Connect with us

Srbija

NEĆU PEŠKIR, HOĆU PUŠKU! Srpska heroina preživela albansku golgotu i jurišala na Solunskom frontu, a u Srbiji nije dobila čak ni ulicu

Published

on

“Hoću pušku i ratni raspored! Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće”, glasile su reči zaboravljene heroine Balkanskih ratova i Velikog rata Sofije Jovanović pred vojnom komisijom za vreme Prvog balkanskog rata.

Da će od nje biti veliki borac moglo se nagovestiti kroz razgovor i test koji je obavila pred komisijom Narodne odbrane, koja u prvi mah nije želela da je pusti na borbene linije, već je želela da je raspodeli kao bolničarku, o čemu je pisao i Antonije Đurić u svojoj knjizi “Žene Solunci govore”.

Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje. Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:

– Kojim dobrom, devojko?

– Hoću pušku i ratni raspored! Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.

– Dobro, devojko! – reče joj major. – Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima.

– Hoću pušku! – ponovila je. – Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!

Nisu imali kud: primili su je.

Odlikovanja i odbrana Beograda

Iz Balkanskih ratova izašla je s odlikovanjima, a to se nastavilo i kroz njen angažman tokom odbrane Beograda u “Velikom ratu”, ali i u kasnijim danima rata.

U noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. U sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda komandovala je prvom grupom srpskih boraca koja je prešla preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna. Takođe, učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari.

ŽENSKI KOMITA: Sofija Jovanović u Prvom balkanskom ratu 1912.godine

Bila je jedna od onih koja je preživela povlačenje preko Albanije, a rame uz rame sa svojim saborcima učestvovala je i u proboju Solunskog fronta. Za vreme ratovanja bila je više puta ranjavana, te je čak ostala bez jednog dela stopala.

13 odlikovanja za herojstvo

Za svoje herojstvo i junaštvo Sofija Jovanović je dobila 13 odlikovanja, čime je postala žena sa najviše medalja u “Velikom ratu”. U miru je našla i svog životnog saputnika, saborca iz rata, Tihomira Krsmanovića. Preminula je u Beogradu 1979. godine u 84. godini i sahranjena je na Novom groblju uz sve vojne počasti.

Govoreći o svojoj prabaki u intervjuu za “Novosti”, dramaturg i rediteljka, Sanja Krsmanović Tasić, opisala je kako se ona ponašala nakon završetka rata, ali i kako je gledala na ono što je nastupilo u miru.

I NEMCI PISALI O NJENOM HEROJSTVU: Sofija na frontu

– Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu – rekla je ona u intervjuu za “Novosti”.

Ono što stavlja senku na herojstvo Sofije Jovanović jeste naša nebriga za njen lik i delo. Naime, danas na području čitavog Beograda ona nema ni ulicu ni spomenik.

Izvor: Blic.rs Foto: Wikipedia

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement