Značajne stvari desile su se ove godine u životu svetski slavnog violiniste Stefana Milenkovića.
Pre osam meseci postao je otac jednog Nikole, a nedugo potom odlučio je da se posle decenija života u inostranstvu vrati u Srbiju.
Kakav je osećaj vratiti se kući?
-S jedne strane veoma poznat jer sam skoro uvek jednom nogom bio u Srbiji, često sam dolazio zbog familije i prijatelja. Biti blizu prijatelja i porodice je neprocenjivo. Sada sam u fazi tranzicije jer imam još obaveza na Univerzitetu Ilinoj, i to će trajati do maja. Sada boravimo malo kod moje tašte u Banjaluci, malo u Beogradu kod moje majke, malo u Novom Sadu. Još uvek nemamo stalno mesto prebivališta.
Po čemu ćete pamtiti ovu 2020. godinu. Desile su vam se krupne stvari…
-Teško je izbeći koronu kao temu jer je naglavačke okrenula ceo svet, prouzrokovala patnju kod stotine hiljada ljudi, zapravo miliona. Ovo je iskustvo koje ćemo da pamtimo celog života. Do ovog februara sam bio oko 200 dana na putu, prosek je bio oko 70-80 koncerata godišnje, veoma intezivan raspored. A pored svega toga imao sam i klasu na univerzitetu. Vreme mi je zaista bilo popunjeno, i ja se najbolje osećam kada vozim u šestoj brzini. Kada se desila korona, bio sam na turneji po Italiji koja je prekinuta. Bio sam jedan od poslednjih koji je uspeo da se vrati nazad u Ameriku.
Prijalo mi je u početku da budem kod kuće. Dosta sam kuvao, mislim da sam utrosturčio količinu jela koje znam da napravim. Neredne godine nikada neću praviti isto jelo. Ipak, ovu godinu ću pamtiti po tome da se 25. aprila rodio naš sin Nikola.
Nakon tog inicijalnog šoka, prvih nekoliko meseci korone su se podudarili s rođenjem sina, sve se nekako pomešalo. Prijalo mi je u početku da budem kod kuće. Dosta sam kuvao, mislim da sam utrosturčio količinu jela koje znam da napravim. Neredne godine nikada neću praviti isto jelo. Navikao sam se čak i da držim online predavanja, a i studentima je prijalo. Ipak, ovu godinu ću pamtiti po tome da se 25. aprila rodio naš sin Nikola.
Kako se borite sa svakodnevicom, koja je svuda na planeti prilično turobna?
-Provodim više vemena sa porodicom, što je lepo, a opet planiram čim se situacija opusti i kada bude dozvoljeno prisustvo publike bez nekih ograničenja da krenem sa koncertima i snimanjima. Inače volim i video igrice, to mi je zabavno. Dosta čitam. Gorica i ja uspevamo da se bavimo sportom, trčimo. I naravno, opet da pomenem kuvanje, tu sam otkrio čitav jedan univerzum. Vrlo je kreativno jer se kroz kuhinju upoznaje ceo svet.
Čime hranite moždane vijuge?
-Pored svega što radim što sam pomenuo, cele te mentalne gimnastike, volim da igram šah. Nisam genijalan u tome, ali dovoljno mi je zabavno i izazovno. I uvek učim nešto novo, to je već sastavni deo moje ličnosti, skoro navika. Kada nađem novu temu, bilo je da je muzika ili trening za trčanje, triatlon, plivanje, onda se toliko udubim u to da na neki nov način izazivam svoj mozak. Svaki put kada se suočite sa nečim što vam je nepoznato – to je izazov.
Živeo sam u Njujorku, u Čikagu nekoliko godina, imam dosta uspomena i nastojaću da održim kontakt sa Amerikom. Obožavam zapad Amerike, volim da skoknem do Vegasa
Kakva su vaša američka iskustva?
-Najpozitvnija moguća, 23 godine sam već u Americi. Došao sam kada sam imao 20 godina. To je bila moja baza, velika zemlja koju sam istražio uzduž i popreko, čak sam je dva puta obišao na motoru. Jednom sam, a drugi put sa Goricom, mojom suprugom. Bili smo mesec dana na putu i doslovno smo obišli skoro sve. To je zemlja uzbudljive geografije. U Americi mi se dopada sistem i način rada na univerzitetu, poštovanje i korektnost. Tih mojih 13 godina na univerzitetu je dragoceno iskustvo. Američki univerziteti su toliko dobro uređeni, naročito ovih, kako ih nazivaju, „deset velikih“. Živeo sam u Njujorku, u Čikagu nekoliko godina, imam dosta uspomena i nastojaću da održim kontakt sa Amerikom. Obožavam zapad Amerike, volim da skoknem do Vegasa.
Dugo ste živeli svuda po svetu, kako vam Srbija izgleda iz daljine?
