ne samo među ženama koje su pisale i koje pišu u srpskoj književnosti no i među ljudima, gđica Sekulić predstavlja određen intelektualan tip. Ona je čista intelektualka. To je njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Sve se na ovom svetu plaća, pa i superiornost duha. Od čistih intelektualaca nikada ne izlaze dobri pisci“, rekao je Skerlić o Isidori Sekulić.

Urednik “Srpskog književnog glasnika” bio je od 1905. godine, a ovaj čuveni časopis uređivao je sa Pavlom Popovićem dve godine a potom sam, do prerane smrti.

Podržavao je sve ono što bi u književnosti moglo da pomogne jačanje nacionalne svesti.

Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1910. godine.

Aktivno se bavio i politikom – poslednje dve godine života bio je poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, odnosno protiv banaka koje „svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod“.

Jovan Skerlić je svojim kritikama, ali i političkim angažovanjem tokom života imao veoma veliki uticaj na javnost u zemlji. Slobodan Jovanović je jednom prilikom izjavio: „Skerlić je bio čitava javnost“.

Skerlić je veoma cenio Njegoša, koji je za njega predstavljao simbol nacionalno-etičkog ideala, što je Skerlić smatrao velikom pokretačkom snagom u borbi za nacionalno oslobođenje Srba i Južnih Slovena.

Polazeći na put u Prag, 23. aprila 1914. godine, gde je držao predavanje o Njegošu, jednom prijatelju je rekao da se nikada nije osećao tako zdravo i orno kao tada.

Nekoliko dana kasnije, 27. aprila požalio se na bolove u stomaku, a ispostavilo se da je imao akutnu nekrozu pankreasa.

Već 15. maja 1914. godine, ovaj čovek britkog jezika i oštre reči, napustio je svet.

U trenutku smrti imao je nepunih 37 godina, koliko je bilo dovoljno da svojim kritikama ostavi neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.

Na sahrani Jovana Skerlića, na Novom groblju u Beogradu, venac u ime “zahvalne bosanske omladine”, nosili su gimnazijalac Gavrilo Princip i još dvojica “mladobosanaca” Đulaga Bukovac i Vladeta Bilbija.

Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement