Najbolji vic koga sam ovih godina čuo, a koji savršeno odslikava naš karakter, mentalitet i psihologiju, počinje pitanjem: Šta su dve najveće želje prosečnog Srbina? Odgovor glasi: Da propadne Amerika i da dobije Zelenu kartu!

U tu sam se našu, blago rečeno kontroverznost, još jednom uverio prekjuče, kada smo na Fejsbuk profilu Serbian Timesa objavili prigodnu čestitku povodom najvećeg američkog praznika, Dana nezavisnosti, koji slučajno pada baš kada i srpski Dan borca/ustanka, dakle 4.jula…

Neću sad ovde da citiram sve te gadosti i nebuloze kojima su se braća Srbi i sestre Srpkinje protekla dva dana ostrvili, podjednako na našu redakciju i na zle Amere, prosto ne priliči pristojnim ljudima da to ponavljaju, ali se u tom moru idiotskih i nesuvislih komentara moglo otprilike razabrati da je Amerika jedna fašistička zemljurina i da smo (Serbian Times) „prodali“ Milicu Rakić za šaku dolara čestitajući Srbima koji ovde žive taj “nečastivi praznik”. A bilo je i onih koji su nas na licu mesta demonstrativno „odlajkovali“…

I da stvar bude luđa, većina negativnih komentara došla je od ljudi koji, gle čuda, svoj lebac takođe grizu u Americi. U njoj rade, u njoj su pokupovali kuće i stanove, neki su se fakat u toj mrskoj zemlji i oženili, deca im ovde idu u škole, a neka od njih se zabavljaju, ako se nisu već i poženili pripadnicima tog đavoljeg rogatog soja, bezbeli Amerikancima.

Ako i mogu da razumem ove koji i dalje žive u Srbiji, Republici Srpskoj ili Crnoj Gori, jerbo još je rana i ružnih uspomena, onda mi licemerje ovih drugih nikako ne ide u glavu.

Pa dobro, zaboga, šta radiš u zemlji koju toliko mrziš?! Što se mučiš po Čikagu, Njujorku, Los Anđelesu, što dozvoljavaš da te izrabljuju satrapi iz globalističke postojbine, kojekakve Trilaterale, masonerije i Bilderberg grupe, kad možeš lepo da spakuješ kofer i prvim direktnim letom zapucaš za rodnu grudu, gde te čekaju zelena trava doma tvog, ekonomski tigar i Zlatno doba?

Ili pravac u Moskvu, kod brata Putina, još bolje Peking, gde šefuje onaj Si Đi, što mu skandiraju naši navijači na Evropskom prvenstvu u fudbalu…

Ali neće da hoće, jel da?!

Ko je lud da napusti Ameriku, ovdašnje plate i privilegije, standard života…? Niko, naravno.

Mislim, da se razumemo…Ni ja nisam baš oduševljen nekim stvarima koje sam ovde video, ali kad sve sabereš i oduzmeš – od Amerike boljeg mesta za život nema, inače se ne bi svake godine milioni iz celog sveta, uključujući i državljane razvijenih i skockanih zapadnih zemalja tukli za ono parče zelenog papira. O nama Balkancima i ostalim Meksikancima i Hindustancima da ne pričam. Niko nije lud da beži tamo gde će mu biti gore, zar ne?

I onda se čovek zapita: Otkud taj nonsens da nam je jedno te ista država prvi pik kad u otadžbini dogori do nokata, a s druge strane je prva koju ćemo opsovati i baciti se kamenom i koju bi, da možemo – da se vratim na vic sa početka priče – najrađe sravnili nekim zemljotresom ili utopili cunamijem?

Dok sam danas mozgao o korenima te čudnovate prirode naše i tražio joj skriveni smisao i opravdanje, na Fejsbuk grupi “Srbi u Čikagu” naletim na objavu nekog našeg tipa koji ljubazno pita/moli da li bi mu ko poneo dva kofera za Srbiju. Spakovao je, kaže, neku dečju garderobu i slatkiše. Kaže još čovek i da je spreman da plati i počasti, da prtljag donese na pistu ako treba…

Već u prvom komentaru izvesni batica, ni pet ni šest, odbrusi mu verbalnom šamarčinom:

„Nema tih para da bih prihvatio to!“

Pa se tu se nadoveza i drugi, još veći balvan, sa pričom o tome kako je „neki njegov rođak“ poneo tuđi kofer, pa mu našli drogu, pa 3 godine odležao u zatvoru u Mitrovici (!)

A onda ga zakuca za zid treći, koji napisa: “Pošalji kontejnerom!”

Na kraju ovaj čovek, očigledno zbunjen i iznenađen ovolikom količinom negativne energije, pomirljivo napisa: “Pa dobro kad je tako, poslaću kontejnerom.”

