Connect with us

aktuelno

KUVAR ZA DIKTATORA I TRI KAPI SVETE VODICE: Kako je srušen Đukanović i da li je isti recept primenjiv na Vučića

Published

on

Crna Gora je uradila ono u šta su mnogi već počeli da sumnjaju da će se ikada desiti – svrgla je diktatora, najdugovečnijeg u Evropi, posle čitave 31 godine. Diktatora koji je i dalje formalno predsednik države, ali koji će, jemčim, vrlo skoro potražiti azil u nekoj od država koje nisu gadljive na diktatorski prljavi novac. Živi bili pa videli.

Ali, da ne skrećemo sa teme..

Crna Gora je učinila još nešto po čemu će ostati upamćena u istoriji. Diktatora je svrgla na izborima, mirno, bez sukoba i krvi, ali i bez velikoga slavlja – iako je na njega čekala mučne tri decenije – što pokazuje mudrost i plemenitost onih koji su na izborima pobedili, ali i onih koji su im glasovima tu pobedu doneli.

To je odlična startna pozicija koju lideri dojučerašnje opozicije, a koliko već sutra vlasti, ne bi smeli olako da proćerdaju. Na njima je težak teret borbe sa avetima porodične mafijaške države koju su nasledili, ali i izazovima i očekivanjima, kako njenih građana, tako i čitavog regiona. Ti izazovi i očekivanja drugih, međutim, nikako ne smiju biti jaram oko vrata najmlađe demokratije na planeti.

Krenimo redom, od onih najvećih, bratskih očekivanja…

Srpska očekivanja, priznanje Kosova…

Srbija, kao i verovatno veliki deo njenih, kao i građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, očekuju da nova vlada po kratkom postupku povuče priznanje Kosova koje je ona Đukanovićeva potpisala 2008. godine. I koliko god to bilo značajno pitanje za srpski nacionalni korpus, valjalo bi staviti prst na čelu, a ne gurati ga u oko tek izabranoj vlasti.

Ne samo zbog činjenice da jednu od tri članice opozicione koalicije predvodi etnički Albanac i što se tim insistiranjem može ugroziti formiranje nove vlasti, već i zato što nova vlada ne bi trebala da počne svoj život odlukom koja će uzburkati duhove i poneti nacionalni predznak nijedne od nacija koje čine Crnu Goru. Mlade i nestabilne demokratije, pogotove one koje (za)vise o jednom poslaničkom glasu, treba poštedeti dramatičnih odluka, koje im mogu polomiti još nejačku kičmu, ili ih survati u provaliju, a ovo je klasičan slučaj.

ZASAD ODLUČNI I JEDINSTVENI: Lideri pobedničke koalicije Krivokapić, Bečić i Abazović

Da povlačenje priznanja Kosova nije deo primarne agende friške koalicije govori i platforma od 4 tačke koju su potpisali lideri Zdravko Krivokapić, Aleksa Bečić i Dritan Abazović, a gde se već u prvoj kaže da će “nova, demokratska vlast, odgovorno sprovoditi sve međunarodno preuzete obaveze”, a u te obaveze spada i priznanje Kosova.

Verujem da će to pitanje u nekom trenutku sigurno doći na dnevni red, kao uostalom i pristupanje Crne Gore NATO i sankcije Rusiji, oko čega će članice koalicije morati da nađu kompromis.

Ispit zrelosti za srpske Spartance

Biće to ispit zrelosti, prvenstveno za funkcionere tzv. Srpske liste “Za budućnost Crne Gore”, koji će morati da progutaju neke gorke pilule na putu obnavljanja demokratije u matičnoj zemlji. Moraće usput da objasne neke stvari građanima koji su za njih glasali, ali i svojim mentorima iz Beograda, koji će svakako nastojati da uticajem i pritiscima politički naplate podršku koju su proteklih meseci pružali strankama iz te koalicije.

Ostaje da se nadamo da će Andrija Mandić, Nebojša Medojević, Milan Knežević i ostali izvući pouke iz svega što su proživeli prethodnih godina i decenija, te ostati na nivou važnih, takoreći sudbinskih odluka koje su doneli neposredno pred izbore. Da podsetim, oni su odgovorno prihvatili da se povuku iz prvih redova predizborne kampanje i građanima obećaju da ubuduće neće obavljati nikakve državne funkcije, čak ni uzimati poslaničke plate.

JEDINSTVO, A NE PODELE: Srpska i crnogorska zastava na proslavi izborne pobede opozicije

Srpske su stranke, valja podsetiti, na proteklim izborima osvojile više glasova negoli je Srba po poslednjem popisu zvanično registrovano u Crnoj Gori (32,55% naspram 28,73%). Taj bi podatak trebalo da nose na pameti i u srcu srpski lideri i građani te da svoje komšije koji se drugačije zovu i Bogu mole ubuduće neguju i čuvaju sledeći geslo čojstva Marka Miljanova

Da te odluke nisu doneli, danas bi se jamačno i dalje zvali opozicijom, što bi onda, po svojoj prilici, ostali i do kraja svojih političkih karijera.

