Connect with us

Dijaspora

ODGOVOR RADMILE MILENTIJEVIĆ: Sveštenik Đokan Majstorović laže i kleveće, a ovo su dokazi za to!

Published

on

Serbian Times je pre tačno mesec dana objavio ekskluzivni intervju sa profesorkom Radmilom Milentijević, bivšom ministarkom vlade Republike Srbije i jednom od najistaknutijih ličnosti srpske dijaspore u Americi, u kome je ona iznela nekoliko senzacionalnih otkrića vezanih za paljevinu i obnovu crkve Svetog Save u Njujorku, između ostalog i tvrdnju da joj se lično vladika Irinej poverio i rekao da crkva nije izgorela igrom slučaja, već zapaljena napalmom.

U intervjuu se Milentijevićeva osvrnula na događaje koji su prethodili i usledili nakon kobnog Uskrsa 2016. godineu Njujorku. A usledio je, podsećamo, dvogodišnji sukob parohijana sa vladikom Irinejem koji je kulminaciju doživeo upravo nedavnom odlukom Eparhije da iz crkve isključi njenog dugogodišnjeg člana i jednog od njenih najvećih donatora, upravo Radmilu Milentijević (89)

Na intervju gospođe Milentijević objavljen na Serbian Timesu nije odgovorio vladika Irinej, ali se pismom oglasio jedan od onih koje je u njemu osumnjičila za mahinacije, sveštenik crkve Svetog Jovana Krstitelja u Patersonu (Nju Džersi) i bivši paroh crkve Svetog Save u vreme kada je ona izgorela, Đokan Majstorović.

Danas objavljujemo odgovor Radmile Milentijević, profesora emeritusa Siti Koledža Gradskog Univerziteta Njujorka na tvrdnje sveštenika Majstorovića.

Pismo objavljujemo u celosti, sa uredničkim intervencijama…

“Prvo želim da kažem da je autor priče kojoj odgovaram preplavio svoju prezentaciju hrpom izmišljotina, laži i samohvalisanja, da je to više loša fikcija nego rasprava potkrepljena činjenicama. A cilj mu je da mene predstavi kao rušilačku monstrum ženu, koja diktira petorici članova „njene Uprave“, a oni samo čekaju da im predsednik Odbora prenese njena naređenja da bi ih izvršavali.

ODGOVOR SVEŠTENIKU MAJSTOROVIĆU: Profesorka Radmila Milentijević

Ja se pitam gde u parohiji Srpske Pravoslavne Saborne Crkve Svetog Save u Njujorku postoji žena koja može uspešno da drži pod kontrolom i manipuliše sa pet Srba muškaraca, svih pametnih, svih sa univerzitetskim obrazovanjem, i svih vrlo uspešnih u svojim profesijama? 

Ovaj autor, sveštenik Đokan Majstorović, došao je 1999. godine u njujoršku parohiju crkve Svetog Save, u kojoj sam ja bila verni član od 1961. godine, kada sam došla na Kolumbija univerzitet, na doktorske studije istorije.

Krenuću redom u demistifikaciji neistina iznetih u njegovom pismu…

U avgustu 1992. godine bila sam u Londonu na konferenciji za rešavanje problema Bosne kao član delegacije Federativne Republike Jugoslavije koju je predvodio Predsednik Dobrica Ćosić. Nisam išla u crkvu Svetog Save niti sam srela Đokana Majstorovića, i njegova tvrdnja da sam tada na njega ostavila „utisak sposobne i požrtvovane osobe, koja je veliki patriota i primeran vernik,“ je čista izmišljotina. Ja sam tada bila ministar u vladi Jugoslavije i moj dolazak bi bio najavljeni i u crkvi primljen sa dobrodošlicom. Đokan Majstorović je bio nepoznat i beznačajan.

-U januaru 1993. bila sam član Delegacije bosanskih Srba na Konferenciji Bosne i Hercegovine pri Ujedinjenim Nacijama, koju je predvodio Dr. Radovan Karadžić (slika dole). 

U DELEGACIJI SRBA IZ BOSNE I HERCEGOVINE: Pismo sa potpisom Radovana Karadžića

Tvrdnja oca Đokana da su me on i Odbor „zdušno podržali“ kada sam dobila „prestižnu Medalju časti“ je takođe neistina. Za moj stvaralački rad, postignuća i doprinosa društvu u kome živim, a pritom ne zaboravljam moje srpske korene iz kojih potičem, nagrađena sam 2011. godine prestižnom Ellis Island Medal of Honor, koju je dobilo pet američkih predsednika, a tome svakako nije doprineo otac Đokan, koji ne govori istinu.  

VISOKO PRIZNANJE: Radmila Milentijević kao dobitnica Medalje časti Ellis Island

Čudo da nije smeo da svojata i Orden Svetog Save, kojim me je nagradio Njegova Svetost Patrijah Irinej, ili Orden Temišvarske Eparhije Srpske Pravoslavne Crkeve u Rumuniji, koji mi je dao vladika Lukijan. Ja sam uživala ugled, poštovanje i podršku parohijana naše crkve, koje je jasno izraženo baš u pismu oca Đokana i Zorke Milić (slika dole)…

Promociju moje knjige “Mileva Marić Ajnštajn: Život sa Albertom Ajnštajnom” organizovala je Mira Luna, Predsednik Upravnog Odbora naše crkve, a ne otac Đokan. Niti me je on vozio „gde god je trebalo.“ U njegov luksuzni auto sеla sam samo tri puta.  Kada su me Srbi u Vašingtonu pozvali na donatorsko veče za izgradnju crkve, htela sam da im pošaljem ček, а pošto su otac Đokan i Mira Luna išli autom, pridružila sam se. Drugi put, otac Đokan је vozio novog Generalnog konzula Srbije u Njujorku za Pitsburg da se upozna sa vladikom Mitrofanom, i on me je molio da pođem sa njima. Učinila sam mu uslugu. Treći, i poslednji put, posle jednog predavanja u grčkoj crkvi, otac Đokan me je vozio nekih pet milja do moga stana, pored koga je prolazio.

Otac Đokan zna da ga ja ne povezujem sa mojim odlučenjem „iz članstva njujorške parohije,“ nego ga povezuje vladika Irinej, koji svoju odluku zaključuje odbijanjem protе Đokanа Majstorovićа 2013. godine da me ispovedi i pričesti.

Ako je za postavljanje ploče na zidu u crkvi bio potreban blagoslov vladike, zašto otac Đokan to nije rekao članovima Uprave kada je predložio ploču za Radmilu Milentijević i zašto se nije obratio vladici za blagoslov? 

Slučajnu grešku u rečenici „Sveštenik i bivši predsednik Odbora 2011. na nečuven način „oteli“ parohiju“ (godina je zapravo bila 2012.), otac Đokan je zloupotrebio da bi mene blatio gomilom neistina, a sebe prestavljao kao poštenog anđela. S tim u vezi, njegova izjava: „Njen odbor je pokušao da bez mog znanja i blagoslova vladike instalira veliku ploču u crkvi, na kojoj piše da je ona najveći donator crkve,“  pokazuje da je otac Đokan, pored toga što je tvorac sukoba u našoj crkvi, i veliki proizvođač laži. Zapisnik sa tri sastanka Upravnog Odbora 2012 godine potvrđuju velike obmane ovog sveštenika: 

–Zapisnik Vanrednog Sastanka Uprave, 7 septembar, 2012.Prisutni Otac Đokan Majstorović i 10 od 11 članova Uprave. Tačka 6. dnevnog reda: “PLAQUE FOR RADMILA MILENTIJEVIC…Fr. Djokan proposed a plaque for Radmila for being the biggest donor, which Željko Đurđević, First Vice President of the Executive Board,  and Bane Vujinović, Second Vice President of the Executive Board,  will research… Respectfully submitted, Zorka Milich” („PLOČA ZA RADMILU MILENTIJEVIĆ. Otac Đokan je predložio ploču za Radmilu kao najvećeg dobrotvora, koji će Željko i Bane da istraže… S poštovanjem podnela, Zorka Milić.“

