Teško je zamisliti Beograd bez muzike. Decenijama su kafane bile mnogo više od mesta za piće i večeru u njima su se sklapali poslovi, slavili važni trenuci, pevale stare gradske pesme i stvarala atmosfera po kojoj je prestonica bila poznata širom regiona.
Upravo zato je vest koja je sredinom jula 1937. godine odjeknula gradom izazvala pravo iznenađenje. Jednom odlukom, gotovo preko noći, muzika je nestala iz beogradskih kafana.
Razlog nije bio rat, policijska zabrana niti nestašica muzičara. U pitanju je bio sukob oko autorskih prava koji je prerastao u jedan od najvećih sporova između ugostitelja, izvođača i autora u predratnoj Jugoslaviji.
Borba oko „muzičkog dinara“
U središtu sukoba nalazilo se Udruženje jugoslovenskih muzičkih autora – UJMA, osnovano 1929. godine sa ciljem da zaštiti autore i obezbedi naplatu naknada za javno izvođenje njihove muzike.
Ideja je bila jednostavna – svaki lokal koji zarađuje zahvaljujući muzici trebalo je da izdvoji simboličan iznos za one koji su ta dela napisali.
Međutim, upravo oko toga nastao je ozbiljan spor.
Vlasnici kafana smatrali su da ih država i razna udruženja opterećuju novim nametima, dok su autori tvrdili da godinama ostaju bez poštene naknade za svoj rad.
Pregovori su trajali mesecima, ali bez uspeha.
„Takvog džabaluka nema nigde“
Direktor UJME Boško Simonović nije skrivao nezadovoljstvo.
Govorio je da je apsurdno što vlasnici lokala bez problema izdvajaju stotine dinara za angažovanje pevača i orkestara, dok odbijaju da plate svega nekoliko desetina dinara autorima čije pesme privlače goste.
Prema njegovom mišljenju, Jugoslavija je bila jedna od retkih zemalja u kojoj se autorska prava gotovo nisu poštovala.
Kafedžije uzvraćaju
Sa druge strane, ugostitelji su tvrdili da nove obaveze ugrožavaju njihovo poslovanje.
Najavljivali su žalbe, proteste, pa čak i odlazak pred Narodnu skupštinu kako bi pokušali da spreče uvođenje novih dažbina.
Kako bi se pronašlo kompromisno rešenje, predložen je sistem po kome bi visina naknade zavisila od vrste lokala.
Najpoznatiji hoteli i elitni restorani, poput „Moskve“ i „Bristola“, plaćali bi 30 dinara dnevno.
Lokali srednje kategorije izdvajali bi 15 dinara, dok bi manje kafane plaćale sedam i po ili svega četiri dinara dnevno.
Na papiru je delovalo da bi takav model mogao da zadovolji obe strane.
Ali dogovor nikada nije postignut.
SAZNAJTE VIŠE:
Odluka koja je utišala grad
Kada su pregovori definitivno propali, organizovan je veliki sastanak zakupaca, vlasnika lokala i muzičara.
Na njemu je doneta odluka koja će ostati upamćena u istoriji Beograda.
Od 15. jula 1937. godine muzika prestaje da svira u svim beogradskim noćnim lokalima.
Te večeri prestonica je izgledala potpuno drugačije.
Kafane su radile, ali bez orkestara, pesme i poznate atmosfere koja je privlačila goste.
Grad koji je bio poznat po živom noćnom životu odjednom je ostao bez svog najprepoznatljivijeg zvuka.
Zašto spor nije mogao da bude rešen
Ugostitelji su tvrdili da čak i kada bi pristali da plaćaju UJMI, to ne bi značilo kraj problema.
Plašili su se da bi naknade mogli da traže i autori koji nisu bili članovi tog udruženja, zbog čega nisu želeli da prihvate ponuđeni sistem.
Time su pregovori praktično došli do tačke sa koje više nije bilo povratka.
Štrajk koji je promenio pravila
Iako je u tom trenutku izgledalo kao da sukob nema rešenje, upravo je ovaj štrajk ubrzao uvođenje sistema naplate autorskih honorara za javno izvođenje muzike.
Posle Drugog svetskog rata UJMA je ugašena, 1946. godine.
Nekoliko godina kasnije, 1950, njenu ulogu preuzelo je novo udruženje koje će decenijama biti sinonim za zaštitu autorskih prava u muzici – SOKOJ.
Na taj način spor koji je na kratko utišao beogradske kafane postao je važna prekretnica u razvoju sistema zaštite muzičkih autora u Jugoslaviji.
Danas je gotovo nezamislivo da kafana radi bez muzike, ali upravo se to dogodilo jednog letnjeg dana 1937. godine, kada je čitav Beograd, makar nakratko, ostao bez svog najprepoznatljivijeg ritma.
Izvor: Kaldrma; Foto: Printscreen YouTube