Otišao je Halid, jedan od poslednjih sarajevskih ronina, šeher samuraja čiji je oklop osvetljavao čaršiju i bacao svetla daleko iz one vlažne kotline okupane smogom i zabrađene snegom.
Halid je bio jedan od onih koji su od tog Sarajeva, više sivog nego šarenog, napravili kulturnu prestonicu Jugoslavije. Države koja se, ako ne nečim drugim, recimo ekonomijom i slobodom, bar kulturom mogla podičiti pred dičnim svetom.
Halid je bio zvezda, nesumnjivo, ali je pre svega bio čovek, raja, neko ko će Vam poslati turu pića u kafani i zapevati pred fajronat, kad svi popadaju.
Halid je bio neko koga ova pacovska vremena što su za nama ali nas mirisom i ukusom i dalje prate ko kad ugaziš u pseće govno, nisu promenila ni za jotu. U onom nesrećnom ratu i posle njega o svakom se javnom stvoru pojavio bar neki naslov, trač, koji bi doveo u pitanje njegovu ljudskost, dobar glas…
Samo o Halidu nije bilo naslova.
Osim kad pomogne nekom, a i to je radio da se ne čuje, da se ne sazna.
I nema tog Srbina ni tog Hrvata sarajevskog i bosanskog koji je Halida uzeo na jezik. Osim po dobru.
A kad živiš tako, onda i traješ, i ostaješ za večnost. U Halidovom slučaju neće se pamtiti samo pesme, nego on dok ih peva. I slika i ton. I mikrofon umesto mača.
Halid je bio i ostao ćuprija između nacija, generacija, između tuga i radosti. Ne most, jer mostovima prolaze znani i neznani, horde i krda. A ćuprijom samo odabrani.
Halid je tu ćupriju gradio svaki put kad bi za jednu noć otpevao “Miljacku” pa odmah zatim i “Romaniju”, kad bi spojio grad i planine, koje su se tako svojski trudili da razdvoje. Znaju o čemu pričam oni koji treba da znaju…
Halidove pesme su bile kao neki melemi koje si mogao da priviješ na srce ili na glavu, na ono što te u tom trenutku više boli.
Halidove pesme su za mene, bivšeg Sarajliju, bile više od nostalgije, više od sevdaha, trominutni misleni povratak u grad u kome sam prvi put voleo, prvi put patio, nekakva uteha da znam da i dalje postoji, makar mu se ja nikada ne vratio.
I mogao bih još ovako do sutra, ali bi se fakat pretvorilo u patetiku.
A Halid je bio sve samo ne patetičan, nijedna pesma, nijedan stih, ništa nja-nja.
Patnja, ali uspravna. Pogibija, ali časna.
Hajde da ga takvog i pamtimo…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva