U vreme kneza Miloša, grad po imenu Grgusovac nadaleko je bio poznat po turskoj kuli, koja je u vreme njegove vladavine pretvorena u surovu tamnicu za teške robijaše.

Kula se uzdizala na jednom brdu iznad mahale, na mestu gde je danas zapuštena letnja pozornica sa urušenim zgradama. Od nekadašnje kule ostale su pokisle lipe sa graktavim crnim pticama i zidine od grubo tesanog kamena.

U kuli su robijale ubice, razbojnici, lopurde, ali i brojni knjaževi politički protivnici, koji su za sobom ostavili zapise o strahotama mesta i mukama koje su tu preživeli.

O Grgusovcu pišu i mnogi državni činovnici, koji su ovamo slati da služe po kazni, a od njih je i potekao tadašnji naziv čitavog kraja – Srpski Sibir.

Vremenom su kula i čitav Grgusovac postali toliko zloglasni da je sam Miloš naredio da se kula sruši, zatvor premesti, a gradu je nadenuo ime Knjaževac.

Od tada je Timokom mnogo vode poteklo. Gradić je znalački urbanizovan, usmeren na reku sa šetalištem, sa mnoštvom različitih mostova, dve glavne trgovačke ulice koje se ukrštaju, sa veoma lepim, nevelikim građanskim kućama, parkom i zelenilom koji gradu daju spokojan i udoban izgled.

Da stvar bude zanimljivija , početkom prošlog veka, na jednom od brda nikla je velelepna vila nalik na zamak sa kulom motriljom, koju je podigao neki Knjaževčanin – beogradski kafedžija.

Tako je Knjaževac dobio novo znamenje.

Prema rečima Srbobrana Ristića, koje prenosi Miodrag Zupanc opisujući Knjaževac u knjizi “Kojekude Srbija”, vilu-zamak podigao je izvesni gospodin koji je bogatstvo stekao kao vlasnik kafane i prenoćišta Kolarac, negde kod Narodnog pozorišta u Beogradu. To je bila jedna od najčuvenijih predratnih kafana koje su nestale u savezničkom bombardovanju.

Gde je taj kafedžija bio za vreme bombardovanja tačno se ne zna, ali su se po oslobođenju, u njegovu praznu vilu uselili partizani, a zdanje je pretvoreno u glavnu komandu.

Međutim, veoma brzo se beogradski kafedžija pojavio u Knjaževcu na vratima svoje stare kuće! Kažu da je energično nastupio pred partizanima tražeći da mu se vrati imovina.

Ohrabreni partizani naglavačke su ga izbacili napolje. Navodno je veći deo Knjaževca ćutke opravdao i razumeo one koji su ga izbacili.

Međutim, obrt koji je usledio iznenadio je mnoge!

Uporni kafedžija telefonirao je nekome u Beogradu i posle nekoliko dana stigla je depeša da se vila isprazni i vrati vlasniku. Potpis na depeši je toliko bio ubedljiv da su partizani navrat-nanos pokupili stvar i odmah se iselili.

Čiji je potpis bio i dalje je tajna, a meštani sumnjaju da je komanda stigla od Moše Pijade, Đilasa ili čak od samog vrha.

Pravi vlasnik uselio se u svoju kuću u kojoj je mirno poživeo sve do smrti šezdesetih godina prošlog veka. Skromnu sahranu organizovala je žena koja je vilu i nasledila.

Međutim, u decenijama koje su usledile, žena bogatog kafandžije nije mogla da održava vilu sama, pa ju je pretvorila u luksuzni hotel nazvan Vila Džervin.

Danas, nažalost, Vila Džervin je napuštena i oronula, a u njenoj unutrašnjosti žive jedino kune i lasice.

Izvor: Iz knjige “Kojekude Srbija” Miodraga Zupanca
Foto: Wikimedia Creative Commons