-Uvek mi je delovala kao mesto gde ima mnogo dobrog duha i lepih stvari: istorija, muzika, folklor, instrumentni, nošnje, ljudi, mentalitet… Odavde sam crpeo i inspiraciju i motivaciju. Srbija mi je sinonim za prijatelje, familiju. S druge strane, nije uvek bilo lako biti iz Srbije. Ranih devedesetih, kada je moja prodica napustila Srbiju, nije bilo moguće zamisliti da ću biti umetnik, violinista. Bilo je previše ograničenja od samih putovanja koja su bila prestrašna, sve te vize, sami telefonski pozivi ka Srbiji i iz Srbije, slanje faksova – sve je bilo teško. Tako smo mi počeli novi život u Italiji, a onda sam se ja 1997. godine preselio u Njujork. Srbija mi je daljine izgledala dobro, a iz blizine još bolje. Naročito kada jedem dobru sarmu, ćevape, odemo negde gde je dobra muzika, skoknemo na Divčibare.
Do sada mi je baza bila Amerika, od sada će to biti Srbija. Jedva čekam da počnem da istinski živim ovde, da ovaj proces moje lične tranzicije i kovida prođe, i da uđemo u kasno proleće i leto kada ću početi da radim sa studentima
Prilično idiličnu sliku imate, vidi se da ipak niste dugo živeli ovde.
-Živeo sam u Italiji pet godina i kada pitate prosečnog Italijana kako je – 95 odsto njih će reći da je to najgora zemlja koja postoji. Ali to nije prava slika. Uvek sam bio koncentrisan na ono što radim. Do sada mi je baza bila Amerika, od sada će to biti Srbija. Jedva čekam da počnem da istinski živim ovde, da ovaj proces moje lične tranzicije i kovida prođe, i da uđemo u kasno proleće i leto kada ću početi da radim sa studentima. I nadam se da će koncerti koji su zakazani biti i održani. Iz Srbije će mi to možda biti i lakše, do sada je više od 60 odsto koncerata bilo u u Evropi, tako da biće mi lagodnije nego da idem iz Amerike. Dešavalo se da dva-tri puta mesečno iz Amerike dolazim u Evropu.
Preuzeli ste ulogu umetničkog direktora nove koncertne dvorane u Novom Sadu. Kakva su očekivanja?
-To je divna stvar i velika odgovornost, ali sam i ushićen. Vodio sam sedam godina jedan festival u Americi, Docha muzički festival. Baš sam ove nesretne godine preuzeo festival u Italiji koji se zove „Zvuci mesta“, i trebalo je da se dešava na više lokacija, u regiji Venecije, Trstu, Udinama i obuhvatao bi i manje i veće gradove. To isksutvo mi je pomoglo pri odluci da prihvatim da budem umetnički direktor ove koncertne dvorane. S druge strane, Novi Sad je divan grad i apsolutno zaslužuje tu salu i titulu „Evropska prestonica kulture“.
Ovo da sam se „prodao vlastima“ ne razumem, nije mi jasno šta to znači. Ja samo želim da što dublje uđem u život naše klasične muzike, da je promovišem na što više mesta i da pomognem u razvoju te umetnosti
Više puta ste isticali da uspešno sarađujete sa predsednicom Vlade Srbije, u okviru platforme „Srbija stvara“, čiji ste kreativni ambasador. Da li ponekad čujete kritike da ste „prodali vlastima“?
-Pre par godina su me zvali da budem kreativni ambasador u okviru platforme „Srbija stvara.“ Prihvatio sam jer sam oduvek voleo da predstavljam svoju zemlju kroz ono što radim. Ovo da sam se „prodao vlastima“ ne razumem, nije mi jasno šta to znači. Ja samo želim da što dublje uđem u život naše klasične muzike, da je promovišem na što više mesta i da pomognem u razvoju te umetnosti. I da brendiramo našu školu violine, koja je inače odlična, u svetu. A ta platforma „Srbija stvara“ je idealna za takvu podršku.
Šta biste poželeli u 2021. godini i čemu se nadate?
-Verovatno što i svi ostali. Ceo svet je umoran od virusa, restrikcija, daljine. Nadam se da će od svega ovog ostati jedna velika pouka, a to je koliko je bitno da smo blizu jedni drugima, koliko je važan pravi kontakt s ljudima jer smo to do sada uzimali nekako zdravo za gotovo. Mnogi ljudi izađu zajedno i onda svako gleda u svoj telefon.Verovali smo da će ljudi uvek biti pored nas, da ne moramo da pričamo sa njima ni da ih gledamo. Sada kada nam je uskraćena direktna komunikacija jasno je da to nije baš tako. Tehnologija je preuzela čitavu planetu i to ima ogromne prednosti, ali i mane. Ne može tehnologija da preuzme ljudsku toplinu. Nadam se da ćemo toga u budućnosti biti svesni.
Razgovarao: Aleksandar Đuričić Foto: Privatna arhiva