Pred Srbima iz Crne Gore i njihovim liderima je teško breme i veliki zadatak, čije ispunjenje neće uticati samo na njihove sudbine. Nakon 30 godina nacionalnih poraza na svim ratnim i političkim stratištima, te jedne jedine, ispostaviće se jalove, petoktobarske pobede, građani su svojim energijom i odlučnošću, ujedinjeni istinskom verom, onom koja nema za cilj tlačenje drugih i otimanje tuđeg, već odbranu sopstvenoga, napravili su pravo pravcato čudo i došli u priliku da postave temelje nove srpske (litijaške) sabornosti, koja bi trebala da posluži kao model i pelcer svim Srbima u regionu i šire, a prvenstveno onima u Srbiji.

Čojstvo i junaštvo

Sada tu energiju poput naizmenične struje valja sprovesti u institucije. To zlato nađeno proteklih meseci na drumovima, pod svećama i ikonama, treba pretočiti u čvrste državne temelje koji će biti garant budućnosti srpskog, ali i svih drugih naroda na prostorima Crne Gore. Srpske su stranke, valja podsetiti, na proteklim izborima osvojile više glasova negoli je Srba po poslednjem popisu zvanično registrovano u Crnoj Gori (32,55% naspram 28,73%). Taj bi podatak trebalo da nose na pameti i u srcu srpski lideri i građani te da svoje komšije koji se drugačije zovu i Bogu mole ubuduće neguju i čuvaju sledeći geslo čojstva Marka Miljanova.

“JUNAŠTVO JE KADA BRANIM SEBE OD TEBE, A ČOJSTVO KASDA BRANIM TEBE OD SEBE: Pouke vojvode Marka Miljanova danas važnije nego ikad

Mitološka Srpska Sparta, kroz istoriju ogledalo junaštva, u budućnosti bi, nošena duhom koji je ušao u ljude posle meseci molitve i bogosluženja, trebala da postane rasadnik probuditeljske, okrepiteljske sile kojom će “zaraziti” ostatak nacije, opterećene i demotivisane bremenom izgubljenih ratova, pljačkaške privatizacije, političkih podela i diktatorskog drila.

Vođena ekspertskom vladom, možda i prvom sličnom na Balkanu, bez profesionalnih političara u njenim foteljama, ona bi mogla da postane svetli primer za čitav strateški prostor bivše Jugoslavije, koji već decenijama tavori ostavljen na milost i nemilost korumpiranim elitama koje su svoje pljačkaške kapacitete prilagodile novim tehnologijama i usavršile do maksimuma, ostajući pritom na civilizacijskom nivou krvavih devedesetih, održavajući vlast nacionalnim huškanjima i primitivnom retorikom.

Probuđeno se srpstvo u Crnoj Gori ni po koju cenu ne sme vraćati u prošlost, zagovaranjem nekakvog ponovnog ujedinjenja sa Srbijom, već mora gledati u budućnost, ugledajući se na primere Nemačke i Austrije, dvaju zemalja u kojima se govori isti jezik, koje mahom čini jedan narod, ali kojemu granice nisu prepreka već veza. Pritom, dve suverene i snažne države u međunarodnim odnosima donose dva glasa što je, priznaćete, bolje nego jedan. Zašto takve ne bi bile Srbija i Crna Gora?

Ta i takva vlast, koja ne bi bila ni proamerička, ni proruska, ni prosrspska, ni “pravaška” ni “klubaška”, ni “bjelaška” i “zelenaška”, već sluga interesa svojih građana, bila bi ujedno i najslađi šamar i brnjica na gubicu korumpiranim narikačama iz Apela 88 i svih drugih mrziteljskih kvazi-intelektualnih družbi usta punih velikosrpske pretnje i hegemonije, kojom plaše sve druge od Triglava do Đevđelije, a ponekad uplaše i same Srbe.

Đukanovićev sudar sa Vasilijem Ostroškim

Crnogorski je režim, treba to još jednom reći i podvući, pao zato što je udario na Srpsku pravoslavnu crkvu i – još više od same ustanove – na veru, potcenivši jedini preostali kohezivni faktor naroda koga su još odavno podelili po svim drugim osnovama i principima.

Milo Đukanović je proteklih godina bez mnogo otpora napravio sebi državu, na referendumu izlobirao i izglasao nezavisnost. Izmislio je zatim i novi jezik, ubacio ga deci u škole i čitanke. A onda je rešio da napravi svoju crkvu…

I to mu je pošlo za rukom, samo što je ta njegova crkva od početka kluburila sa dva problema. Nije imala gde da propoveda i nije imala kome da propoveda. Kada je Zakonom o slobodi vjeroispovijesti pokušao toj privatnoj crkvi da obezbedi oltare i vernike, da prisvoji crkve i manastire, kovertirao je svoj poraz. Neki će, nadahnuto, reći da je izgubio onog časa kada je udario na Vasilija Ostroškog, drugi da je stradao u sukobu sa Amfilohijem, a ja bih pre rekao da je potpisao kapitulaciju onda kada je zagrebao u ljudska prava i emocije.