–Zapisnik Sastanka Uprave, 14 oktobar, 2012. Prisutni Otac Đokan Majstorović i 9 od 11 članova Uprave. Tačka 7. dnevnog reda: “PLAQUE FOR RADMILA MILENTIJEVIC…Željko, Bane and Zorka will work on this project…Respectfully submitted, Zorka Milich.“ („PLOČA ZA RADMILU MILENTIJEVIĆ… Željko, Bane i Zorka će da rade na ovom projektu…S poštovanjem podnela, Zorka Milić.“)

–Zapisnik Sastanka Uprave, 25 novembar, 2012.Prisutni Otac Đokan Majstorović i 9 od 11 članova Uprave. Tačka dnevnog reda “ PLAQUE: Bane and Željko will have the plaque before the annual assembly… Respectfully submitted, Zoran Lazarević.” („PLOČA: Bane i Željko će da donesu ploču pre godišnje skupštine… S poštovanjem podneo, Zoran Lazarević.“

POPRIŠTE VELIKIH SUKOBA NEKAD I SAD: Crkva Svetog Save u Njujorku

Otac Đokan očigledno laže kad sam sebe negira i piše: ”Njen Odbor je pokušao da bez mog znanja i blagoslova vladike instalira veliku ploču u crkvi, da je ona najveći donator crkve“, a na sastanku Upravnog odbora 7-og septembra on lično predložio ploču za Radmilu Milentijević, što je prihvaćeno. Na sastanku 14-og oktobra “jednoglasno je odlučeno da se u crkvi postavi mermerna ploča sa imenima BENEFACTORS – DOBROTVORI, a to su do sada Lillian Booth i Dr. Radmila Milentijević, priložnici od $100,000.“ Na sastanku od 25 novembra je odlučeno, opet jednoglasno, „da se ploča postavi do Godišnje Skupštine.“

Ako je za postavljanje ploče na zidu u crkvi bio potreban blagoslov vladike, zašto otac Đokan to nije rekao članovima Uprave kada je predložio ploču za Radmilu Milentijević i zašto se nije obratio vladici za blagoslov? 

Kada je pred Godišnju Skupštinu 16. decembra Željko Đurđević doneo mermernu ploču u crkvu da je postavi, otac Đokan ga je sprečio i tražio je od njega da “slaže g-đu Milentijević da ploča nije gotova!“ Ploča nije postavljena, crkva je izgorela, i još se nalazi kod Željka u stanu. 

Ovako svirepo falsifikovanje istine vređa ljudsko dostojanstvo i krši crkvene kanone, i ja se pitam da li ovakav sveštenik zaslužuje da ide u mantiji sa krstom u ruci i propoveda liturgiju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? 

Ovde želim odgovorno da potvrdim da su izbori na godišnjoj skupštini u decembru 2011. protekli u potpunom redu, i da je Upravni Odbor za 2012. na čelu sa gospodinom predsednikom Vladimirom Višnjićem, izabran po pravilu kako propisuju jednoobrazna Pravila i Uredbe za Parohije i Crkveno-školske Opštine Srpske Pravoslavne Crkve. Takođe, želim odgovorno da potvrdim da su izbori na godišnjoj skupštini u decembru 2012, za koju su se pripremali otac Đokan i Nenad Milinković, protekli u potpunom haosu. 

Šta je tom neredu predhodilo?

Otac Đokan je upotrebio našu crkvu za ličnu finasijsku korist njegovim kriminalnim aktivnostima, kršeći i crkvene i dršavne zakone. U tom zlodelu, on je napunio podrum i polovinu trećeg sprata Parohijskog Doma velikom količinom materijala nepoznatog sadržaja arapskih vlasnika hotela „Flatajron“ preko puta crkve na 26-oj Ulici, i krio je od Upravnog Odbora i članstva crkve da je izdavao te prostorije crkve na korišćenje trećim licima.

