Veliki broj onih koji se smatraju srećnicima jer su daleko od kuće uspeli da se izbore za egzistenciju i mirno dočekuju prvi dan novog meseca, iz nekog, onima koji su ostali nepoznatog razloga, tvrde da nije sve kako izgleda.
Da sunce tuđeg neba ne greje kao naše učili su nas od malena ali, da li nostalgija za rodnom grudom može uticati na kvalitet života?
Naravno da može.
I utiče na živote miliona ljudi koji su u potrazi za boljim uslovima i novim mogućnostima ostavili sve ono što su voleli i one koje su voleli iza sebe. Ili ih stavili na čekanje.
Nemačka medicina savremenog doba ne definiše nostalgiju na ovaj način. Iako je upravo nemački lekar davne 1688. godine nostalgiju opisao kao tugu koja se javlja usled odvojenosti od domovine, za Nemce ona danas predstavlja nešto drugo. To je žal za nekim vremenima kada je njihova kupovna moć bila bolja a oni bezbrižno planirali skijanje ne razmišljajući o računima za struju i gas. Nešto što se pomoglo pazariti povoljnije. Slika nasmejanih lica sa letovanja u Jugoslaviji. Uglavnom, uspomene na neka bolja vremena koje ne prate negativne emocije.
Kineski naučnici pak tvrde da je nostalgijom moguće ublažiti bol. Izgleda da se još po nečemu razlikujemo od ostatka sveta jer smo hektolitre prolivenih suza i vina pravdali upravo bolom koji ona kod nas izaziva.
Kako objasniti nekom strosedeocu u čijoj zemlji si gost na (ne)određeno vreme, da duboki uzdah koji ti se često omakne nema veze sa napornim radom? To je uzdah čežnje za zemljom u kojoj si ga prvi put udahnuo. Mogu li se rečima dočarati slike od kojih suze magle vid, svaki put kada dođu na oči? Sa čime se to poredi lepota predela čiji svaki kutak poznaješ kao svoj dlan? Da li i on često sanja ulicu u kojoj je nekada živeo i pamti imena svih koje je u prolazu sretao?
Verovatnoća da ste na ova pitanja odgovorili u sebi je velika ali dalek je put od postavljanja dijagnoze do izlečenja. Zdravstveno osiguranje za sada ne pokriva troškove lečenja nostalgije ali smo i za to našli bar privremeno rešenje.
Nekoliko puta godišnje, uglavnom u letnjim i zimskim mesecima, lečićemo je sa onima koji nam nedostaju tokom čitave godine. Ješćemo opet majčinu supu, hodati bosi po travi i govoriti kako je sasvim nebitno to što više nemamo more jer i reka ima svoje čari, smejati se dok nas stomak ne zaboli u društvu onih sa kojima se razumemo pogledom.
Jedno je sigurno: ne može svako da ode niti svako može da ostane. Mnogi su lek za ovu boljku pronašli u osmesima onih koji su daleko a kojima su svako na sebi svojstven način pomagali.
Tvrde da deluje.
Piše: Milica Andrić Foto: Mark Knopfler/Long Road
