Istorija

Published 3 godine ranije

By admin

UBICA KENEDIJA, CIA I JUGOSLAVIJA: Evo zašte Harvi Li Osvald nije voleo viceve o Crnogorcima!

Džordž de Morenšild, blizak prijatelj Lija Osvalda, proveo je nekoliko meseci u Jugoslaviji kao „geolog“. Svedočenje pred Vorenovom komisijom potvrda je čudnih odnosa među igračima svetske politike

Džejnino lice bilo je preplavljeno srećom. Nije volela javne plaže, baš kao ni njen verenik Džordž. Spretno je veslao od Miločera ka Petrovcu.

Sliku kao iz bajke upotpunilo je gotovo skriveno staro utvrđenje (mislim da je iz rimskog doba), i obris nekog lika koji na njemu nehajno stoji. Odjednom, začuli su se pucnji. Shvatila je u trenu da su ispred aktivnog vojnog objekta.

Incident se zbio u leto 1957. i o njemu smo saznali zahvaljujući dokumentima objavljenim tokom istrage ubistva američkog predsednika Džona Kenedija. Glavni junaci opisanog incidenta, Džejn i Džordž de Morenšild bili su bliski prijatelji Lija Harvija Osvalda, čoveka za koga se veruje da je bio atentator. Ono što je za nas zanimljivo jeste podatak da je De Morenšild neposredno pre ubistva nekoliko godina proveo u Jugoslaviji na misterioznim poslovima. U memoarima je napisao: „Ne mogu da kažem kako nikada nisam radio za CIA. Ne mogu to da dokažem. Ali ne mogu da dokažen ni da sam radio za njih“.

ŠPIJUN ZA SVE

Teško je reći ko je zaista bio Džordž de Morenšild. Rus, Belorus, Poljak, polu-Nemac iz Estonije, Šveđanin, Grk katolik, Amerikanac (i ostalo po potrebi), kojem se nije znao ni tačan datum rođenja u carskoj Rusiji. Džordž je bio neko poseban – i u Jugoslaviji sigurno nije boravio kao turista.

U Americi je optuživan da je za vreme Drugog svetskog rata radio za Nemce, dok je on tvrdio da je imao veze sa pokretom otpora u Poljskoj i Francuskoj. Bio je blizak FBI i američkoj obaveštajnoj agenciji, Francuzi su ga malo uzeli pod svoje, voleo je da se druži s Rusima…

Obilazio je svet kao svoje dvorište, uvek se nalazio „tamo gde treba“. I s kim treba. Promenio je nekoliko žena, ali je prijatelje, kako je govorio, čuvao kao malo vode na dlanu. Navodni saradnik svih mogućih i nemogućih službi, pošto je prebegao u Ameriku, držao je na kolenima malu Žaklinu Buvije, buduću suprugu Džona Kenedija! Sa njenim roditeljima bio je više nego blizak, a popularna Džeki ga nije zaboravila ni kad je postala prva dama. I sa samim Kenedijem je drugovao, često su se viđali…

Iako je tvrdio da su mu ruski komunisti oterali u logor ili pobili pola familije, nije prezao od prijateljevanja s njima. Gregorije, kako su ga oni zvali, hvalio se da ne zaboravlja njihove rođendane. Posebno je voleo da ugodi detetu Marine, supruge Lija Harvija Osvalda („On nije bio komunista, već marksista“).

U kontakt s najpoznatijim atentatorom na planeti, koji mu je bio više od drugara (pronalazio mu je posao, stanove), stupio je na preporuku nadležnih iz CIA. Baš kao što je na Karibima vreme provodio sa Aristotelom Onazisom, drugim Žaklininim suprugom.

Ne treba smetnuti s uma ni drugovanje i zajednički biznis sa Muhamedom al Fajedom, ocem ljubavnika princeze Dajane, za koga je tvrdio da je ubijen u nameštenoj automobilskoj nesreći sa ženom njegovih snova.

Neke knjige kažu da je “Георгий Сергеевич Мореншильд” odnosno Jerzy Sergius von Mohrenschildt, kasnije George Sergius de Mohrenschildt (nemačko fon je promenjeno u podobnije, savezničko, francusko de) rođen 17. aprila 1911, u Moziru, u Gomeljskoj oblasti, nekadašnjem delu ogromnog Ruskog carstva, danas Belorusije. Druge pak tvrde da je svetlost dana ugledao 1914, posle brata Dimitrija. Otac Sergej Aleksandrovič „obeležen“ je mešavinom nemačkog, švedskog i ruskog porekla, a majka Aleksandra imala je poljske, ruske i mađarske krvi. To je svakako doprinelo da Georgije odlično savlada ruski, nemački i poljski jezik, s lakoćom kasnije i francuski, španski, engleski. Legenda kaže da je znao i togo odnosno jezik Togolenda, nemačkog protektorata u zapadnoj Africi. Tamo je, naime, „imao nekog posla 1958“, dok nije „shvatio“ da je zanimljivije na Kubi, u Meksiku, Gani, Nigeriji, Francuskoj… I u Jugoslaviji, naravno.

U Ameriku je emigrirao 1938. godine. Verovao je da će se u startu tamo dobro snaći, ali čim je dospeo u obećanu zemlju, engleska obaveštajna služba je javila domaćinima da Georgije, sada već Jirži, uveliko održava kontakte s nemačkim kolegama. FBI ga je pratio dve godine i utvrdio da rado viđa i francuske špijune.

Zaključili su da je najpametnije da ga privedu svom zvanju i znanju. Tako je od Jiržija stvoren Džordž. Jugoslovenska tajna služba je o njegovom bratu Dimitriju znala gotovo sve, ali Džordža baš i nije bilo lako pročitati. Naša tajna služba je pretpostavljala ko dolazi, a američka je znala zašto ga šalje.

Jugoslovenske vlasti su ga optužile da se bavi izradom preciznih planova vojnih utvrđenja. Otuda i iskazana strast za veslanjem na potezu Miločer – Petrovac. Po povratku u Ameriku, nekoliko dana proveo je u tajnoj službi, koja je htela da sazna da li je s domaćinima razgovarao o politici, eventualno se zbližio s neprijateljem.

Priča o njegovom dolasku bila je vrlo jednostavno upakovana.

„GEOLOG“

Međunarodna uprava za saradnju (ICA) potpisala je sa jugoslovenskom vladom ugovor koji je podrazumevao da neko iz Amerike dođe u Zagreb i poradi malo sa ovdašnjim kolegama, rudarima i naftašima. Bio je to Džordž, koji je od ekonomiste avanzovao u geologa.

„Ništa tu nije bilo čudno“, svedočio je posle. Njegov ujak Ferdinand imao je svojevremeno naftnu kompaniju u Bakuu, otuda i njegovo interesovanje za naftu. Jugoslovenska tajna služba mu je poverovala taman toliko koliko i u tvrdnju da nikako nije došao da uprlja ruke.

„Džordž Mičel iz ICA predložio mi je da kao ekspert za naftu odem u Jugoslaviju, ispitam kako bi mogla da što bolje koristi resurse, utvrdim možemo li da sarađujemo. Titova vlada je prihvatila da plaća moje troškove, a ICA je izdvajala za platu. Ugovor je podrazumevao boravak od nekih 8-9 meseci. Stigao sam u Zagreb u februaru 1957, vratio se u oktobru. Izveštaje sam pisao u triplikatu: agenciji koja me je poslala, jugo-vladi i maršalovom ministarstvu rudarstva“.

Usput je odrađivao šta je odrađivao. Može biti da je Džejn znala za to, ali ne mora da znači. Nije sve vreme bila sa verenikom, došla je da ga obiđe u vreme godišnjeg odmora.