Višnjić je upitao Nenada: „Da li je tebi jasno da je ovo što si sada kazao vrlo uvredljivo za sve članove Odbora i da je to napad na integritet svih nas?” Na ovo nije dobio nikakav odgovor, o čemu je spreman i da posvedoči.

To se videlo u Zapisniku sastanka Upravnog Odbra 27-og aprila 2011, kada je Nenad Milinković, Prvi potpredsednik Upravnog Odbora, optužio Oca Đokana za ovaj kriminal. Da je otac Đokan „samovoljno, bez znanja članova Odbora“ sve ovo dozvolio, a da nikada nije prijavio nikakvu novčanu naknadu za izdavanje crkvenog prostora.“ Ova Nenadova oštra kritika kriminalnog dela otkrila je laž oca Đokana gde za „odnos sa Nenadom Milinkovićem“ tvrdi da je od 2000. do 2016. imao najbolju saradnju i divne uspomene, i, kako on tvrdi potvrđuje – „nikad nismo imali nikakvih nesporazuma, a još manje optuživanja i slično.“

Ali, tada se pojavila ponuda za „Air Rights“ (vazdušna prava) i mogućnost dobre zarade preko noći, koja je neprijateljstvo pretvorilao u blisku saradnju sa ciljem da se Nenad Milinković izabere za predsednika Upravnog Odbora. Otac Đokan je tada lansirao parolu: „Samo ne Višnjić!“ 

ČEKAJUĆI NA UPOTREBNU DOZVOLU: Hram na Menhetnu i dalje pod skelama

Pre godišnje Skupštine gospodin Predsednik Upravnog Odbora Vladimir  Višnjić je pozvao Milinkovića i pitao ga da li ima plan da će nešto bolje da uradi od drugog kandidata. Nenad je odgovorio: „Vladimire, moja glavna kritika sadašnjeg Odbora je da je on totalno podkontrolom Radmile Milentijević.“

„Kako to misliš?“, pitao ga Višnjić, a Nenad je, prema Višnjićevim rečima, kazao: „Znam vrlo detaljno činjenice. Evo šta se dešava na sastancima vašeg Odbora… Puno puta na sednicama sadašnjeg Odbora, dok se o nekom pitanju diskutuje, ti ništa ne kažeš, ili vrlo malo kažeš. A posle dva dana pošalješ imejl celom Odboru sa odlukom šta treba da se uradi. Tokom ta dva dana, ti si se konsultovao sa Radmilom MIlentijević i kad ti je ona kazala šta treba da se uradi, ti preneseš ostalim članovima Obora.“

Višnjić je upitao Nenada: „Da li je tebi jasno da je ovo što si sada kazao vrlo uvredljivo za sve članove Odbora i da je to napad na integritet svih nas?” Na ovo nije dobio nikakav odgovor, o čemu je spreman i da posvedoči.

PIŠE KNJIGU O MIHAILU PUPINU: Radmila Milentijević

Godišnja Skupštini 16. decembra 2012. bila je pozorišna prestava oca Đokana. Njegova lažna tvrdnja: „Radmila je pokušala isti sistem, ali ovaj put njen kandidat nije dobio,“ pokazala je razornu snagu ovog tvorca nereda.

Na Skupštini je Nenad neočekivano ustao i tvrdio: “Gospođa Milentijević nije priložla više od $60,000 i nema pravo da joj ime bude na spisku dobrotvora.” Otac Đokan, koji mi je 2005. godine uručio najveću nagradu naše Crkve Svetog Save, plaketu DOBROTVORA za prilog od 100.000 $ je ustao, i podržao Nenada rečima da ranije knjigovodstvo nije uredno vođeno i da je bilo grešaka, i time potvrdio da je Nenad u pravu. 

