U zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, koja očajnički vapi za slobodom, jedan čovek, glumac koji sebe smatra seljakom, našao se na vetrometini mase boraca za tu istu slobodu samo zato što je slobodno iskazao svoj stav, a možda i pomanjkanje istog, sumnju, unutrašnju borbu…šta god da je.
Naravno, govorim o Nenadu Jezdiću i famoznoj sceni iz pozorišne predstave „Putujuće pozorište Šopalović“, u kojoj 17 njegovih kolega na kraju predstave diže indeks u znak podrške studentima, a samo se Jezdić, iz njemu znanih razloga, publici poklanja praznih ruku.
Pošto vidim da se ujdurma ne smiruje, evo da i ja kažem koju reč…
Prvi utisak…
Blago mi pripada muka od ove tušte i tme raznih influensera sa mreže, što delaju pod nekakvim nadimcima i pseudonimima, a koji su brže-bolje ovaj (ne)gest čoveka sa imenom i prezimenom protumačili kao gest i pouzdan znak da Jezda podržava Vučićev režim, iako ovaj to nikada javno nije učinio, a nije bio ni na onoj čuvenoj listi 2,000 javnih ličnosti, prepunoj iznenađenja, koje su onomad stale uz SNS.
Pa se tu onda našlo i onih, opet bez imena i prezimena, koji su “pouzdano” znali kako je Jezdić od režima dobio grdne zajmove za svoje voćnjake i destilerije, pa onda, sledeći istu logiku, nije čudno što mu je kum Željko Joksimović, kome je ista bulumenta maltene poklonila Tanjug i zgradu u centru Beograda, te kako nije reagovao na prebijanje studenata u njegovom Valjevu, kako se slikao sa Mišom Vacićem, itd.
Ko da se niko od nas nikada nije slikao sa nekom budalom, a bogami i okumio sa sličnim.
Čitao sam skoro nešto o kubanskoj revoluciji, ne onoj Kastrovoj, komunističkoj, nego onoj pre toga, pa su mi, prateći ovu hajku, pale na um reči legendarnog Hose Martija, čoveka najzaslužnijeg za oslobođenje Kube od španskih kolonizatora. A taj vam je baja, inače jedan štrkljavi, mršavi brka, u trenucima trijumfa stao pred razularenu masu što se baš bila nameračila da linčuje preostale Špance koji nisu stigli da uteknu sa ostrva, i u istorijskom govoru, između ostalog, rekao i ovo:
“Prva dužnost čoveka u demokratskom društvu jeste da misli svojom glavom, a prva obaveza demokratskog društva jeste da mu obezbedi da zbog toga ne pati”.
I svi oni koji bi da od Srbije naprave demokratsku zemlju, u čemu na žalost ne uspevamo ni 25 godina posle “demokratskih promena”, moraju da znaju da će se ta demokratija posle Vučića ubrzo pretvoriti u novu diktaturu ukoliko ne budu u stanju da prihvate one koji drugačije misle ili naprosto dostojanstveno čuvaju svoje mišljenje za sebe, u Jezdićevom slučaju.
Razumem da su ljudi besni, ozlojeđeni, očajni pred nepravdom koja predugo traje, da im je dogorelo i da im nečije ćutanje u ovoj situaciji zvuči kao izdaja, a nesvrstavanje kao zločin. Ali nije sve baš tako dža ili bu, mili moji, iako nam je lakše kad mislimo da jeste, jer onda bezbrižnije možemo da pljujemo i bijemo po ušima…
Lično sam svim srcem uz studente i protiv Vučićeve kriminalne partokratije…
Ali kao neko ko je kroz život išao kao individualac i uvek se čudno i neprijatno osećao kad treba da podeli mišljenje i prihvati pokliče mase kao svoje, u redakciji, kafani ili na mitingu, mogu da razumem Jezdića koji nije želeo da bude deo kolektivnog čina koji nije ni predstava ni film, nije umetnost kojoj se on, uz selo, rakiju i poljoprivredu, zavetovao na vernost.
Možda iza toga zaista stoji njegova podrška Vučiću, ko zna, ali s tim u vezi, čisto sumnjam da bi čovek koji je u dosluhu sa vlastima tako otvoreno kritikovao rudnike litijuma i uništavanje ekosistema u Jadru, što je Jezdić, jelte, radio.
