Mala umetnica velikih glasovnih mogućnosti, Pavlina Radovanović iz Orahovca, ispričala je kako je to danas biti srpsko dete na Kosovu. Devojčica koja se prkosno bori za svoj narod čula se čak i do Rusije, a njena životna priča ostavlja bez daha.
– Trebala je da bude dečak. Dok sam bila u blagoslovenom stanju doktori su govorili da nosim muško dete, pa sam mu već tada i odabrala ime – Pavle. Međutim, kad sam rodila devojčicu sve se promenilo. Nisam znala kako da je nazovem. Jedan dan sam je držala u naručju i dok sam je spuštala u kolevku kazala sam „ime joj je Pavlina, nek bude posebna i jedinstvena“ – reče na samom početku priče majka Pavline Radovanović.
Istinski, rodila je posebno dete. Dete koje zrači nekakvim epskim herojstvom. Vjerovatno je neobično za tako nekog malenog kazati ovakve riječi, ali Pavlina zbilja opravdava sve te epitete.
Malo ko i da nije čuo za naš „gromki glas sa Kosova“, kako su joj dali nadimak.
Pavlina Radovanović, mala umetnica velikog srca, rođena je 2009. godine u Orahovcu, gradu u Prizrenskom okrugu gdje sada i živi.
GLAS SA KOSOVA ODJEKNUO MOSKVOM: Našu Pavlinu Rusi ispratili ovacijama na koncertu za Dan pobede!
Od svoje pete godine Pavlina je počela da peva i to, kako sama kaže, krajišku muziku. Kasnije, roditelji su je upisali u muzičku školu jer su primetili njen talenat. Za prepoznavanje njenog umeća u pevanju je najviše zaslužan Gavrilo Kujundžić, profesor muzike koji je usmerio na tradicionalnu duhovnu muziku i od tog momenta postaje glas koji se ori sa Kosova, glas koji pjeva o herojima, borbi i stradanjima.
Zanimljivo, kako njena majka priča, da je od malih nogu pevala u crkvenom horu i da se „verala na prstiće“ kako bi mogla da čita tekst pjesama jer joj je tako malenoj crkvena pevnica bila previsoka. Valjda otuda njena ljubav prema pravoslavnoj veri, srpskim svetinjama, manastirima, crkvama i Kosovu. Ili se jednostavno takav rodiš – rodiš se da stojiš ispred svog naroda i budeš glas koji pjesmom brani tradiciju, istoriju, kulturu od zaborava. Takvu ulogu dobiju retki, a mala Pavlina je jedna od njih.
„Lepo je biti Srbin na Kosovu, ali je teško za život“
Orahovac je 1998. godine je bio pod ofanzivom zloglasne OVK koja je na svirep način ubila na desetine Srba. Do pre rata u ovom gradu živjelo je 3500 Srba, dok ih sada ima nešto manje od 300.
O tome kako je biti Srbin na Kosovu posvedočila nam je i ova djevojčica, koja pohađa osnovnu školu u koju ide 46 učenika.
– U mojoj školi ima samo 46 učenika. Pre rata bile su i škole, bolnice, pošte, ali je to sve spaljeno i srušeno. Orahovac je veliki, ali ni to naše malo što imamo, ni na tom malom delu Albanci nam ne daju da živimo – kazala nam je Pavlina, pa dodala kako ih Albanci često maltretiraju.
„Mi Srbi sa Kosova nosimo jedan veliki krst“
Uprkos tome što žive na samo 400m slobodne teritorije njihovo malo je njima sve. Ponosito čuvaju to parče zemlje koje imaju jer za drugo ne znaju. Pavlina se diči se svojim rodnim Orahovcem dok sa ponosom kaže „lepo je biti Srbin sa Kosova“!
– Lepo je biti Srbin sa Kosova naravno, ali je veoma teško za život. Ovo ću ponoviti hiljadu puta, svima koji me to pitaju – mi Srbi sa Kosova držimo jedan veliki krst i taj krst ćemo držati svi zajedno dok ne umremo. Još jednu stvar koju ću da kažem kad odem kod Boga – kazaću mu da su nam oni (Albanci) naneli toliko poteškoća da je to neizdrživo – kaže Pavlina.
PAVLINA JE JEDNA U MILION: Peva kosovske pesme, svira klavir, a igra i fudbal! (VIDEO)
Čuti 11-ogodišnje dijete koje izgovara ovakve reči zasigurno bi i najtvrđem čovjeku nateralo suze na oči. Jer se radi o svedočenju nevinog bića koje je odraslo okovano žicom, koje nije sigurno dok se igra na ulici, kojeg prvi komšija gleda popreko…
– Naše prve komšije su Albanci. Nemamo poseban odnos s njima. Sve Srbe iz naše ulice su primorali da prodaju kuće, bukvalno su bivali naterani da napuste svoje domove. Deca kada izađu na ulicu da se igraju često dođe do rasprave i svađe sa albanskom djecom, pa naša deca odu ispred crkve da se igraju – jedino su tamo sigurni – kaže Pavlinina majka.
Psihička i fizička tortura naterala je veliki broj Srba da napuste Kosovo. Dan danas traje taj trend migracije srpskog življa.
Međutim, kako Pavlinina majka ističe, uprkos 100 razloga koje su imali da odu sa ognjišta, pronalazili su 101. da ne odu.
– Mi nikada iz Orahovca nismo izašli. Čak ni 1998. kada nas je napao OVK, kad smo svi bili zatočeni. Tada nas je spasio đeneral Veljko Radenović i otuda pesma u zahvalnost „Đenerale nek je tvojoj majci hvala“. Moram da kažem da je tada dosta ljudi stradalo. Takođe, ljudi su bili kidnapovani što iz Orahovca te iz okolnih mjesta, ubijeni i spaljeni, međutim ni tada nismo otišli. Za vreme rata sam se u kući porodila. I kada je bilo najteže našli smo razlog da ostanemo i sačuvamo to parče zemlje – rekla je Pavlinina majka, i dodala:
– Živelo se jako teško, živi se i danas. Čak smo 7-8 godina živeli bez struje. U mraku, bez novina. Nemate ništa, nijednu prodavnica gde možete da uzmete svijeću kad nemate struje.
„Kosovo je moje srce, a Republika Srpska je moja duša“
Pavlina je još u aprilu ove godine bila u poseti Banjaluci, gde je održala koncert humanitarnog karaktera kako bi prikupila novac za oslikavanje Crkve Uspenja Presvete Bogorodice u njenom rodnom Orahovcu. Tad nam je rekla kako se u Republici Srpskoj oseća kao da je u „svom drugom domu, zaštićeno i sigurno, kao da je došla kod svog ujke, bake – došla gde je njen rod“.
Ona je tada svojim pesmama i emocijom kupila srca Banjalučana. Spolja krhko dete, prkosno gleda ka gore i propoveda priču o svom narodu.
– Kosovo i Orahovac su moje srce, a Republika Srpska je moja duša. A čovek bez srca i duše nije pravi čovjek, zato jer čovjek srcem i dušom voli kao što ja volim moje Kosovo i Srpsku – kazala je na kraju razgovora Pavlina.
Izvor: Alo Foto: Privatna arhiva, Instagram