Sve se završilo na sitnim diplomatskim čarkama. Jugoslovenska tajna služba je htela da stavi do znanja Amerikancima kako zna zašto su poslali De Morenšilda. S druge strane, u SAD-u su, navodno, sumnjali da su ga komunisti obrlatili. Priznao je da je na njega navaljivao jedan Slovenac, neuspešno, tvrdio da se nijedan geolog ovde ne bavi politikom. „Najviše vole da dobro pojedu i popiju“, ponavljao je, što je, između nerečenog, vrlo proverljivo i sasvim odgovara istini. On ih je kao, samo usput, ubeđivao da nisu slobodni, oni njega da jesu. Posle su zajedno radili u arapskim zemljama.

VIC SA CRNOGORCIMA

Morenšildova jugoslovenska saga verovatno bi bila polako zaboravljena da se nije desilo ubistvo u Dalasu. U vreme kada je stradao Kenedi, on se nalazio na Haitiju. Na to karipsko ostrvo otputovao je 24 sata pre atentata. Kada je čuo da je predsednika ubio neki Li, navodno je odmah rekao kako je to svakako bio njegov prijatelj Osvald. Samo nekoliko nedelja ranije slikao ga je u svom dvorištu kako drži novine i pušku. Snimak je dostavio Vorenovoj komisiji koja je istraživala ubistvo američkog predsednika.

Njegovo svedočenje bilo je najduže od svih – jedino je Osvaldova supruga Marina bila duže ispitivana. Oslobođen je svake sumnje u umešanost u taj tragičan događaj. Sve što se dešavalo s njim, agentima CIA i Osvaldom označeno je samo kao „splet okolnosti“.

Džordž se, uprkos svemu, nije predavao. Kada je njegov prijatelj Džord Buš, budući predsednik SAD, postao šef CIA, poslao mu je pismo.

„Učinite nešto, uklonite mrežu ispletenu oko nas. Moja supruga i ja okruženi smo nekakvim osvetnicima. Prisluškuje mi se telefon, svugde nas prati FBI. Dovedeni smo do ludila. Možda sam se nespretno izrazio kad sam rekao da sumnjam da je Li ubio Kenedija. Vi to najbolje znate. Ovo je moj poslednji zahtev za pomoć, više vam neću smetati“.

Buš mu je svojeručno odgovorio da su njegovi strahovi neopravdani. Ipak, pola godine kasnije De Morenšild je bio mrtav. Zvanična verzija kaže da je posle susreta s novinarem Edvardom Džejom Epštajnom, u seocetu Manalapan na Floridi, sebi oduzeo život. Nađen je mrtav u spavaćoj sobi 29. marta 1977. Nije bilo oproštajnog pisma i niko nije čuo pucanj. Istraga je potvrdila da je Džordž u nekoliko navrata pretio da će se ubiti. Međutim, mnogi se pitaju da li je to mogao da učini s obzirom na to kakav je bio, pogotovu što je kraj njega nađena sačmarica sa cevi dugačkom 75 cm. Malo nezgodna dužina da čovek dohvati oroz i spraši sebi metak u čelo!

Iza njega su ostali neobjavljeni memoari, a u njima jedan zanimljiv detalj. U trenutku kada je Li Osvald bio depresivan, Džordž je odlučio da mu ispriča vic koji je čuo u Jugoslaviji:

Neobrazovani crnogorski komunista dolazi u Beograd gde prvi put na raskrsnici vidi semafor. „Druže“, upita prolaznika, „čemu služe ova svetla?“.

Prolaznik mu reče: „Kada je crveno svetlo, tada komunisti prelaze ulicu. Kada je žuto, prelaze simpatizeri komunista. A kada je zeleno, ulicu prelaze svi ostali“. I tako, kad crnogorski komunista krene da prelazi ulicu na crveno, udariše ga kola. Policajac mu oštro podvikne: „Kakva si ti to budala?“. Crnogorski komunista reče: „Ja jesam član komunističke partije, ali su me na to naterali!“.

Džordž de Morenšild je primetio da Liju Osvaldu taj vic nije bio smešan.