Jeste li nekada poželeli da ostavite sve i krenete u neistraženu divljinu, jeste li osetili taj neodoljivi zov prirode…? Verovatno jeste, ali ste se već sledećeg trenutka setili da Vam je šporet uključen ili da sutra rano morate na posao. A mlada Srpkinja Tamara Šuša je od bega u divlljinu napravila svoj posao…i odlično joj ide!
Ona je danas jedna od najcenjenijih fotografa netaknute prirode u Americi, učesnik brojnih ekspedicija u divljinu, a sa poslednje, gde je boravila i snimala na Antarktiku, se upravo vratila. Taman na vreme da objavi i promoviše svoju prvu knjigu fotografija!
-Odrasla sam u Beogradu, završila Filološku gimnaziju i započela studije na Filološkom fakultetu. Ubrzo nakon toga, 2009.godine, sa porodicom sam se preselila u Čikago, gde sam nastavila studije na Northeastern Illinois University. Tokom studija počela sam profesionalno da se bavim fotografijom, najpre kroz muzičku scenu. Radila sam za React Presents, organizaciju koja stoji iza velikih festivala poput North Coast Music Festival i Spring Awakening, počinje svoju životnu priču za Serbian Times Tamara Šuša.
Godine 2012. osvojila sam putovanje u Aspen, Kolorado, koji sam posetila te zime. To iskustvo je bilo presudno — čim sam završila koledž, odlučila sam da se preselim u Aspen, gde danas živim i radim, okružena planinama koje su postale centralni deo mog života i rada.
U međuvremenu si odlučila i da se školuješ za ono što si usput zavolela..
-Tako je! Kako se moj rad sve više okretao dokumentarnom pristupu i radu na terenu, javila se i potreba za daljim obrazovanjem. Zbog toga sam završila master studije iz fotožurnalizma i dokumentarne fotografije na Univerzitetu umetnosti u Londonu, što je imalo veliki uticaj na način na koji danas razmišljam o fotografiji, predstavljanju priče i odgovornosti fotografa.
Kako ti definišeš svoju ljubav prema fotografiji, šta te u toj priči najviše zanima?
-Ljubav prema fotografiji rodila se iz želje da zabeležim svet oko sebe — putovanja, prirodu i sportove kojima sam se bavila. Fotografija je u početku bila način da sačuvam trenutke i lična iskustva, ali je vremenom prerasla u profesiju. Pored fotografije, bavim se i kratkim dokumentarnim filmom. Zanima me život u planinama, ljudi koji žive u bliskom odnosu sa prirodom, kao i izazovi sa kojima se danas suočavamo usled klimatskih promena. Neki od mojih kratkih filmova prikazani su na filmskim festivalima širom sveta, što mi je posebno dragoceno jer otvara prostor za razgovor i razmenu ideja sa publikom iz različitih sredina.
Ovih dana si tvoje fotografije ovekovečila i u formi knjige…
-Moja prva knjiga fotografija se zove „Four Seasons in Snowmass“, to je gradić u američkoj državi Kolorado. Kroz tu knjigu želela sam da prikažem mesto u kojem živim poslednjih 10 godina, onako kako ga ja doživljavam: kroz promene godišnjih doba, tihe trenutke i vezu između ljudi i planine.
KAO NA DRUGOJ PLANETI: Tamara na ekspediciji po Antarktiku
Kakva te fotografija najviše interesuje privatno?
-Imam sreću da se ono što me zanima privatno u potpunosti poklapa sa mojim profesionalnim radom. Volim da putujem, vozim snoubord, trčim po planinama i istražujem prirodu – i sve to je deo mog svakodnevnog života i mog posla. Uopšte, važno mi je da kroz fotografiju ljudima približim prirodu i pejzaže koje možda nikada neće imati priliku da vide uživo. Ne da bih ih idealizovala, već da bih podsetila koliko su ti prostori krhki i vredni pažnje.
Šta njima želiš da probudiš kod ljudi?
-Nadam se da moje fotografije mogu da probude osećaj odgovornosti i želju za očuvanjem prirode, jer verujem da se štiti samo ono sa čim se ljudi emocionalno povežu. Zbog toga blisko saradjujem sa organizacijama koje se bave obrazovanjem dece i odraslih o očuvanju životne sredine. Smatram da je edukacija ključ dugoročnih promena i da umetnost može da bude snažan most ka tim temama.
Bila si pre nekoliko nedelja na jednoj ekspediciji nadomak Južnog pola, Antarktika. Šta si „dole“ snimala i šta te je najviše fasciniralo?
-Ovo mi je bila treća godina za redom da radim kao fotograf na ski ekspediciji na Antarktiku. Brod na kojem putujemo jedini je komercijalni brod na svetu koji vodi skijaše na ovaj daleki kontinent, a to iskustvo je zaista teško pretočiti u reči. Skijanje među pingvinima, kitovi koji izranjaju pored naših čamaca, sante leda koje nas neprestano okružuju — sve deluje gotovo nestvarno. Svakog dana penjemo se na planine kako bismo skijali u potpuno netaknutoj prirodi.
MANJE LJUDI JE SKIJALO NA ANTARKTIKU…Nego što se popelo na Mon Everest
-Antarktik je jedna od poslednjih pravih ekspedicija na planeti, mesto na kojem se zaista osećate potpuno udaljeno od ostatka sveta. Do njega se stiže tek nakon dvodnevnog prelaska Drejkovog prolaza, najopasnijeg morskog prelaza na svetu. To je jedino mesto na Zemlji gde se divlje životinje ne plaše ljudi — pingvini se slobodno kreću oko nas, a foke nas gotovo i ne primećuju dok skijamo pored njih. Teren za skijanje je izuzetno zahtevan i opasan. Krećemo se po glečerima ispunjenim pukotinama i tokom uspona se vezujemo u timove od po pet ljudi, zbog realne opasnosti od propadanja kroz led. Često se kaže da se više ljudi popelo na Mont Everest nego što je ikada skijalo na Antarktiku, što dovoljno govori o jedinstvenosti tog iskustva.
KLIMATSKE PROMENE SU VIDLJIVE: Tamara je veliki borac za očuvanje životne sredine
-Istovremeno, boravak na Antarktiku je snažan podsetnik na to koliko su ti ekosistemi osetljivi. Kao fotograf, trudim se da zabeležim ne samo lepotu tog prostora, već i njegovu tišinu, krhkost i promene koje se tamo dešavaju — jer Antarktik često doživljavamo kao dalek i apstraktan, a u stvarnosti je direktno povezan sa budućnošću cele planete.
Bila si, ako se ne varam, i ranije na sličnim ekspedicijama. Gde si sve putovala i kakva iskustva si imala?
-Na sličnom putovanju bila sam i na Svalbardu, najsevernijem naseljenom ostrvu na svetu, gde smo proveli dve nedelje na jedrilici, ploveći koliko god je bilo moguće severnije, sve dok nas led nije primorao da se vratimo nazad na jug. Kada je reč o ski ekspedicijama, u martu sam putovala u Maroko sa ciljem da skijamo najviši vrh Severne Afrike. Do planinskog doma dolazi se isključivo uskim planinskim stazama, a opremu su nam nosili konji.
SA PRIRODOM NA TI: Scene života nedaleko od najjužnije tačke planete Zemlje
-Većina mojih putovanja povezana je sa nekom vrstom sportske avanture. Kroz zimske sportove boravila sam u Kraljevini Lesoto u Africi, gde sam radila kao instruktorka snouborda, dok sam u Čileu radila kao fotograf na skijalištu Portillo. U Gvatemali sam imala priliku da provedem noć na aktivnom vulkanu i posmatram erupcije koje su se dešavale na svakih dvadesetak minuta, a na ostrvu Madeiri sam trčala planinske staze sa srpskom reprezentativkom u trejl trčanju, Lidijom Radulović.
OD VULKANA GVATEMALE DO TRČANJA PO GREBENIMA MADEIRE: Tamara nastavlja put
Kakvi su ti planovi u životu? Šta i gde nisi fotografisala, a volela bi?
-Jedan od mojih ličnih ciljeva je da vozim snoubord na svakom kontinentu — trenutno mi nedostaje još samo Australija. Sledeća već zakazana destinacija za bordanje ove zime je Kazahstan, zemlja koju do sada nisam imala priliku da fotografišem. Kada razmišljam o budućnosti, moj cilj nije samo da stignem do novih destinacija, već da nastavim da stvaram rad koji ima smisao — rad koji povezuje avanturu, dokumentarni pristup i brigu o planeti. Fotografija i film su za mene alati za razumevanje sveta, ali i poziv na pažnju, empatiju i odgovornost, završava svoju ispovest za Serbian Times Tamara Šuša.
A nama ostaje samo da joj poželimo srećan put u nove avanture, koje će ovekovečiti svojim foto aparatom.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Tamara Šuša