NATO je planski gađao industrijske trafo-stanice unutar fabričkog kruga, iz kojih se izlila ogromna količina ulja koje sadrži otrovno i veoma kancerogeno jedinjenje piralen.
Više od hiljadu radnika “Zastave” iz Kragujevca je obolelo, a procenjuje se da je između 300 i 400 njih umrlo u najvećim mukama od najtežih oblika raka direktno izazvanih isparenjem otrovnih hemijskih jedinjenja kada su NATO bombe pogodile fabriku!
Tokom agresije NATO je planski gađao industrijske trafo-stanice unutar fabričkog kruga, iz kojih se izlila ogromna količina ulja koje sadrži otrovno i veoma kancerogeno jedinjenje piralen. Najviše obolelih je među radnicima iz kovačnice i lakirnice, koji su odmah posle napada, bez posebne zaštitne opreme za biološke i hemijske katastrofe, istrčali da čiste ruševine fabrike.
“Zastavu” su gađali dva puta, zasuli su je sa čak 22 projektila, od kojih samo dva nisu eksplodirala. To su bile bombe razorne jačine koje su probijale i topile metalnu i čeličnu konstrukciju fabrike. Najgore od svega to što su gađana postrojenja koja nemaju veze sa vojnim ciljevima, kako su kasnije oni pokušavali da se opravdaju. Jedina namera bila je da ljudi ostanu bez uslova za život. I u tome su uspeli, 33.000 ljudi ostalo je bez posla, a fabrika nikada više nije uspela da se vrati na staro – kaže naš sagovornik.
Bomba je pala oko pola tri ujutru. Za nepunih sat vremena, dok je fabrika još uvek gorela, a mi nismo bili sigurni da li će još koji projektil da se sruči na nas, na hiljade radnika pohrlilo je na glavnu kapiju da spasi šta se spasiti može. Ljudi su bili uplašeni, ali su nas molili da ih pustimo u razoreno područje kako bi ugasili požar koji je i dalje divljao. Nismo razmišljali da je vazduh otrovan, da je zemlja kontaminirana… Bilo nam je važno samo da spasemo fabriku u kojoj je radilo preko 33.000 Kragujevčana. Ogroman broj porodica živelo je od “Zastavinih” plata, četiri generacije građana mukotrpnim radom i znojem gradilo je fabriku. Bilo je strašno gledati kako se sve ruši za par minuta. Zato smo i ušli ni ne pomišljajući da će ogroman broj nas u budućnosti zbog toga izgubiti život – sa osetnom tugom u glasu govori Srejović.
Na sreću, u napadima niko nije stradao. Ali, godinama kasnije, mnogi radnici koji su radili na raščišćavanju ruševina umrli su u najgorim mukama.
Svi smo se porazboljevali tokom godina. Tačnu brojku onih koji su bitku sa opasnom bolešću izgubili ne znamo. Preko hiljadu ljudi učestvovalo u gašenju požara i čišćenju, samo iz Kovačnice na terenu je bilo između 300 i 400 radnika. Većina je umrla od karcinoma, a oni koji su još uvek živi leče se! I ja sam jedan od njih. Već godinama borim se protiv raka pankreasa, jednog od najtežih karcinoma. Uništili su nam zdravlje, u to ne sumnjam – ubeđen je Srejović.
Da se bar nešto osetilo u vazduhu, da je sve oko nas otrovano i zagađeno možda bi manje ljudi pohitalo da pomogne. Možda bi ljudi bili obazriviji. Ali, nije. Radnici fabrike bili su uplašeni, ali ipak su nezaštićeni ušli u kontaminiran prostor. Tada nisu znali da je opasno. Nažalost, velika većina njih više nije živa. Namerno je NATO ciljao ova skladišta, u to sam ubeđen, sa namerom da zatruje zemljište i ljude. Piralen je stigao do Lepenice, zatim u Moravu i dalje… – kaže Bataveljić i dodaje:
I danas živim u istoj zgradi i sa terase vidim par stotina metara udaljenu “Zastavu”. Vetar je razneo otrovne čestice daleko od fabrike. I moja supruga Snežana 2006. godine umrla je od raka, odnosno mikrocelularnog kancera pluća. Bila je dotle zdrava, majka dvoje dece, vodila je život, nikada nije pušila, odrasla je na selu. Konstatovali su joj mutaciju gena. Godinama kasnije otkrio sam da upravo osiromašeni uranijum dovodi do toga – ispričao nam je Bataveljić.
PROČITAJTE VIŠE:
Izvor: Informer
Foto: Nebojša Raus