I tu skapiram da su oni koji su na našem profilu onoliko nagrdili Amerikance i Serbian Times koji im čestita praznik zapravo isti ovi koji su, umesto da mu pomognu, izvređali mučenog čoveka, Srbina, skoro pa proglasivši ga narko-dilerom. Isti šablon, isti rečnik, isti mozak, k`o preslikan.

I to smo na žalost mi. Naravno ne svi, ali oni najglasniji među nama, oni koji se osećaju pozvani da govore u ime dijaspore, celog jednog naroda, na sajtovima, po društvenim mrežama, gde stignu…naše lice, naša slika i prilika.

A može im se jer većina ćuti, a ćuti jer neće da se svađa sa glasnim preispoljenim budalama, ne želi da ulazi sa njima u sukobe i rasprave.

A ta se bagra pomenuta, ostrašćena a neostvarena, po pravilu uvek poziva na patriotizam koga nije svesna, na istoriju koju ne poznaje i na žrtve kojih nije dostojna.

I nemaju ti njihovi komentari na konto Amerike i 4. Jula veze sa Milicom Rakić i žrtvama NATO bombi već sa dubokim frustracijama i bolesnom potrebom da se mrzi, da se potceni, da se bude „pametniji“, da se soli pamet…Da se, kad ti neko zatraži pomoć, umesto da mu pružiš ruku ili prosto oćutiš ako ne možeš, nisi u stanju ili ne znaš, ti slavodobitno kažeš:

– Nema tih para da bih ti poneo kofer!

Amerikanci su, da se vratim na početak priče, još i dobro prošli koliko smo mi sami postali opori i ološi jedni prema drugima. I dozvolili najlošijima među nama da drže banku i slovo.

Kako to lečiti? Iskreno, ne znam, nisam siguran.

Ali cenim da bi valjalo da svako prvo krene od sebe. I zato sam na kraju balade, isprovociran tim jadom i čemerom koji sam pročitao na Fejsbuku, seo za kompjuter i otpisao onim komentatorima što im je preseo američki Dan nezavisnosti.

Evo i kako, pa neka to bude i zaključak ovog mog današnjeg pisanija:

“Za one koji ne znaju, Serbian Times je portal srpske dijaspore u Americi…

Živimo u ovoj zemlji, u njoj radimo, u njoj slavimo slave, venčavamo se, ovde nam deca idu u školu… Kad živite u nečijoj kući ili državi, osnovna je pristojnost poštovati njegove običaje i praznike, kao što oni ovde poštuju naše (Vidovdan je od pre 3 godine zvanični praznik grada Čikaga)…

Otuda i ova čestitka za 4. Juli, najveći američki praznik…

To ne znači da smo zaboravili ko smo i šta smo i šta se dešavalo u bližoj i daljoj srpskoj istoriji…

Kao i svi Vi koji vozite američke “fordove” i “ševrolete”, nemačke “mercedese” i “audije”, ili kupujete u Aldiju i Lidlu…

To samo znači da smo pristojni i da se trudimo da Srbiju i srpski narod prikažemo u najboljem mogućem svetlu, da koliko god je moguće izbegnemo ili bar smanjimo šanse da nam se sutra ponovo desi da na nas padaju američke ili bilo čije druge bombe…

Da gradimo prijateljske odnose od kojih ćemo koristi imati i mirno živeti i mi u dijaspori i Vi u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj i gde god da ste sada….

Da su, kojim slučajem, naši, srpski državnici i lideri, u prošlosti bili mudriji i razmišljali o interesima i za dobro svog naroda, ne bi dozvolili da taj narod pati i dođe u situaciju da ratuje unapred izgubljene ratove sa najvećim silama sveta…

No, to je sad prošlost koju ne možemo da menjamo. Ali bolju, drugačiju budućnost možemo da gradimo…To je upravo ono što mi pokušavamo.

Hvala na razumevanju. I veliki pozdrav iz Čikaga.”

P.S. Nekim čudom, nedugo nakon što sam ga objavio, ovaj gore komentar je već imao gomilu lajkova, a iz tame Fejsbuka počeli su da se javljaju pripadnici one tihe većine o kojoj sam ovde pisao, oni normalni, razumni ljudi koji razlikuju pristojnost od „prodaje“, patriotizam od ispiranja usta po društvenim mrežama, a obične Amerikance, naše prijatelje i komšije, od izlapele marionete Bajdena, itd. Istovremeno, kao zalivena zaćutala je ona grupa bukača i psovača. Ohrabrujuće, zar ne?

Pokušajte i Vi nešto slično…dignite glas razuma u moru idiota. Ko zna, možda ćete se iznenaditi koliko je onih koji misle isto kao i Vi. A možda ćete biti i nadglasani…ali ćete se sigurno bolje osećati. Garantujem!

Piše: Antonije Kovačević Foto: Ilustracija