Zorka Milić, član Upravnog Odbora i predsednica Odbora za Restauraciju i Razvoj, koja je bila zadužena sa Željkom i Banetom za izradu ploče BENEFACTORS – DOBROTVORI, i uvek govorila i hvalila kako sam za crkvu dala preko $100.000, nije ništa rekla. Ja sam bila zgranuta. Nastalo je komešanje u sali. Kad je došlo do glasanja članova Odbora za 2013. godinu, otac Đokan je skočio i nezakonito preuzeo kontrolu izbora. On je gurnuo u stranu finansijskog secretara, Dražu Višekrunu, proglasio njegov zvaničan spisak članova crkve nevažnim, i objavio da će on sam odlučivati ko ima, a ko nema pravo glasa. On je lično delio glasačke listiće kome je hteo, uključujući tu i dobar broj ljudi koji nisu ranije viđani u crkvi.

Ipak, ne želim da se ovo moje izlaganje dokazima doživi kao moj lični rat protiv ovog sveštenika koji je izgleda dobio zadatak da ruši moje dostojanstvo i ugled u parohiji prosipanjem laži i izmišljotinama, ali bez efekta

Došlo je do konflikta. Jedan broj parohijana je u znak protesta protiv ovakve samovovolje i grubosti napustio Skupštinu, dok je otac Đokan trčao za njima sa krstom u ruci i proklinjao člana Uprave, Jovu Civjića. Otac Đokan je svojom skandaloznom agresijom pretvorio godišnju Skupštinu 2012. u skandal. Tri člana tako izabranog Upravnog Odbora, prvi potpredsednik, blagajnik i finansijski sekretar, odbili su da polože zakletvu i podneli ostavke. U našoj Sabornoj Crkvi Svetog Save zavladala je svojevrsna diktatura Oca Đokana i Nenada Milinkovića, koja je ostala na vlasti dok crkva nije izgorela. 

Ostalo je mnogo više da se kaže o zlodelima oca Đokana u parohiji Saborne Crkve Svetog Save. Čitaoci Serbian Times, koji su imali prilike da pročitaju „OTVORENO PISMO PAROHIJANIMA SABORNE CRKVE SV. SAVE U NjUJORKU, koje sam između ostalih i ja potpisala, moći će iz njega da vide sa kakvim smo se zlom mi borili.

Ipak, ne želim da se ovo moje izlaganje dokazima doživi kao moj lični rat protiv ovog sveštenika koji je izgleda dobio zadatak da ruši moje dostojanstvo i ugled u parohiji prosipanjem laži i izmišljotinama, ali bez efekta. Ja sam uživala poštovanje i podršku parohijana naše crkve, što dokazuje i priznanje koje mi je dodelio lično otac Đokan Majstorović kao starešina crkve, Upravni Odbor Saborne Crkve Svetog Save i Odbor za Restauraciju i Razvoj (vidi sliku dole).

“JEDNOM OD NAŠIH NAJVEĆIH DOBROTVORA…”: Priznanje Majstorovića i crkvene uprave

Interesantno je da u ovo poštovanje i zahvalnost uključuju i moje “Mnoge humanitarne i filantropske aktivnosti u interesu srpskog naroda.” Da me kao dobrotvora nije prepoznao samo otac Đokan govori i pismo koje mi je uputio gospodin Jefrem, episkop Eparhije banjalučke 21.decembra 1993. u kojem se zahvaljuje za lekove koje sam donela za njihove bolnice i 6.000 $ za decu izginuluh srpskih boraca.

PISMO VLADIKE JEFREMA…

Takođe, prilažem pismo u kome mi direktorka Narodnog Muzeja u Beogradu zahvaljuje na kupovini klima-vitrine za čuvanje Miroslavljevog Jevanđelja, “najstarijeg srpskog rukopisa, napisanog i ukrašenog u poslednjoj četvrtini XII veka”, za koji sam izdvojila 41.240.00 DEM, i dodaje: “pokazali ste koliko brinete o kulturnom nasleđu srpskog naroda i dali ste svoj cenjeni doprinos njegovom očuvanju.” 

