U Ćupriji, rodnom mestu velikog srpskog pisca Dragoslava Mihailovića, privodi se kraju oslikavanje murala posvećenog njegovom liku i delu, na kome, da iznenađenje bude veće, radi slikarka iz susednog i u mnogo čemu rivalskog Paraćina Marija Radosavljević Komarac.
Na pet-šest metara iznad zemlje, ograđena skelama, diplomirana slikarka zidnog slikarstva u umazanom kombinezonu sa svojim fasadnim bojama, četkama i valjcima iscrtava grube obrise autora romana “Kad su cvetale tikve”, ujedno i glavnog motiva rada koji će dočekivati prolaznike na ulazu u grad iz pravca Moravskog mosta.
– Čitajuci knjigu Dragoslava Mihailovića u srednjoj, nisam mogla da zamislim da ću samo 20 godina kasnije da dobijem priliku da slikam svoj najveći i najznačajniji portret do sada. Nadam se i radujem mogućnosti da na otvaranju istog, na Dan opštine 13. oktobra, dobijem priliku da upoznam jednog od naših najznačajnijih pisaca – kaže na početku razgovora za Serbian times mlada umetnica.
Marija je pobedila na nedavno završenom konkursu Ustanove kulture Ćuprija u konkurenciji sedam autora, odnosno devet radova. U obrazloženju stručnog žirija navedeno je da predloženo rešenje ove slikarke sadrži elemente u vidu stilizacije venca od lišća i cvetova tikve koji obavijaju lik pisca, a da se njen predlog, osim ličnom impresijom književnog stvaralaštva autora, izdvaja i jasnom demonstracijom slikarske veštine.
– Presrećna sam što je izabran baš moj rad, jer sam sa ovog podneblja i drago mi je da tu ostavljam svoje prve najveće projekte. Iznenadilo me je što je dosta ljudi došlo da prati napredovanje na terenu, jer, kako kažu, nemaju često priliku da vide ovako nešto uživo. Iako su građani Ćuprije i Paraćina tradicionalno poznati po rivalstvu, moram da priznam da su prema meni Ćupričani srdačni, otvoreni i divni! Donose mi hranu, piće, obilaze me, pozdravljaju, interesuju se za detalje i prave selfije – navodi Marija Komarac.
Koliko je samo zidova različitih institucija, ustanova i objekata ofarbala i dekorisla, ne bi mnogo pogrešili kada bi ovu lepu, tanušnu Paraćinku zamenili za kakvog molera.
– Jeste, od kada sam diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti, 2008. godine u Beogradu, stvarno sam prošetala kroz mnoge tehnike i materijale. Oslikavala sam zidove, nameštaj, platna, upotrebne predmete, kutije za nakit…ali mi je najzanimljiviji i zbog svoje veličine i konstrukcije najzahtevniji za slikanje bio mural bečkog simbola – Pratera.
Da ima sklonosti ka umetnosti uvidela je još kao dete u šnajderskoj radnji svoje majke, a sa šest godina je već šila, plela, tkala, vezla, pevala, crtala…
– Kao mala otkrila sam svoj talenat prema muzici i krenula u tom pravcu. Najpre sam upisala nižu muzičku školu a zatim i srednju, paralelno radeći na usavršavanju tehnika crtanja i slikanja u jednom paraćinskom privatnom ateljeu. Već na fakultetu, pevala sam u rok bendu i time obezbeđivala sebi novac za slikarski materijal – ponosno kaže ona i dodaje da i od umetnosti može lepo da se živi, jer prave vrednosti uvek nađu svoj put.
Oni koji žele nešto drugačije lako mogu da je nađu na društvenim mrežama, a najbolja preporuka su joj zadovoljni klijenti.
– Pored toga što radim murale, ja sam i portretista, a ljudi su za portret uvek zainteresovani. Portret ima neprolaznu vrednost i bio je popularan kroz vekove… Više puta sam zbog potreba rada na terenu (murala) morala da putujem van granica naše zemlje, i to me posebno raduje…
Na kraju razgovora Marija nas je pozvala na predstojeću izložbu na kojoj će se naći i njen omiljen rad “Dodir”, koji je ujedno i predlog za neki budući mural.
– Slika govori o dodiru kao “višoj kategoriji” današnjeg pandemijskog vremena i o moći istog da topi čak i kamen… A ljubav, ljubav je ono što je najbitnije i ono ka čemu sve u mom radu i teži! – objašnjava ova mlada žena i još jednom daje potvrdu da kada se radi ono što se voli, uspeh ne može da izostane.
Piše: Sanja Ilić Foto: Privatna arhiva
