Connect with us

Amerika

MAGIČNI SVET TETA LJILJE: Nostalgiju leči bojenjem lampi i uskršnjih jaja, a za njenim slikama su otkačili i Srbi i Amerikanci u Čikagu

Published

on

Kao mlada, talentovana slikarka, tek svršena srednjoškolka, Ljiljana Stojanović odustaje od likovne akademije u Beogradu. Razlog – bila je toliko vezana za porodicu i svoj kragujevački dom da sebe nije mogla da zamisli ni na jednom drugom mestu na svetu.

Mnogo godina kasnije, sada već kao zrela žena, Ljiljana se našla u sličnoj situaciji, ali ovaj put je imala jak razlog da po prvi put u životu promeni prebivalište. Zapravo, dva. Njen suprug i sin su nekoliko godina ranije već krenuli put Amerike. Za nju više nije bilo dileme. Porodica jednako svetinja. Spakovala je kofere i u 50.godini života krenula u jedan sasvim drugačiji svet. Od tada je prošlo tačno 10 godina…

-Moj suprug je ceo život sanjao da vidi Ameriku, da živi u njoj. Godine su prolazile, a onda je jednog dana prelomio. Otišao je u posetu sestri, počeo da vozi kamion, i ostao. Za njim je krenuo sin, čim je završio srednju. A ja sam ostala sama. I tako, usamljena, u praznoj kući, među zidovima, vratila sam se mojoj prvoj ljubavi. Počela sam da slikam, da izlažem, postala sam član udruženja Srpska kruna, koje okuplja slobodne umetnike u Kragujevcu, priseća se Ljiljana.

KUTIJA ZA DUVAN: A po potrebi može da bude i za nakit, šminku, dokumenta…

Mašinski tehničar po zanimanju, sa dve godine mašinskog fakulteta koji zbog porodičnih obaveza i materinstva nikada nije završila, Ljiljana je tek tada otkrila, da osim onog klasičnog slikarskog talenta, poseduje i dar da slika na nekim neuobičajenim podlogama, kao što su staklo i drvo.

-U Kragujevcu sam vodila radnju sa staklenom galanterijom, a vremenom sam počela da oslikavam lampe i staklene ukrase, što se ljudima dopalo, pa sam na kraju više prodavala te moje stvari nego neke klasične komade. U toj fazi sam počela da oslikavam i komade nameštaja poput ogledala, pa sam od toga na kraju napravila i veliku izložbu, sa 12 ogledala na kojima je bilo 12 apostola, i trinaaesto, na kome je bio Hrist.

PLAVA KRV: I Karađorđevići uživali u Ljiljinim slikama i umetničkim delima

Njene izložbe pratili su mediji, pročula se priča o samoukoj slikarki koja ima zlatne ruke s kojima može bukvalno sve, pa se jednog dana, pred Uskrs, dosetila da počne da farba uskršnja jaja, prava i ona drvena.

– Ljudima su se ta jaja dopala. Prvo sam ih poklanjala, a kasnije su počeli da naručuju. Prvo komšije, pa se krug onda proširio. Uskoro više nisam mogla da postignem da oslikam tolika jaja, kaže naša sagovornica.

Sa tim hobijem je nastavila i po dolasku u Ameriku, a njeno umeće pročulo se, ne samo u srpskoj zajednici, već i šire, tako da sada slika jaja sa pravoslavnim i katoličkim motivima, ali i kao prigodne ukrase, koje ljudi onda poklanjaju voljenim osobama ili prijateljima. A i njene slike su naišle na odličan prijem kod Amerikanaca…

-Iskreno da Vam kažem, ja i dalje mnogo patim za Srbijom, nostalgija ne prestaje, a najbolje je lečim tako što slikam i kuvam. Naročito me ta nostalgija muči od kako je prošle godine preminuo moj suprug, što je za mene bio veliki udarac koji sam teško podnela. I tako, da ne bi ostajala sama sa svojim mislima, ja uzmem i – bojim. Slikam za svoju dušu, pa ako se ljudima dopadne, u redu. Zovu me tako, pitaju da li imam nešto novo, onda dođu, gledaju, biraju…

U njenom malom stanu nema mnogo mesta za slike, koje prodaje i poklanja. Zidovi pretrpani grafikama, uljima na platnu, ikonama, po regalima i stolovima slikano staklo, sveće, lampe, jaja…

-Fascinirana sam indijancima, njihovim nomadskim životom, volim taj narod i oni su česti motivi mojih slika. Volela sam ih i pre nego što sam došla ovde, nekako su me podsećali na nas, kao da delimo istu sudbinu. A čim sam doselila u Ameriku tražila sam od muža da odemo do reke Misisipi i obiđemo njihove rezervate. Tako mi se ispunila želja iz rane mladosti, kada sam bila fasciniranae likovima poput Vinetua, govori Ljiljana dok joj iznad glave visi autentična indijanska strela.

Osim američkih starosedelaca, često slika srpski srednji vek, vitezove i dame, našu tradiciju, ikone…

-Kad si tako daleko od domovine, nije dovoljno samo čuvati te uspomene u mislima, treba ostaviti i neki trag, bar tako ja mislim, ističe dok nam pokazuje sliku palog Isusa sa krstom, na putu ka Golgoti, čiji pramenovi izgledaju zastrašujuće realno.

KAD NEŠTO UĐE U ČOVEKA: Ljiljin Isus na putu za golgotu

– Mnogi su dolazili i zagledali tu sliku, pitali su me kojom sam tehnikom uspela to tako ubedljivo da dočaram, a ja nisam znala da objasnim. Jednostavno se desilo, valjda nešto uđe u čoveka u tim trenucima, nešto čega ni sam nije svestan. Iskreno, nisam sigurna da bih mogla to da ponovim. Slika, naravno, nije na prodaju, konstatuje.

Da jedan talenat nikad ne ide sam, govori i slučaj Ljiljane Stojanović, koja pored toga što slika na svemu na čemu se slikati može, piše i divnu, nežnu poeziju, a izdala je i jednu zbirku pesama, nekih njenih, kako kaže, “intimnih snoviđenja sveta u kome živimo, ali iz koga često odlutamo”.

A mi odlazimo u hladnu čikašku noć ostavljajući gospođu Ljilju u njenom bajkovitom stančiću koji podseća na muzej, da maštari i bojama leči nostalgiju za jednom zemljom, tamo daleko, od mora…

P.S. Svi koji požele da im teta Ljilja ukrasi život i oplemeni dom mogu joj se javiti na telefon + 1 773 954 3549 (viber za one koji zovu van SAD)

Piše: Antonije Kovačević Foto: A.K/Ivana Milano/Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement