Srpska Kafana u Njujorku odavno je prerasla reputaciju nostalgičnog mesta koje okuplja “naše ljude”.
Srpska Kafana na Menhetnu u kojoj se uvek traži mesto više ponovo se našla među preporukama Njujork Tajmsa.
„Slabo osvetljen i natopljen nostalgijom, restoran podseća na seosku kafanu, sa savijenim stolicama za kafane, uramljenim fotografijama stare zemlje i artefaktima poput kase iz 1921. i starinskog znaka srpske pošte, telegrafa i telefona“, piše The New York Times, i navodi da su prvi gosti Kafane bili upravo ljudi koji su rođeni i odrastali u bivšoj Jugoslaviji.
Ipak, ističe da hrana koja se tu služi „prevazilazi nostalgiju“, čime je Kafana osvojila i drugu ciljnu grupu – ljubitelje mesa.
“Moj prijatelj Džoš Ozerski, pisac koji je umro 2015, bio je prvi član te grupe”, priseća se autor teksta.
“Džoš, čija je karijera javnog zagovornika mesoždera započela vodičem pod nazivom „Meat Me in Manhattan“, napisanim pod pseudonimom Mr. Cutlets, preselio se u Ist Vilidž oko 2011. i odmah se zaljubio u Kafanu. Kada mi je poslao mejl da me pita da li sam bio tamo, odgovorio sam da jesam – a onda sam napravio grešku rekavši mu da se ne mogu tačno setiti šta sam jeo. Džoš je bio nepoverljiv. „Zaboravio si ćevape iz Kafane i jagnjeća rebra i prebranac?“ napisao je. “Stvarno?” To “stvarno?” me još uvek progoni. U svoju odbranu, nisam siguran da sam zapravo probao bilo koju od tih stvari u to vreme. Od tada sam, međutim, počeo da poštujem Kafanin pasulj i ćevape. (Jagnjeća rebra se ponekad pojavljuju kao specijalitet)”, navodi ovaj gurman.
Primećuje da su ćevapi “sami po sebi puni ukusa” mada su jednostavno ispečeni na roštilju i servirani samo sa seckanim lukom, dok se prebranac služi sa domaćim kobasicama. Preporučuje i dimljenu vešalicu, dimljeni svinjski vrat koji se peče na roštilju i ima ukus “negde između bifteka i šunke”, zatim čuvenu Karađorđevu, koju opisuje kao “cordon bleu na audiciji za istočnoevropski porno film”, i naravno, “odličnu srpsku verziju burgera” – pljeskavicu, stisnute tako da dođe do ivica lepinje.
“Pljeskavica se može ostaviti prazna ili biti punjena šunkom i kajmakom; u oba slučaja, gotovo je obavezan ajvar, koji se pravi od crvene paprike”, dodaje autor, a konstatuje i da je Kafana posle nekoliko godina počela da privlači i treću ciljnu grupu – vinopije.
“Kako je vreme odmicalo, gospodin Ocokoljić je počeo da pravi zalihe flaša iz nekadašnje Jugoslavije i dela Italije koji se graniči sa Slovenijom. Mnogi od vinara su preživeli komunističku poljoprivredu i rat, i ponovo su počeli da proizvode zanimljiva vina — neki prateći drevne metode, neki eksperimentalnim tehnikama. Kafana je shvatila šta se dešava u tom delu sveta pre skoro bilo kog drugog lokalnog restorana. To ju je učinilo mestom gde su mnogi pili svoje prvo narandžasto vino, svoje prve berbe odležane u amforama obloženim pčelinjim voskom, prvu flašu Movia, Gravnera, Keltisa, Prinčića ili Radikona”, ističe se u tekstu.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: Nova.rs
Foto: Wikimedia Creative Commons
