Connect with us

Amerika

NOVOGODIŠNJA KAMIONDŽIJSKA: Panta Rhei

Published

on

Džaba sam perući sudove govorio da u budućnosti nikada više ne želim da vidim sunđer. Džaba sam u kamionu govorio da mi je muka od vožnje. I ko zna šta me još sve čeka, što će mi u početku biti mučno, a na šta ću se vremenom navići…da bi mi na kraju nedostajalo. Sve prolazi. Panta Rhei…

Panta Rhei. Pre dvadeset i pet vekova to je izgovorio Heraklit, u kontekstu da “Jedan čovek nikada ne staje u istu reku dva puta, jer niti je to ista reka, niti je isti čovek.”

Ipak, povod je citiranje antičkog Grka (u jednom prekookeanskom Viber razgovoru) od strane Nikole Stojansona, oca ovde prisutnog Darka Nikolsona, a u kontekstu “evo još dve godine do penzije, proći će i to, panta rei, što bi rekao Heraklit. Ili Herodot. Ma nije bitno.”

I stvarno, sve prolazi. I dobro i loše. Koliko god da je lepo, lako, ružno ili teško, neće biti večno. I najgori posao i najlepši godišnji odmor imaju svoj kraj, na sreću ili nažalost, zavisi šta vas je zadesilo. Jedino što možete jeste da uživate u svakom trenutku relaksacije, a kad je u pitanju posao koji ne volite, opustite se, jedna stvar je neminovna – kad, tad ćete se navići.

Prve godine u Americi, a 2013. u kalendaru, moj prvi posao (na kome sam se značajno zadržao) je bio u jednom “našem” restoranu. Pranje sudova, fizikalisanje, čišćenje, sve ono što me je u 24 godine pre toga zaobilazilo. Godinu i kusur dana sam nosio kecelju koju sam mrzeo, ribao sudove, zidove i plehove prema kojima sam gajio isto osećanje. Pozitivna stvar su bili pozitivni ljudi kojih je bilo u kolektivu, “puš pauza” i stari radio koji je bio podešen na stanicu sa koje 24 sata ide classic rock. Gomila dobrih bendova i autora, od onih koje slušaš na svakom ćošku, do onih koje smo svi zaboravili.

Među njima, par puta dnevno, i poneka pesma Eltona Džona, koji nije bio “moja šolja čaja”, što bi rekli oni što piju čaj. Prolazili su dani, nedelje i meseci, ja sam već postao prava “hobotnica sa sunđerom”, a matori Elton je postajao sve prijatniji. Navikao sam se. Pranje sudova mi je bilo identično pređašnjem kuckanju po tastaturi, ili današnjem rolanju volana. To je bio posao na kom sam znao svaki detalj od prvog do poslednjeg minuta, jedino što je bilo neizvesno je izbor pesama radio voditelja.

I tako…Na dan Svetog Patrika 2015. godine, oprao sam svoju poslednju turu tanjira zamazanih eurokremom i tacni masnih od roštilja, skinuo kecelju i pojeo roštilj kobasice na račun kuće. Nepuna dva meseca kasnije sam već bio na autoputu, težak četrdeset tona, prestravljen, nesnađen i nenaspavan. Nisam voleo posao koji radim, nisam voleo što spavam kojekude, nisam voleo što napravim pedesetak koraka na dan, nisam voleo samoću.

Sa svakom sledećom miljom i turom i to je počelo da se menja, vožnja kamiona mi je bila identična žuljanju masnog pleha – posao koji radim po automatizmu i vrlo često bez prevelike upotrebe intelekta. Jedina razlika je što sam žuljajući pleh utišavao radio kada klavir zasvira navijač Votforda u roze odelu, a u kamionu sam prešao stotine milja pevajući Rocket Man i Tiny Dancer.

Reka odavno nije ista, a bogami, i dečak koji je nekada zgazio u nju sada je već čovek. Danas, kada znam da se bliži kraj šoferske karijere, i da ću kroz nekoliko meseci prestati da živim život u kamionu (koji nisam baš voleo kad sam se susreo sa njim), isto tako znam da će mi na neki način nedostajati. Na neki sulud način, ali hoće. Kao što je jednako sulud moj osećaj mira i spokoja kada danas stanem za sudoperu. Više ne perem sudove 12 sati dnevno, ali tih 12 sati mi nisu smučili taj posao kao što sam očekivao. Nakon svakog većeg druženja, ako se vrši podela poslova – ja biram pranje sudova. Isto to očekujem da će me snaći kada autoput zamenim za nešto drugo, šta god to bilo. Poželeću da opet nekad sedim za sprat iznad svih u saobraćaju i da ih gledam sa visine. Poželeću da odmaram oči zverajući okolo u prirodne lepote. Poželeću da ponovo osetim to uzbuđenje kada uparkiravam dvadesetak metara dugačku prikolicu na mesto gde nema prostora za grešku. I znam da ću u svakoj narednoj podeli na vozače i suvozače ja birati da budem za volanom.

Džaba sam perući sudove govorio da u budućnosti nikada više ne želim da vidim sunđer. Džaba sam u kamionu govorio da mi je muka od vožnje. I ko zna šta me još sve čeka, što će mi u početku biti mučno, a na šta ću se vremenom navići…da bi mi na kraju nedostajalo. Sve prolazi.

Mislite o tome kada vam bude lepo, i verujte u to kada nije toliko lepo. Sve prolazi. Panta Rhei.

Današnji dan je najbolji primer za to. Srećna Nova godina!

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement