Ameriku je 24. juna zadesio potres do sada neviđenih razmera – Vrhovni sud povukao je graničnu presudu u slučaju „Rou protiv Vejda”, kojom je 1973. abortus legalizovan na saveznom nivou.
Otkako je početkom maja procurio nacrt odluke koja je danas objavljena, liberalni krugovi su u panici, a feministkinje ogorčene, pa su nezadovoljstvo iskazali protestima, napadima na centre za pomoć trudnicama, skupovima ispred kuća sudija Vrhovnog suda, pa čak i pokušajem ubistva sudije Кavanoa.
Domaći mediji takođe su mnogo pisali o tome – nažalost, uglavnom šireći neistine i poluistine. Naime, nije istina da će se povlačenjem presude ukinuti „pravo na abortus”, već se ono vraća pod nadležnost pojedinačnih država, pri čemu bi 22 uvele ograničenja abortusa, a 24 zadržale liberalne zakone o abortusu (od tih, pet država je već usvojilo ekstremno liberalne zakone o abortusu).
Plašenje javnosti „terorom fanatične religiozne manjine i privilegovanih muškaraca”, što smo imali prilike da čitamo, smešno je i maliciozno, naročito ako znamo da je za legalizaciju abortusa glasalo sedam od devet belih muških sudija Vrhovnog suda, dok je danas drugačiju odluku doneo sud u kom su i žene (Portorikanka i belkinja) i crnac. Кako je to onda teror „belih suprematista” i „privilegovanih muškaraca”?
Nije se prezalo ni od iznošenja neistina, poput netačnih navoda o sudiji Bretu Кavanu, koji je oslobođen optužbi da je kao student napastvovao koleginice budući da nisu dokazane i zasnovane su na usmenim tvrdnjama navodnih žrtava, od kojih je jedna kasnije priznala da je lažno tvrdila da je silovana.
Sledeća stavka podložna manipulaciji jesu brojke o mišljenju javnosti. Za razliku od navoda koje smo mogli pročitati u medijima (npr. da je 58 odsto ljudi za „pravo na abortus”, a 28 odsto protiv), jedna „Galupova” anketa pokazuje da gotovo polovina žena u SAD podržava pravo na život, druga da je šest od 10 Amerikanaca za ograničenje abortusa na prvi trimestar.
Prema Istraživačkom centru „Pju”, samo 19 odsto Amerikanaca želi neograničen pristup abortusu do samog porođaja, bez izuzetaka ili ograničenja. Ako je polovina američke javnosti za abortus, a druga polovina za pravo na život, ne može biti govora ni o kakvom „teroru fanatične religiozne manjine”, niti možemo reći da „većinu u sudu i dalje čini manjinska Amerika”. Samo zato što neko ima suprotan stav prema nekom pitanju, nipošto ne znači da je fanatik, a da ne pominjemo etiketu „religioznosti”. Кako su to organizacije „Feministkinje za život”, „Pro-Life Alliance of Gays and Lesbians”, „Secular Pro-Life” i sl. – religiozne?
Reći da će povlačenje presude u slučaju „Rou” „vratiti Ameriku pola veka unazad” može samo onaj kome su cilj podizanje panike i zastrašivanje. Preispitivanjem te odluke Amerika zapravo pravi korak napred, u skladu s najnovijim naučnim dostignućima. Naime, presuda je doneta pre šire upotrebe ultrazvuka i velikog razvoja fetologije, kao i pre nastanka prenatalne i perinatalne psihologije. Nova naučna saznanja o psihofizičkom razvoju fetusa nedvosmisleno govore da je to osoba, a ne „deo majčinog tela”. Povlačenje slučaja „Rou” bilo bi ispravljanje istorijske greške i nepravde jednako prema stradalim bebama, kao i njihovim majkama.
Previše žena kaže da nisu bile dovoljno informisane o abortusu, te da ne bi donele tu odluku da su znale šta to zaista podrazumeva. Žene imaju pravo da budu obaveštene o svim aspektima svake procedure koja im se predlaže kako bi donele najbolju odluku za sebe. Time što skrivamo istinu o abortusu i dehumanizujemo nerođene bebe činimo nepravdu prema ženama za čija se prava tako glasno zalažemo.
Takođe, u medijima čitamo da pobornici prava na život „samo žele da se deca rode”, a nije ih briga za njih nakon toga, što je izravna laž. Zato zagovornici abortusa pokazuju kako im je stalo do žena, pa su u znak protesta zbog odluke suda u proteklih 46 dana vandalizovali, uništili i zapalili čak 52 centra za kriznu trudnoću, gde trudnice dobijaju besplatan pregled i ultrazvuk, potrepštine za bebu, upute za lekara i trajnije vrste pomoći, kao što su edukacija i pronalaženje posla.
Crne bebe abortiraju se skoro pet puta više nego bele. Iza podrške lakšem pristupu abortusu siromašnim ženama druge boje kože stoje eugenika i rasizam, koji sežu do osnivača Planiranog roditeljstva Margaret Sanger. A iza stava da je ženama neophodan abortus stoji mizoginija koja kaže da su žene nesposobne da uz bebu završe školu, izgrade karijeru i vode ispunjen život. Pravi feminizam zna da su žene dovoljno sposobne, pametne i jake da uz bebu urade sve to, a zadatak društva je da im u tome pomogne.
Nažalost, jednostran pristup izveštavanju u domaćim medijima znači da čitaoci nisu obavešteni o mnoštvu „prolajf” organizacija u SAD koje već decenijama pomažu ženama u kriznoj trudnoći, a poslednjih nedelja se još intenzivnije spremaju upravo za ovaj trenutak. Oni znaju da se njihov posao ovde ne završava, već tek počinje, i obećavaju da će povećati napore kako bi nastavili da pomažu ženama, deci i porodicama. Abortus sada neće nestati, ali će barem mnogo manje beba stradati u majčinoj utrobi, a na nama je da izgradimo takvo društvo gde će svaka beba biti dobrodošla.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: Politika
Foto: Printscreen YouTube / Reuters
