Ako postoji neko mesto, neki kutak u Americi gde sam osetio spokoj i smirenje kakvo bih ranije iskusio samo kada bih otišao na Svetu Goru, u pohode njenim manastirima i kelijama, onda je to manastir rođenja Presvete Bogorodice u New Carlisle u Indijani.
Pozivan sam i ranije da ga obiđem ali nekako mi se nije dalo, svaki put bi nešto iskrslo, i tako…Izgleda da je bilo suđeno da me tamo odvede jedan slučajan susret koji će se, iskreno verujem, pretvoriti u dugovečno prijateljstvo.
Ono što vas čim prođete manastirsku kapiju dočeka i pomalo zatekne, zbuni, navikle na ringišpil betonske buke i užurbanih slika velikog grada, jeste ta tišina koju remete samo zrikavci i detlići koji doručkuju dobujući negde visoko u krošnjama okolnih tuja.
Burna istorija i pomoć patrijarha Pavla
Manastir, bar zvanično, ovde postoji od 1990.godine, mada je ideja o njemu živela i ranije. Njegova istorija je veoma zanimljiva, može se čak reći i burna, naročito u godinama njegovog postanja.
Manastir su, naime, osnovale monahinje iz Ohaja koje su, posle nesporazuma sa tamošnjim vladikom u to doba (vladika je pokojni, pa mu nećemo ovde pominjati ime), odlučile da krenu put Zapada i potraže mesto na kome bi mogle Bogu da se mole. Slučaj je hteo da sretnu Olgu Popof, ćerku dvorskog botaničara ruske carske porodice Romanov, koja im je velikodušno kupila i poklonila imanje (igrom sudbine upravo ovu nekadašnju veliku botaničku baštu u Indijani), i na kraju postala jedna od njih, monahinja.
Na žalost, Olga nije dugo uživala u ovom raju na zemlji, preminula je nedugo pošto je podignuta i osveštana manastirska crkva, a ktitorska ploča sa njenim imenom podseća na podvig i dobročinstvo ove Ruskinje.
Međutim, ni gradnja crkve ni njeno osveštanje nisu protekli bez problema…Sudbina se još jednom poigrala sa monahinjama, jer je vladika u čijoj su nemilosti bile u međuvremenu prekomandovan u Eparhiju srednjezapadnoameričku, pod čiju je jurisdikciju potpalo i manastirsko imanje.
Monahinje tada pišu pismo patrijarhu Pavlu, moleći ga da ih stavi direktno pod upravu Patrijaršije u Beogradu, što on i čini, te im tako olakšava život i službu Bogu. Uskoro će poslednji srpski svetac biti prvi crkveni velikodostojnik koji će obići manastir i odslužiti svetu liturgiju…
Znanje i veštine u dečjim kampovima
Danas u manastiru živi šest monahinja, a vodi ga igumanija, mati Makrina, rodom iz crnogorskog bratstva Žugića, mlada i energična žena toplih očiju, ikonostasnog lika i brižnog, majčinskog glasa. Ona se brine o manastirskom životu, organizuje programe i besplatne kampove za decu, omladinu i čitave porodice, dovodi vrsne predavače, profesore, lekare, teologe, vladike…
Pa je tako ovih dana, a povodom nedavne tragedije u beogradskoj OŠ “Vladislav Robnikar”, gost manastirskog festivala “Đurđevak” bio uvaženi psihijatar Dr. Siniša Trbojević iz Bostona, koji je održao predavanje pod radnim nazivom “Znakovi pored puta: Koliko znam svoje dete”, posle koga je razgovarao sa roditeljima.
– Inače na manastirskim kampovima deca uče srpski jezik i istoriju, pevanje, imaju nastavu iz teologije, časove umetnosti, slikarstva, sportske aktivnosti, devojčice uče da pletu i heklaju a dečaci da rade poslove na imanju, a svi zajedno prave čajeve od lekovitog bilja, koga ima na pretek na manastirskom imanju, kaže Adam Šulubarić, veterinar iz Milvokija, jedan od prijatelja manastira koji se trude da pomognu sestrinstvu.
On dodaje da je plan da se u narednom periodu angažuje 20 obrazovanih ljudi našeg porekla, istaknutih stručnjaka u svojim profesijama, koji bi u manastiru redovno držali predavanja i časove deci i omladini.
Manastirski proizvodi – lek za mnoge bolesti
Na ogromnom imanju koje se prostire na 18 hektara nalazi se i ekonomija na kojoj pasu koze i ovce, od čijeg se mleka prave izvrsni sirevi, tu su njive, bašte i staklenici sa kojih se ubire letina, povrće i voće od kojih se pravi zimnica, rakija, džemovi, vrhunsko jabukovo sirće, itd.
Ovde rastu lekovite travke koje vredne monahinje beru i od njih prave čajeve, meleme, tinkture, ulja, sapune, sveće, a rojevi pčela sa njihovih cvetova kupe polen i prave med koji, zajedno sa ostalim proizvodima, možete da kupite u manastirskoj prodavnici/biblioteci.
Ljudi iz cele Amerike dolaze ovde a neki prelaze stotine kilometara da bi se pomolili Bogu za zdravlje u manastiru čija je zaštitnica Presveta Bogorodica.
-Na imanju pasu i dva magarca, koja služe da povuku neki teret, a još više da uplaše kojote iz obližnjih šuma koji bi mogli da ugroze ovce i koze. Kozje mleko i surutka sa ovog imanja pomogli su do sada mnogim našim ljudima koji su oboleli od raznih bolesti, pa i onih najtežih, poput kancera. Oko manastira i na imanju uvek ima nekog posla, uvek se nešto radi i dešava, pa je svaka pomoć monahinjama dobrodošla, ističe Šulubarić, koji poziva sve one koji žele i mogu da pomognu svojim radom ili donacijama da se jave manastiru (Tel: 574-654-7994).
Tom apelu se priključuje i redakcija Serbian Timesa…
Pomozite da opstane ovo čudesno mesto na kome zaista možete da osetite prisustvo Boga, neke više sile i neopisive energije, i na kome ćete kada jednom dođete, poželeti da dođete ponovo, ili da ostanete na neko duže vreme. A ko želi može i to, da ostane, da prenoći, provede par dana u manastirskom konaku koji je uvek otvoren za namernike i goste.
Što iskreno i preporučujem svima vama koji ste se umorili od gungule Čikaga i drugih američkih gradova na Srednjem Zapadu.
Ne čekajte da vas put i sudbina navedu kao što su mene, sedite u kola i za sat i po vožnje eto vas u raju zemaljskom, da očistite dušu i telo od otrova kojima nas svakodnevno zasipaju.
Tekst&Foto: Antonije Kovačević Foto: Đurđevak kamp