PISMO DIREKTORKE NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU…

U svojoj predstavi laži i klevetanja otac Đokan se uhvatio za 2013. godinu kao najpogodniju. Na slavi Kola srpskih sestara došao je do stola gde sam ja sedela da nazdravimo. Ja sam iz pristojnosti ustala sa čašom vina da nazdravimo, on me je zagrlio i mahao desnom rukom, dok ga je neko slikao. Nije me poljubio, niti je imao hrabrosti da pokuša. To je u stvari bila nameštaljka da se on uslika “sa Radmilom u znak javnog praštanja i izmirenja,” a da je Radmila potom “nastavila kampanju rata.”

I on to potvrđuje ispredanjem krupnih laži. “Sve optužbe dostavljene eparhijskim vlastima prevodi na srpski jezik u šalje ih po parohiji u vidu otvorenog pisma. U svojoj i-mejl poruci piše da je “sveštenik počinio kriminalno delo. . . . sa ovim je  otvoreno pokazala da . . . javno vređa dostojanstvo svoga nadležnog sveštenika…” 

Jedina istina u ovom njegovom kazivanju je to da je “sveštenik počinio kriminalno delo.” Sve ostalo je velika izmišljotina. Niti sam prevodila bilo kakve “optužbe” niti sam ih slala po parohiji. Ja sam 2013. godine bila zauzeta radom na biografiji Mihajla Pupina. Vreme koje sam imala slobodno upotrebila sam u želji da, kao i uvek, pomognem mom srpskom narodu.

A zbog čega nisam imala vremena da se 2013.godine bavim ocem Đokanom Majstorovićem govore i sledeći dokumenti…

U poslanici za Božić 2013. godine episkop zvorničko – tuzlanski Vasilije čestita mi Božić i zahvaljuje se na mom doprinosu za izgradnju manastira Svete Petke u Bjeljini. 

ZAHVALNICA EPISKOPA ZVORNIČKO-TUZLANSKOG…

Vladika Lukijan, episkop temišvarske Eparhije, kojoj sam tih godina mnogo pomagala, poziva me u februaru 2013. da budem njihov gost u Rumuniji, ali sam poziv obila, jer sam bila zauzeta pisanjem knjige o Pupinu. 

Prilično velika srpska kolonija u malom gradu Rešici je posle pada Čaučeskua podigla Crkvu, ali nisu imali sredstava da podignu Parohijski dom kao Srpski Kulturni centar, gde sam im ja pomogla (slika dole). Kulturni Centar je posvećen Svetoj Petki Paraskevi, na čiji sam se dan rodila, i koju slavim.

Te godine me je Srpska zajednica u Pragu pozvala da otvorim “6 Dane srpske kulture u Pragu“, gde sam bila njihov gost (slika dole).

 Takođe, vladika temišvarski Lukijan mi zahvaljuje što sam 2013. bila njihov gost na proslavi crkveno-narodnog Sabora manastira Zlatice, čiju sam obnovu pomogla.  

Braćo i sestre, parohijani Srpske pravoslavne saborne crkve Svetog Save u Njujorku, to sam ja. I kao takva, ostajem sa vama u ovoj našoj borbi da odbarnimo i sačuvamo našu crkvu i njenu parohiju. 

ZAHVALNOST ZEMLJAKA: Spomenik Radmili Milentijević u njenoj rodnoj Azanji

Želim da završim poukom Njegove Svetosti, počivšeg Patrijarha Irineja: „Ako naš dom nije domaća crkva – onda ni crkva nije dom Božji“,” kaže se u pismu profesora emeritusa dr Radmile Milentijević redakciji Serbian Timesa.

Tekst: Radmila Milentijević/Serbian Times Foto: Privatna arhiva

Advertisement