Prvi moderni projekat umetnosti i umetničke ideologije kod Srba realizovala je žena, a on je u svoje vreme doživljen kao prestup umesto kao kapitalno dostignuće. Iako u domovini nije bilo razumevanja hrabra Nadežda Petrović umom je išla napred, rukama stvarala, razumom i upornošću prednjačila. Svoju ličnost i bujni temperament prikazala je kako na svojim najboljim slikama tako i na ratnom frontu. Danas, Nadežda Petrović je jedina žena čiji se lik nalazi na novčanicama dinara.
Prva žena ratni fotograf, u vreme kada je većina žena u Srbiji nepismena, putuje po Evropi i stiče evropsko obrazovanje. U svom jedinom pozorišnom komadu naglasila je: „Svi možemo izginuti ali naše nacionalne spomenike moramo sačuvati“. Akademska slikarka, humanistkinja, ratna bolničarka priređivala je izložbe i umetničke kolonije, pisala kritike, držala govore na patriotskim zborovima, spajala ljude i ratovala. Na osnivačkom skupu „Kola srpskih sestara“ prisutnima se obratila ovim rečima:
„Pa šta hoće od nas bes turske truleži i šta Evropa koja u svojim nedrima milione svojih rođenih sinova radenika eksploatiše za račun silnih bogataša i aritstokratije? Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć? Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena? Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se. Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu! Zakunimo se da ćemo društvo održati sa njegovom patriotskom svrhom dok i jedna Srpkinja traje!”
Kuća Petrovića
Petrovići su živeli u Beogradu, a njihova kuća je bila mesto na kojem se okupljala kulturna i umetnička elita. U domu Dimitrija Petrovića, čuvenog skupljača istorijskih dokumenata, i njegove supruge Mileve često su sedeli i razgovarali mnogi intelektualci tog vremena. Nušić, Dis, Jovan Skerlić, Gavrilo Prncip, Gaćinović, Žerajić koji će preokrenuti svetsku istoriju.
Porodica je imala trinaestoro dece, a najpoznatiji su bili pesnik Rastko Petrović i slikarka Nadežda Petrović. Njihov otac, koji je u mladosti želeo da postane slikar, trudio se da svojoj djeci omogući razvijanje talenta. Tako su oni mogli da crtaju, pišu i uče muziku. Dve sestre su bile slikarke, jedna muzičarka.
Obrazovanje
Nadežda Petrović se školovala u Beogradu, Minhenu, a boravila je i u Parizu. Putovala je po raznim evropskim zemljama, obilazila krajeve Srbije.
U Minhenu je učila slikarstvo kod Antona Ažbea kod kojeg se suočila sa jednim drugačijim pristupom tehnikama slikanja. Ažbe je u tim tehnikama prenosio shvatanje da se crtež, boja i kompozicija ne mogu odvajati i da se problemi na slici rješavaju bojom. Njegovan je širok, slobodan potez. Kod Ažbea je doživela i prvo slikanje u prirodi.
U njegovom ateljeu družila se sa jugoslovenskim umetnicima Vasilijem Kandinskim i Aleksejem Javljenskim, a poseban uticaj na nju ima druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem i drugima.
Ovako udruženi mladi srpski, hrvatski i slovenački slikari će i kasnije ostvariti prve zajedničke izložbe jugoslovenske orijentacije. Za vreme boravka u Minhenu naučila je nemački, ruski i francuski jezik.
Talenat
Prvu i jedinu samostalnu izložbu organizovala je u Beogradu 25. avgusta 1900. godine. Primljena je sa podsmehom i neshvatanjem. Kritika je donekle priznala njen talenat, ali je bila nemilosrdna u pogledu novina koje je Nadežda Petrović unela u slikarstvo. Bila je kritika nemilosrdna i u pogledu uzora na impresionističke slike, pa ih je jedan kritičar nazvao čak „bolesnim trulim mozgovima“.
S jedne strane Ivan Cankar tvrdi kako „gospođica nema ukusa“ a s druge strane Nadeždu brani Bogdan Popović, tvrdeći da ona ima dara i da su joj težnje umetničke. Malobrojne dobre kritike nisu mogle da preokrenu kulturnu javnost Srbije tog doba, a naročito ne vladajući tok konzervativne i netrpeljive likovne kritike.
Njen stil je ličan, eksperimentalan, složen, a istoričari umetnosti na različit način opisuju njenu orijentaciju prema stilskim tendencijama tog doba.
U Parizu boravi 1910. godine u ateljeu Ivana Meštrovića. Tada upoznaje Matisa, Pikasa i Rodena. Pod utiskom svega toga njeno slikarstvo se menja. Kritičari pišu kako je punu zrelost dostigla posle povratka u otadžbinu, na putovanjima po Srbiji, između 1903. i 1910. godine. Tada su nastala njena najznačajnija dela: „Resnik“, „Šuma“, „Dereglija na Savi“, „Ada Ciganlija“ itd.
Što je dublje zalazila u Srbiju više se oslobađala tuđih uticaja, osamostaljivala se kao slikar.
Boravak u Parizu bio je dodir sa modernim pravcima, uneo je u njen stil nove elemente, koje su neki dovodili u vezu sa fovizmom. Iz tog perioda potiču „Devojčica u Bulonjskoj šumi“, „Bulonjska šuma“ i dve slike katedrale Notrdam. One spadaju u njene najčistije i najuspešnije slike.
U ratnom periodu nastale su njene slike u kojima se mnogo više oseća užas rata nego kod drugih slikara. Slike „Kosovski božuri“, „Gračanica“, „Valjevska bolnica“ prikazale su u potpunosti slikarkinu ličnost i njen bujni temperament kroz prizore uznemirene prirode, stilski iskidane, u grču i nemiru nastale, dinamičnog poteza, razigranog kolorita. Dominiraju velike površine, njene omiljene užareno, crvene boje i noj komplementarna zelena boja. Ljubav prema bojama ponegde stvara koloristički vrtlog, gde se ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja.
Borba
Nadežda Petrović u Beograd se vraća u burnom trenutku srpske istorije, u vreme kada se sprema neslavni kraj kralja Aleksandra i kraljice Drage. Neki izvori nam kažu da je njen otac Mita Petrović iznenada penzionisan jer je naljutio kralja Aleksandra odbivši da napiše biografiju kraljice Drage, u kojoj je navodno trebalo da dokaže kraljičino plemićko poreklo
U isto vrijeme Nadežda Petrović je politički aktivna, reaguje na promene u društvu, ratoborno pozivajući da se ustanicima u Kruševo pošalje oružje iz Srbije.
Uz pomoć Branislava Nušića ona osniva „Kolo srpskih sestara“ i kao sekretar tog društva ona kreće u vojnu misiju. Za vreme stogodišnjice Prvog srpskog ustanka ona se angažuje u organizovanju prve umetničke izložbe, koju je otvorio kralj Petar, a na kojoj su izloženi radovi 96 umetnika iz jugoslovenskih zemalja i Bugarske sa 458 radova.
Potom osniva „Društvo srpskih umetnika Lada“ i „Prve jugoslovenske kolonije“ u Sićevu. Osnovala je Ligu za nacionalna prava potlačenih žena, „Odbor Srpkinja“. Radila je kao nastavnica crtanja. Pisala je molbe ministru prosvete pokušavajući da poboljša svoj službeni status. Molbu piše 19. septembra a značajna nam je jer u njoj velika slikarka iznosi tok svog službovanja i navodi svoje kvalifikacije:
„Od 1. septembra 1893. postavljena sam na osnovu svojih kvalifikacija za nastavnicu crtanja Više ženske škole sa platom 1.000 dinara, a 8. januara 1894. sa platom od 1.500 dinara. S ovom platom služim već 16 godina, ne dobijajući povišicu iako je Ukazom Njegovog veličanstva kralja od 29. juna 1905. g. Viša ženska škola podignuta na stupanj srednje škole – Žensku gimnaziju sa četiri viša gimnazijska razreda, na kojoj sam od toga doba radila savesno i ispravno po programu muške gimnazije. Kako je ukazom od 29. juna 1905. g. Ženska gimnazija otvorena na osnovu zakona o srednjim školama, a od septembra ove godine i odvojena, te mi je čast zamoliti Gospodina ministra da me izvoli na osnovu člana 64. zakona o Srednjim školama, po kome kao kvalifikovani nastavnik veština imam ispunjene sve uslove (učiteljski ispit, stručni ispit, privatnu akademiju umetnosti u Mnihenu i 16 godina službe bez povišice i prava na penziju), da me po istome zakonu, a po članu 75 zakona o Srednjim školama postavi za učitelja crtanja prve klase sa platom od 2.500 dinara godišnje, utoliko pre što za ovo ne postoje zakonske nemogućnosti i što moje kolege u muškim Srednjim školama koji imaju iste kvalifikacije, ili čak i sa manje kvalifikacija i manjim brojem godina službe, imaju veće plate.“
Godna 1908. donela je velike demonstracije u Beogradu. Nadežda Petrović prekida nastavu u školi i sa učenicima kreće na demonstracije. Kada se pojavila na balkonu Narodnog pozorišta pozdravljena je ovacijama naroda. Tih dana dobija nadimak „Jugoslovenska Nada“. Neprekidno je pozivala narod na borbu protiv tiranije austrijskog cara i na slobodu.
Balkanski ratovi
U Prvom i Drugom balkanskom ratu dobrovoljno je radila kao bolničarka na frontu. Redovno se javljala svojim dopisnicima. Jednom prilikom piše:
„Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: „ Sestro, sestro!“ – istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći.“ Iz tog vremena 1913. godine potiče i poznata fotografija Nadežde Petrović na kojoj je u crnini, sa velikim crvenim krstom na rukavu kaputića, sa ljubičicama za pojasom. Tada su nastale i njene poznate slike. Jedna od njih je „Vezirov most“, na kojoj je zapisala: „…kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika“.
Prvi svetski rat i smrt
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović bila je dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom je učestvovala u borbi na Mačkovom kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su borbe do istrebljenja.
Kao bolničarka na frontu bila je svedok velikih srpskih stradanja. Ova hrabra žena bila je poznata po tome što je sve stoički podnosila, ali bitka kod Mačkovog kamena veoma ju je potresla i pogodila. Pisala je kako je tada imala nervnu krizu. Najteži trenutak u životu opisala je u svom pismu:
„Kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, ne mogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: „Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše“. Kroz suze jauknuh: “Gospode, zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju?“ Trenuci su bili doista strašni.“
Posle pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari Nadežda Petrović odlazi u Skoplje, gdje se sklonila njena porodica. Rodbina ju je preklinjala da se ne vrati na bojište.
Nadežda je mogla da bira između odlaska na konferenciju u Rim, rada u jednoj bogradskoj bolnici i rada u bolnici jedne strane misije u Nišu.Ponosna Nadežda Petrović izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.
Valjevom je kružila epidemija tifusa. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović koja je radila kao bolničarka Infektivne bojne bolnice. Bolovala je sedam dana. Umrla je od tifusa 3. aprila 1915. godine.
Nadežda Petrović otvorenih očiju gledala je u budućnost. Život joj nije bio naklonjen. Veliki je njen doprinos srpskoj kulturi i prosveti.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Piše: Ilijana Božić za Impuls
Foto: Nadežda Petrović / Wikimedia Creative Commons