Pre mi se čini da je glumac koji sebe, ko što rekoh, voli da naziva seljakom, zapravo slika i prilika današnje Srbije, one koja se dvoumi između dve krajnosti, i one koja u sve sumnja, posle svega što je prošla i videla.
Možda Vama koji ste svrstani na jednu ili drugu stranu njegova pozicija izgleda nezamisliva, ali to je, verujte mi na reč (ili pogledajte neko necenzurisano istraživanje javnog mnenja), pozicija većine Srba sa pravom glasa, koja će na kraju odlučiti pobednika na izborima i budućnost ove zemlje.
A kako razmišlja ta Srbija, najbolje govore reči iz poslednjeg intervjua baš tog Nenada Jezdića:
„Postoji autoritativan režim, a odjednom imamo i drugu stranu koja, identičnim principom vođena, traži od nas podršku i odjednom smo prinuđeni svi da se izjašnjavamo i prisiljavaju nas na nekakav referendumski koncept ‘za ili protiv’ iliti ‘ko misli drugačije nije naš’. E, nosite se i jedni i drugi.“, izjavio je Jezdić nedavno.
Jedan od tri najveća, a možda i najveći zločin Vučićevog režima je gušenje slobode.
Boriti se za tu uskraćenu slobodu a uskraćivati pravo nekome da promišlja svojom glavom, pa makar i pogrešno, vraća nas u isti mrak iz koga pokušavamo da pobegnemo.
Razumem i to da je u borbi za tu slobodu svaka podrška dragocena, a naročito podrška javnih ličnosti, čija reč ima veću težinu, dalje se čuje.
Zato nam toliko znače izjave glumaca, umetnika, sportista (istina retkih), zato su nam suze krenule i srce bilo puno kad se Novak Đoković svrstao uz studente…
I nije nam bilo pravo kad je režimska mašinerija upregla svoje medije, botove i Jelenu Karleušu(!) da opletu po Novaku, blateći nacionalnog heroja zarad interesa jednog diktatora. A zapravo se trebalo radovali njihovoj gluposti jer su tom i takvom kampanjom samo dodatno oborili Vučićev rejting. Što su i oni na kraju skapirali, pa stopirali sumanuti projekat “diskreditovati Đokovića”.
I posle svega, umesto da nam bude za nauk, pojedinci, a nije ih malo, danas vode maltene preslikanu kampanju protiv jednog od najboljih srpskih glumaca, čoveka koji nas ničim ružnim nije zadužio. Naprotiv, svojim je ulogama veličao one najkarakternije, pomalo zaboravljene, ruralne osobine ovog naroda. Ko ne veruje, nek ode do pozorišta i odgleda “Knjigu u Milutinu”…
Ali dobro, nije to ni toliko čudno, jer uglavnom isti ti pojedinci već mesecima unazad na sve načine pokušavaju da podele i zavade građane koji žele promene, raslojavaju na levo i desno, na nacionalno i građansko, dele lekcije studentima i unose pometnju i sumnju među one koji iskreno i istinski žele promene.
Pa me ne bi začudilo i da jednog lepog dana, kad sve ovo prođe i istina iz udbaških ladica i fajlova ispliva na površinu, otkrijemo da su neki iz tog kruga javnih bukača od istog tog režima protiv kog se navodno bore bili masno plaćeni da vode raznorazne kampanje, pa i ovu u kojoj se na meti našao Nenad Jezdić, a od koje, to je i morževina jasno, korist imaju samo jedan čovek i jedan režim, da im imena ne pominjem.
Ali da žbirove, dupljake, prodane duše i njihove gospodare iz senke ostavimo za trenutak po strani i vratimo se na temu i suštinu.
A suština, onako kako je ja vidim, zvuči ovako…
Nije moguće istovremeno se boriti za bolji svet a zatirati njegove boje i nijanse, svoditi ga na crno-belu verziju stvarnosti u kojoj moraš biti za nas ili protiv nas, inače ne postojiš i nisi vredan poštovanja.
Ako to ne shvatimo onda nismo ništa bolji od onih protiv kojih se borimo.
A ako to ne shvatimo odmah i sada, nikada nećemo pobediti one protiv kojih se borimo…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Zvezdara teatar / Knjiga o Milutinu
PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA KOVAČEVIĆ: Kako je Halid spajao Miljacku i Romaniju dok su ih drugi razdvajali