PRVI PUT NA BIRALIŠTU: Mitropolit Amfilohije Radović

Značajan doprinos crkve i njenih lidera u ovoj pobedi ne znači i da bi buduća vlada trebala da joj podredi svoje sekularne principe, što, uzgred, niko iz Mitropolije i ne traži. Čitav taj predizborni dil nove vlasti i SPC trebao bi da se završi tamo gde je i počeo, na rešavanju problema koji je na noge digao i pobunio trećinu Crne Gore. Da li će to uraditi poništavanjem Zakona o slobodi vjeroispovijesti ili njegovom revizijom pitanje je ukusa i tehnike.

Pouke za srpsku opoziciju

Kakve pouke iz pobede crnogorske opozicije može izvući ona srpska? Mnoge, pitanje je samo da li želi…

Prvo i osnovno, lideri srpske opozicije bi u narednim izbornim ciklusima morali da shvate i prihvate da se do pobede i promene dolazi glasanjem a ne bojkotom. Medijska situacija u Crnoj Gori možda jeste malo bolja negoli ona u Srbiji, ali to nije i ne sme biti izgovor srpskim opozicionarima da propuštaju prilike da se argumentima i programima izbore protiv režima.

Crnogorska opozicija je na izbore izašla u tri kolone i svaka je imala nešto novo da ponudi glasačima. Umesto kuknjave na vlast, na šta se uglavnom svodila izborna ili bojkotaška retorika srpske opozicije, crnogorska se pred ove izbore dozvala pameti, dobro organizovala i nastupila sa tri platforme, koje su birači ozbiljno shvatili i u rekordnom broju izašli na glasanje.

Crnogorski prvaci, prvenstveno lideri Demokratskog fronta Andrija Mandić, Milan Knežević i Nebojša Medojević, svesni svog kontroverznog statusa u javnosti, prihvatili su neku vrstu predizbornog lapota i ostali u zavetrini kampanje, pustivši u prvi plan Zdravka Krivokapića, profesora mašinstva i oca petoro dece, čoveka bez političkog ali sa mnogo životnog iskustva, koji je svojom pojavom osvežio političku scenu i mnogo doprineo da lista “Za budućnost Crne Gore”, čiji je nosilac bio, osvoji neverovatnih 32,55% glasova.

ZA PROMENE TREBAJU NOVI LJUDI:Zdravko Krivokapić,nosilac liste “Za budućnost Crne Gore

Ako to prebacimo na srpski politički teren, to bi značilo da jezgro srpske opozicije, okuplje prvobitno u Savezu za promene, koji je u međuvremenu postao Ujedinjena opozicija Srbije, mora da odustane od ultimativne ideje da sva jaja, Čerčilovski rečeno, strpa u isti koš. Umesto te provaljene DOS-ovske taktike od pre 20 godina, mnogi smatraju, a njima skromno pridodajem i svoje mišljenje, da je sazrelo vreme da se stranke opozicije grupišu u kolone, glede svojih programskih načela. Da se, uslovno rečeno, formiraju Desni, Građanski i Centralistički blok, pa da se prilično šarenolikom glasačkom telu omogući da lakše i bez gađenja izabere “svoju šolju čaja”.

Takođe, Đilas, Jeremić i ostali prvaci opozicije morali bi u skorijoj budućnosti da se povuku iza kulisa političke borbe, a da u nju puste neke friške, nepotrošene likove, nalik profesoru Krivokapiću.

Srbija, takvih, svakako ima, ali ih treba naći.

Sloboda i korona

O podršci crkve, koja se u Crnoj Gori pokazala kao odlučujući faktor, teško je govoriti, imajući u vidu da je patrijarh Irinej do guše u poslovno-interesnom zagrljaju sa Vučićem, ali bi svakako trebalo razmisliti o inicijativi da blagoslov budućim akcijama opozicije daju slobodoumnije vladike, poput Grigorija, Maksima, a što da ne i samog mitropolita Amfilohija, koji je svojim litijama već srušio jednog diktatora, a ni ovaj drugi mu nije mio.

Ipak, srpska bi opozicija, pre svih ovih manevara i kalkulacija, trebala da smisli program kojim može da trgne građane iz letargije, da im ponudi nešto novo i konkretno što bi ih inspirisalo da prošetaju do glasačkih kutija.

Kada srpska opozicija bude u stanju da izvede 76% ljudi na birališta, kao što je to uradila crnogorska, Vučiću i njegovoj bulumenti se ne piše dobro.

Ono što srpskoj opoziciji, međutim, ide u prilog, jeste da diktature padaju po sistemu spojenih posuda, u ovom slučaju i granica. Đukanovićeva sudbina, ukoliko u narednom periodu bude propraćena pozitivnim rezultatima nove crnogorske vlade, vrlo bi lako mogla postati i Vučićeva.

Sloboda je nalik koroni i generalno svakolikoj epidemiji, samo što bi, pre nego što je osvoje, pretendenti na nju trebali da preleže dečje bolesti i steknu imunitet.

Ako budu čekali na vakcinu koja će stići iz neke strane laboratorije, možda bude prekasno.

Piše: Antonije Kovačević Foto: EPA/Armando Babani, Luka Zeković

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement